Razgovore o eko navikama iniciramo iz želje da vas motivišemo da se pokrenete, uvedete promene u vašu svakodnevicu ili istrajete u sprovođenju zelenih navika koje jesu mali, ali važan korak u pravcu stvaranja održive budućnosti. Četvrtkom se družimo sa interesantnim gostima koji nam otkrivaju svoje eko navike, dele savete i trikove kojima se služe kako bi svoju svakodnevicu učinili zelenijom, ali i govore o najvećim izazovima sa kojima se suočavaju na tom putu.
Ovog četvrtka nam je u gostima Vintage hipsterka, zaljubljenica u prirodu i životinje, majstor za sve od zamene gume do gletovanja zida, ljubiteljka dobre kafe i od skoro vegan u pokušaju! Njeno ime je Ana Žamos i za #mojeekonavike smo razgovarale o održivoj modi, vintage i second hand modi, reciklaži i prelasku na biljnu ishranu.
Kada se spomenu ekologija, održivost i uopšte eko navike u svakodnevnom životu, šta je tvoja prva asocijacija?
Ako ćemo iskreno, prva asocijacija mi je to da ljudi pretežno ne žele da rade to jer im je glupo i ne znaju dovoljno o i naravno postoji određeni broj ljudi koji i ne žele. Nekako mi se čini da je „nametnuto” da si bolji i uspešniji ukoliko ne recikliraš, nego da, kako to neki misle, „gubiš vreme” jer želiš i voliš da iskoristiš maksimalno sve. Primera radi, trenutno sam u fazi krečenja i renoviranja stana i svi znamo koliko su to prljavi poslovi i koliko ima da se radi. Prošle godine sam to radila kod mame i od tada su ostali najloni, podloge za pod, četke, poneki valjak, rukavice i slično. Najlakše je kupiti najlon od 5m za manje od 100 dinara, ali umesto toga treba razmisliti gde će ta plastika da završi. Mi porodično koristimo najlone već par krečenja unazad i jeste da su na par mesta pocepani ali svakako nađu namenu i barem nešto sa njima zaštitimo. Takođe, svaka kanta, kantica posle nađe svoje mesto za držanje eksera, neka završi i kao saksija za cveće ili mama skuplja puževe po dvorištu, veće uglavnom budu za zalivanje bašte ili preko leta za ptice i insekte koji prolaze kroz dvorište. Ukoliko bi svako barem jednom dnevno usvojio neku eko naviku, svet bi bio bolje i čistije mesto.
Mi u Pleziru verujemo da i velike promene kreću od malih koraka, od običnog čoveka. Koje su to eko navike koje ti redovno praktikuješ?
Odakle početi? Najpre, kao treće dete, krevetac sam nasledila od brata i sestre, kao i garderobu koju su kasnije posle skoro četrdeset godina uglavnom nasledila sestrina deca i burazerov mali. I ako deo ljudi misli da nasleđivanje stvari automatski znači da imate manje para i mogućnosti, čak i da je tako, ja u tome ne vidim problem. Odeća ovako kruži i ljudi to koriste, jer sve ima svoju namenu. Uvek mi je draže da doniram, poklonim ili prodam nego da to završi u nekoj „green” kampanji o reciklaži a svi znamo gde i u kojoj količini završe sve te stvari u zemljama trećeg sveta gde je zagađena voda, zemlja a i vazduh. I da se odmah razumemo, ranije je garderoba bila kvalitetnija, znam po bakinim i dekinim stvarima koje sam nasledila a ta garderoba sigurno ima između 50-70 godina! Ovo može da potvrdi bilo koji ljubitelj vintage i second hand garderobe. Takav kvalitet se oseti pod prstima i čuva se kao najdragocenije blago.
Pored prepravki garderobe, nasleđivanja, radim i reciklažu iste. Početkom 2019. godine napravila sam profil na Instagramu pod imenom „Opetjesveumodi” na kom prodajem svoju porodičnu, secondhand i vintage garderobu. Takođe, pre dve godine sam počela da pravim scrunchie gumice za šapice od reciklažnih materijala gde od svake prodate gumice odvajam određenu suma za napuštene šapice i pojedince/udruženja/azile koji se trude da brinu o njima. Kada šaljem pakete, trudim se da recikliram papire od rođendanskih poklona ili nešto neutralno kako bi moglo da se iskoristi još poneki put.
