Jeste li „laki“ na smeh? Ja jesam – priznajem, obožavam da se smejem. Ne kažem da se smejem kao „luda na brašno“, imam neke kriterijume, ali recimo da sam definiciju dobrog braka svela na to koliko se međusobno zasmejavate, pa me je upravo tako suprug i zbario -neiscrpnim bacanjem fora od kojih je jedna bila to da se „zamrzio“ u mene.

Smeh sa sobom nosi fiziološke benefite poput oslobađanja od napetosti, smanjenja bola i bustovanja imunog sistema, ima ogroman emocionalni i psihološki značaj i važan je oblik komunikacije. Njegov značaj niko nije bolje objasnio od nekrunisanog kralja psihologije ličnosti, kome sam zahvalna na svakoj zapisanoj reči njegove tople ogoljene ruske duše, Dostojevskog. On je humor smatrao odličnom alatkom za upoznavanje osobe: ako želite da zaista vidite kakav je neko, ne slušajte šta priča, ne gledajte šta radi niti kako ćuti – posmatrajte čemu se smeje.

Ima smisla, ha? Ljudi mnoga svoja osećanja mogu da lažiraju – čak i ljubav (u prilog tome stoji dobar deo svetske književnosti), ali smeh? Teško.

Moja opčinjenost ovim indikatorom ide do te mere da preti da na mesto onog: „daj da vidim šta čitaš pa ću ti reći ko si“, postavi „daj da vidim čemu se smeješ“.

A šta se dešava kada se smejemo jedni drugima? Ismevanje, podrugivanje ili kod nas žargonski „zezanje“ – nije ništa novo. I kada je bezbedno, kada nije maliciozno i ne povređuje druge zapravo može da bude laka igra i zgodan teren za osnaživanje odnosa među ljudima – a i za „probijanje leda“ na neprijatnim okupljanjima, pa su nam tako oni koji umeju da i u kamenoj atmosferi naprave par varnica od kojih smeh protrese prisutne, gotovo pa uvek magnetski privlačne.

Problem nastaje kada se humor svede na ponižavanje i povređivanje drugih. To je danas toliko odomaćeno ponašanje na globalnom nivou – da slušamo i gledamo pojedine standup komičare, kao što je na primer Jeff Ross, i divimo se njihovoj vrcavosti čak i kada debelo pregaze granicu „zdravog“ (teška srca priznajem da i Ricky Gervais preskače granicu kao vijaču). Mnogi će to pravdati demokratijom ili slobodom govora, isto onako kako drugi pravdaju svoje zlobne komentare iskrenošću.

Vi sada sigurno mislite kako se to vama nikada nije desilo – to da prelazite u zonu takozvanog agresivnog humora. Naravno. A probajte da se zapitate sledeće – kada ste poslednji put pogledali klip u kojem je neko nezgodno pao, kada se neko loše izrazio, pogrešio zaboga ili unesrećio na neki drugi način, a da je to vama bilo superzabavno. Možda čak i do suza smešno. Jao, pijani Rus u blatu. Jao, romknjiga koja ne zna da pobroji svoju decu. Haha, vidi kako je ova napumpala usne/grudi! Hm? Busted.

Neobično je to što se podsmevanje može koristiti u svrhu nekih socijalnih aspiracija – nekada su ljudi pripadali grupama na osnovu svojih sposobnosti, a danas su češća pojava neformalne grupe gde se inkluzija vrši na jednom suptilnom nivou – ne morate da znate ništa, ali se ipak malko dokazujete – na jednom suptilnom nivou – na račun drugih (osim ako ste oduvek cool kid, onda ste poželjni bez ufura). I tu često ova vrsta humora, na granici sa agresivnim – tzv. ismevanje – dobije na punoj snazi. Da stvar bude gora, komplementarno tome stoje ljudi koji neguju samo-poražavajući tip humora i vrlo lako preuzimaju breme nosioca tereta ismevanje, i više od toga. Takve osobe će se najčešće i nadmetati u samoprozivanju, sve kako bi izbegle da budu na meti drugih – manje boli kada simulirate pad nego da vas neko drugi obori.

Pojedinci sa margine društva intervjuisani na ulici, ili tako iz nebuha, koji najčešće i ne razumeju samo pitanje intervjuera – i daju neprikladan odgovor, „procureli“ sadržaji regionalnih selebritija u aktima ljubavi, ali to ide i korak dalje – ismevanje svega poštenog, iskrenog, „nemodernog“.  Nečije ljubavno pismo, molbe ili poruke – dešavalo se da odu viralno.  Pa je tako jednog dana skromni mladić tražio posao na benzinskoj pumpi, što je neko smatrao urnebesnim, napravio klip koji je planuo na mrežama – i znate šta se desilo?

To su ozbiljne stvari, ljudi – mogu da prebace žrtvu podsmeha preko granice – to definitvno nije humor, saglasićemo se. I nije onda odgovaran samo lik koji je okačio video na mreže. Onda smo odgovorni svi koji smo pogledali i nasmejali se.

I sve to možda i ne bi bilo tako ozbiljno da se ne preliva, suptilno, a prelivalo se, verujte, i stihijski se uvuklo u sve pore društva pa je instinktivna reakcija na sve što ne razumemo postala procena podsmešljivosti. Kada se ovakav obrazac živi, onda se sa lakoćom sve izvlači iz konteksta, jer za početak u društvu ismevača kontekst nije važan. Koga briga za celu priču, kad evo povoda za razapinjanje.

I kako Džordan Piterson lepo kaže: „Svako od nas odgovorniji je za stanje u svetu nego što misli ili želi da veruje. Kada ljudi ne obraćaju pažnju na ono što se dešava oko njih, kultura polako naginje ka izopačenju.“

Smejte se, ljudi, čikajte se, igrajte se – ponoviću, zdravo je – na svim nivoima. Ali nemojte biti zlobni prema sebi ni prema drugima. Čak ni u šali.

Share

• Tweet
• Pin It