Ovogodišnji filmski festival ‘Slobodna zona‘, koji se održava po devetnaesti put, sinoć je svečano otvorilo filmsko ostvarenje japanskog reditelja i scenariste Rjusuke Hamagučija. Hamaguči je široj publici od ranije poznat po svom filmu ‘Povezi me’, koji je nastao po noveli čuvenog književnika Harukija Murakamija, za koji je nominovan čak u četiri kategorije za nagradu Oskar – uključujući kategoriju za najbolji strani film, u kojoj je i trijumfovao.
Radnja filma ‘Zlo ne postoji‘ je smeštena u seosku zajednicu Mizubiki nadomak Tokija, u kojoj živi oko 6000 ljudi koji su u potpunoj simbiozi sa prirodom koja ih okružuje. Poštujući zakone planine, biljni i životinjski svet, oni gaje dubok osećaj naklonosti i poštovanja prema svakom živom biću sa kojim dele svoj životni prostor. U zajednici je veoma jasno izražen i istaknut osećaj odgovornosti za svaku preduzetu akciju u prirodi i posledice koje može izazvati čak i najmanja nesmotrenost – i u sadašnjem vremenu, ali i u godinama koje tek dolaze.
Takumi i njegova ćerka Hana su centralne figure ove priče. Kroz slikoviti prikaz njihove svakodnevice reditelj demistifikuje lepote i izazove koje sa sobom donosi život u prirodi. Ustaljeni rituali kao što su cepanje drva, prikupljanje izvorske vode ili pronalaženje divljeg jestivog bilja postaju životno ispunjavajući elementi. Kadrovi kojim nas Hamaguči vodi kroz priču jesu duboko meditativni, usporeni, sa fantastičnim prikazima prirode – široki pogled ka nebu, treperave grane drveća u zimskom ambijentu, žubor bistrog i ledenog planinskog potoka, mekana šumska stelja pod nogama. Svi ovi prizori doprinose tome da steknete osećaj kao da se i sami nalazite u smirujućem šumskom okruženju i da u tom momentu udišete svež planinski zrak. Ovako usporena radnja, sa opuštajućim efektom odvija se na zavodljivoj muzičkoj podlozi, koja kao da usmerava tok priče i donosi nam predskazanje budućih događaja.
Kako je smešteno u blizini Tokija, a opet dovoljno udaljeno da sačuva svoje prirodno bogatstvo i netaknut pejzaž, selo Mizubiki postaje potencijalno atraktivna turistička destinacija. Po sredi se nalazi plan kompanije Plejmod koja je kupila parče zemljišta i na istom želi da razvija ‘glamping koncept’ (model glamuroznog kampovanja). Ovakav vid odlaska i boravka u prirodi je namenjen uglavnom poslovnim ljudima, kako bi vikendom mogli da zamene sivilo grada beskrajnim zelenilom u bajkovitom okruženju. Ovaj postpandemijsko – kapitalistički projekat stanovnicima planinske zajednice nameće nove izazove u cilju zaštite i očuvanja okoline koja je njihov dom.
Kad predstavnici kompanije zakažu kratak brifing kako bi lokalno stanovništvo upoznali sa planovima koje imaju, ova mala planinska zajednica pokazuje neverovatnu i beskompromisnu solidarnost u nameri da zaštiti prirodu od korporativne mašinerije. Oni postavljaju pitanja posrednog i neposrednog uticaja radova i aktivnosti koje su planirane – kako na njihove svakodnevne živote, tako i na živote generacija koje dolaze.
Hamaguči majstorski u svom filmu plasira ekološku problematiku, ističući i demistifikujući odnos čoveka i prirode. Na jednoj strani imamo stanovnike sela koji žive u potpunom skladu i dosluhu sa svojim prirodnim okruženjem – uzimajući od njega samo ono što im je neophodno i održavajući stanje koje su zatekli, uz minimalan ekološki otisak. Sa druge strane vidimo čoveka ‘modernog doba’ koji lako žrtvuje prirodna bogatstva zarad ličnog profita, ne vodeći računa o ravnoteži i resursima, pristupajući svetu biljaka i životinja bez trunke poštovanja, savesti i saosećanja. Zanimljiv je način na koji reditelj gradi likove predstavnika kompanije koji su zaduženi da izgrade dobru komunikaciju i odnose sa lokalnim stanovništvom. Njihova tranzicija kreće od potpunog neznanja i nepoznavanja prirodnih procesa, preko buđenja empatije za sredinu iz koje svi potičemo do potpunog prihvatanja i razumevanja stavova meštana ovog pitoresknog planinskog sela. Ovde jasno možemo uočiti trijumf osećajnosti i individualizma nad korporativnim zahtevima današnjice. Međutim, ako u prirodi zlo ne postoji, čovek koji je u ovoj postavci (ali i u realnom životu) postao odmetnik od iste, otvara vrata zla, remeteći vekovno ukorenjene sisteme naše planete. I naravno, kad se poigravamo najvećim kreativnim duhom – duhom prirode, bivamo kažnjeni. Odgovor je često nemilosrdan, iznenadan i silovit. Reditelj suptilno provlači ovu veliku istinu na samom početku filma kad Takumi izgovara rečenicu da uprkos svojoj blagoj naravi šumski jelen može svom snagom napasti čoveka u slučaju da je ranjen. Tako su i odbrambeni mehanizmi prirode svedeni na silovitost odmazde u slučaju devastacije.
Film ‘Zlo ne postoji’ jeste ekološki angažovana drama koja poziva celokupni ljudski rod da se prikloni prirodi i vrati životu u njoj, pre nego što postane prekasno. U nama još uvek žive mrvice praiskonskog instinkta, koje se negom i razumevanjem daju razviti u održivi razum o bitnosti i neophodnosti očuvanja životne sredine – danas, ali i za buduće generacije. Priroda je ta koja reguliše sve naše životne procese i čovek ne treba da bude odmetnik, već deo lanca u istoj. Priča je spora i odmerena, poetično ispričana, puna simbola i metafora.
Po završetku projekcije filma ‘Zlo ne postoji’ salu je ispunio opipljiv osećaj zbunjenosti. Taj utisak je bio toliko izražen i prepoznatljiv da mi se činilo da ga dlanovima mogu dotaći. Publika je ostala zatečena samim krajem filma. Kako sam pročitala u nekom od ranijih intervjua, reditelj je sam naglasio da je to i bio njegov cilj da kod gledalaca postigne osećaj zbunjenosti. To je zasigurno put koji otvara vrata ka akciji i dubljem promišljanju svakog pojedinca na postavljeno pitanje – ako u prirodi zlo ne postoji, odakle ono dolazi?