Prvobitno sam želela da pakujem sve u kutije, sa nalepnicama, da bude onako Instagramično, ali je prelomilo to što nisam sigurna gde bi završile te kutije, koliko kutija bi zaista imale svoju svrhi i posle i onda sam deo novca namenjen za te kutije uplatila za napuštene šapice. Ukoliko treba da šaljem veće pakete odem do Pet centra ili DM radnje i zamolim za kutije iz magacina, takođe pred zimu uvek uzmem koju kutiju višak jer i onda napravim i kućicu sa izolacijom za životinje na ulici ili neki dvorac i lavirint za moju mačku Noru. Mislim da je to bitnije nego da li je nešto slikabilno, jer po mom mišljenju, bolji je kvalitet nego kvantitet. Takođe, često na svom profilu delim neke od svojih eko navika, organizujem humanitarne prodaje nakita i garderobe za šapice ili SMS lečenje, i zaista mi je puno srce kada vidim koliko ljudi postoji koji imaju volju i želju da pomognu.
Koji su tvoji trikovi i saveti za „zeleniji“ dan?
U svemu tražim neku namenu za kasnije! To je ono što me gura. Ukoliko sam pojela za doručak voćni jogurt, ta činijica se opere i ide u ceger koji uvek nosim sa sobom za životinje na ulici. Gledam da biram šta mogu bolje da recikliram, zato uvek i uzimam voćni jogurt u činiji pre nego u flašici. Te činijice koristim najviše tokom leta za vodu za ulične životinje, kao tacnu za saksijsko cveće ili na primer, sada prilikom krečenja za glet. Dobra stvar u svemu tome jeste što sve može da se opere i da se ista plastika ponovo iskoristi. Veliku ulogu u svemu ovome igra i to što sam odrasla u dvorištu i što sam dosta toga naučila od mojih roditelja, a pogotovo mame. Naravno, znam da postoje ljudi koji rade mnogo više po pitanju ekologije u svom stanu nego ja u stanu ili moja mama kod kuće sa dvorištem, ali opet činjenica da sam imala mogućnost i prostor da naučim na koje sve načine mogu nešto ponovo da iskoristim, recikliram ili da sa mamom pravim đubrivo za biljke, pomoglo mi je da imam želju i da se trudim da iz svega izvučem maksimum.
Gde vidiš najveće izazove kada je reč o sprovođenju održivog načina života?
Najveći izazov u svemu ovome jeste što reciklaža kao takva nema podršku od strane grada. Veliki kompleksi nemaju reciklažne kontejnere a i oni koji to imaju, ne koriste ih na način na koji je potrebno. I ne kažem da treba da postoji nagrada ili medalja za reciklažu, ali potrebno je imati mogućnost da recikliraš stvari bez da razmišljaš da li će sve to na kraju završiti na istoj deponiji. Male pobede su organizovana reciklaža baterija u Lidlu, kutije za „Čep za hendikep” u DM-u, a veliki deo posla rade i skupljači sekundarnih sirovina. Veliki problem mi stvara činjenica da ne znam šta da radim ukoliko polomim nešto od keramike ili stakla. Tegle lako udomim preko FB stranica, Solidarne kuhinje ili nekom za zimnicu, ali ukoliko razbijem omiljenu šolju na primer, e tu dolazim do problema. Kako u svom kraju nemam kontejner za staklo onda svaka moja polomljena stvar (sva sreća malo lomim) završi u kontejneru tek kada je sedam puta uvijem u papir, pa zatim krep traka, pa kutija od nekog keksa i onda zalepim papir na ćirilici i latinici „PAZI LOMLJIVO”! Živim u kompleksu zgrada gde imamo skoro 20 kontejnera, i svega sam se nagledala zbog čega uvek imam strah da li će neko od radnika iz gradske čistoće da se poseče ili će mačka da se iskasapi dok kopa u potrazi za hranom i slično. Iz tog razloga već duže vreme koristimo led sijalice ili panele, pažljiva sam prilikom korišćenja i prosto ne želim da sebi stvaram osećaj krivice jer bacam nešto lomljivo ukoliko dođe do toga.
Na usvajanju koje zelene navike ćeš u narednom periodu raditi?
Iako se trudim da negujem što više zelenih navika, ono ka čemu težim je da potpuno izbacim meso. Već dve godine ne jedem piletinu, a crveno meso jedem jednom nedeljno i sve više idem ka tome da potpuno izbacim i to.
