Razgovore o eko navikama iniciramo iz želje da vas motivišemo da se pokrenete, uvedete promene u vašu svakodnevicu ili istrajete u sprovođenju zelenih navika koje jesu mali, ali važan korak u pravcu stvaranja održive budućnosti. Četvrtkom se družimo sa interesantnim gostima koji nam otkrivaju svoje eko navike, dele savete i trikove kojima se služe kako bi svoju svakodnevicu učinili zelenijom, ali i govore o najvećim izazovima sa kojima se suočavaju na tom putu.
Ovog četvrtka u gostima nam je Jasmina Todorović, umetnica, kantautorka koja peva o prirodi i telu, žena koja organizuje radionice negovanja poetske prirode kreativnog pisanja i radionice za razvoj glasa. Njen rad je naveliko inspirisam prirodom, a singlovi “Zemlja diše”, “Telo/ Ulica od sna” i “Glas planine” mogu se čuti na svim muzičkim stream platofmama i na kompilacijama Femixeta 9 , 10 i 11.
Za moje eko navike, razgovarali smo o poeziji i prirodi, spontanim i organizovanim akcijama čišćenja, praktikovanju zadovoljstva i negovanju sebe dobrom hranom, vodom, čistim vazduhom i odmorom.
Kada se spomenu ekologija, održivost i uopšte eko navike u svakodnevnom životu, šta je tvoja prva asocijacija?
Kako je malo potrebno da se osećaj nemoći i lamenta „jer je sve tako loše“ preokrene u dobro vreme i energiju kroz akciju zajedničkog čišćenja i skupljanja smeća recimo na keju.
Mi u Pleziru verujemo da i velike promene kreću od malih koraka, od običnog čoveka. Koje su to eko navike koje ti redovno praktikuješ?
Upoznavanje prirode iz prve ruke. U to sam krenula zbog dece, a usput shvatila, ta navika radi jednako dobro i na odraslima. Porodično smo članovi Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije i tu dobijamo priliku za učenje i upoznavanje s pticama. Jednom godišnje idemo na Durmitor. Malo ljudi, malo zagađenja, daju nam mogućnost da ispratimo koliko ostavljamo traga na prirodi. Takođe, tu stabilan internet, ekran i buku menjamo celodnevnim šetnjama, branjem čajeva poštujući pravilo da bar trećina bilja ostane neubrana. Hranu kupujemo od komšija koji je sami proizvode. Osvojimo i poneki vrh i za to je osim opreme i prirpeme, potrebna vera u odnos s planinom, što je veoma važno iskustvo za život, primenljivo na ekologiju i krizu u kojoj se nalazimo. Kako se vratimo s planine, i ja se promenim, ali ipak sve manje dopuštam gradu da mi melje energiju: u velikoj meri izbegavam gužve, tržne centre i velike proizvođače bilo čega. Tu je i niz onih svakodnevnih izbegavanja jednokratne ambalaže, kesa, mnogih hemijskih i kozmetičkih proizvoda bez kojih mlađa ja nisam mogla. Odeću za decu razmenjujem kroz izgrađenu mrežu s mamama druge dece, a zahvaljujući vrednim komadima malih i etičnih proizvođača ili nasleđenim stvarima proizvedenih od prirodnih materijala nemam potrebu ni da sebi kupujem često. Uz to svedočim da je ta višedecenijski stara odevna kolekcija mojih pretkinja besmrtna, bar iz ljudske perspektive.
Koji su tvoji trikovi i saveti za „zeleniji“ dan?
Volim da gledam u zeleno. Volim da kupujem hranu na pijaci, porazgovaram s ljudima koji je proizvode, odnesem im tegle, gumice, ambalažu za jaja i usput im došapnem da su „biorazgradive“ kese toksične, a ne besplatne. Redovno izlazim u šetnje, a kad sednem u park, okrenem leđa asfaltu da ne gledam sivo, tako su mi misli manje sive. Još je bolje kad sednem u travu. Kad se potpuno primirim nakon nekog vremena dođe i neka ptica ili veverica. Negujem „zeleno u duhu“. Pravim o tome pesme, a na poetskim radionicama koje vodim biram pesme koje prate trenutak prirodnog ciklusa u kom smo tad, ili akcentujem neku prirodnu lepotu mesta na kom se nalazimo. To uopšte nije teško, jer je pozeija puna prirode.
Gde vidiš najveće izazove kada je reč o sprovođenju održivog načina života?
U dezintegrisanosti društva, nedostatku konsenzusa da bi se pokrenula energija koja može da donese značajne promene. Zato su mi zajedničke akcije čišćenja blago. Okupljaju veoma različite ljude, svako nečim doprinosi, a ostvarimo vidljiv rezultat. Redovno vodim i decu, a oni onda krenu da čiste i van akcije. Letos su mi rekli: „Šta, zar nećemo časkom pokupiti ovo oko jezera?“ Tako sam progutala knedlu, jer nemamo rukavice, ni kesu, ništa. Njima za ljubav, ipak sam krenula u akciju. Ono što je zanimljivo, usput smo rešili sve prepreke koje su se meni učinile velike: odjednom naizgled nadrndadni ljudi koji sede okolo ispadnu sasvim ok, daju nam kese i ponude da oni preuzmu smeće za dalje odlaganje. Razmišljanje o izazovima nije lepo iskustvo, ali me konkretno delanje s drugima uvek veoma prijatno iznenadi.
Na usvajanju koje zelene navike ćeš u narednom periodu raditi?
Vođenje radionica u prirodi. Još veće izbacivanje kesa iz života. Prakitikovanje zadovoljstva, a ne krivice. Krivica je štetočina koja izjeda i ostavlja bez ičega. Odgovornost je već nešto drugo, ona traži da se nešto uradi i da donese rezultat. Ako se negujemo svakodnevno dobrom hranom, vodom, vazduhom, odmorom, mi imamo osnov za zadovoljstvo, a zadovoljni imaju snage da su odgovorni i donose promene. Male i važne.
