Na nedavno održanoj izložbi New Era: umetnički diskursi o društvenim i klimatskim promenama u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine među brojnim umetnicima čiji su radovi predstavljeni, izdvaja se i specifična video-instalacija pod nazivom Vodič za disanje. Ova instalacija delo je umetnice Marije Marković i nastalo je uslovljeno anksioznošću povodom zagađenog vazduha koji svakodnevno udišemo, ali i željom da publika zastane nad pitanjem granice između sveopšte propagiranog individualizma i sebičluka. Pored toga što se aktivno bavi umetničkim radom za koji možemo reći da je ujedno aktivistički, Marija je i osnivačica organizacije Zeleni talas koja okuplja mlade ljude koji zajedničkim snagama nastoje da mapiraju i reše ekološke probleme, informišući i podižući svest svoje lokalne zajednice o njima. Sa Marijom sam razgovarala o Vodiču za disanje, njenom umetničkom delovanju, organizaciji Zeleni talas, kao i položaju umetnika koji svoj rad usmeravaju na aktivizam.
Intervju: Vladislava Milovanović
Proteklog meseca smo obeležili nekoliko značajnih Međunarodnih dana poput Svetskog dana knjige, Dana planete Zemlje, ali i Umetnosti, interesuje me tvoje viđenje ovih pojmova? Koja bi pitanja trebalo, prema tvom mišljenju, da postavlja umetnost 21. veka?
Nemam ništa protiv, ali mi pomenuti dani nisu neki važan orijentir. Verujem da bi bili kada bih radila u nekoj obrazovnoj instituciji, jer oni i služe da nas podsete na vrednosti koje kao društvo želimo da negujemo, ali i koje želimo da implementiramo u svakodnevni život. Nadam se da niko ne gaji iluziju da ako ugasi svetlo jedan sat u godini je pomogao da rešimo problem prevelike potrošnje energije i resursa, ali pored tog podsećanja, koje ne treba baš svima nama, volela bih da vidim malo više akcije na ove dane. Recimo zamislite da donesemo neke značajne zakone o zaštiti prirode 22. aprila na Dan planete zemlje ili da recimo kao što je FDU uradio ove godine, pokrenemo instaliranje solarnih panela na krovovima obrazovnih institucija. Ono što me odbija je što, kao i kod mnogih dobrih ideja, zbog pogrešno postavljene društvene baze, obeležavanja ovih dana često gube svoju prvobitnu suštinu. U uskim krugovima se bavimo jako važnim pitanjima u pojedinačnim oblastima, a većina obeležavanja se pretvorila u kupovinu. Što se umetnosti tiče, toliko je problema da je meni jedino važno da se ona ne bavi pukom dekoracijom.
Prvo volim kada umetnost preispituje samu sebe – Šta je umetnost u kapitalizmu, kakve su institucije u kojima ona postoji? Kako je istorija je štafelajnog slikarstva povezana sa istorijom kolonijalizma i kakvoj je to vezi sa današnjim uslovima u kojima živimo i stvaramo? A onda naravno i ova pitanja koja istražujem u svom radu – kako da prestanemo da konzumiramo previše; kako da prestanemo da se osećamo izuzetno i posebno i da uvidimo da smo deo sistema biljaka, životinja i koji su nama više potrebni nego mi njima; kako da uvezujemo znanja i iskustva; kako da odbijamo da eksploatišemo i budemo eksploatisani; kako de se čujemo. Ono što trenutno izučavam za naredni rad je kako je pitanje slobodnog vremena koje je na početku dvadesetog veka u Americi i Britaniji, ali i u Jugoslaviji do devedesetih bilo veoma važno političko pitanje nestalo iz javnog diskursa. Zašto pristajemo da prodajemo sate svog života da bi posedovali gomilu gluposti koja nam ne treba? I kako je to sve uvezano sa klimatskom krizom?
Na izložbi „New Era: umetnički diskursi o klimatskim i društvenim promenama” u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine prikazana je tvoja video-instalacija „Vodič za disanje” koja se sastoji iz audio dela u kome terapeut govori o načinima na koje se možemo smiriti prilikom napada panike, vizuelnog dela gde možemo videti komade odeće koji mirišu na paljevinu, kao i video dela u kom možemo videti kako zapravo klimatske promene utiču na našu planetu, a samim tim na svakoga od nas. Pročitala sam da je ideja za rad proizašla iz ličnog iskustva, a šta je ono što si želela da probudiš u gledaocu koji joj pristupi?
Želela sam da podelim sopstvenu zabrinutost za okruženje u kome živimo. Sada sa ove vremenske distance od nastanka rada bih volela da publika barem zastane nad tim pitanjem granice između sebičluka i individualizma. Video deo rada se zove „Želim da paničite.“ Ja želim da ljudi osete nelagodu dok gledaju fotografije, jer ništa manje nije nelagodno, a svakako je opasnije disati zagađeni vazduh. U opisu rada se navode još neka značajna pitanja o kojima sam mislila pa se nadam da će i publika, pitanja kao što su: Ako je koža naša spoljna granica sa svetom, da li nas dah sve još uvek povezuje? Postajemo li politički pasivniji dok se umirujemo različitim metodama samopomoći? Da li nam ta smirenost pomaže da upravljamo i delamo unutar neoliberalnih društava, ili je zapravo namenjena da nas uspava? Kakva je veza, ako uopšte postoji, između naše „stabilnosti“ i političke svesti?
Moram da priznam da sam i sama nakon izložbe shvatila da, nažalost, ne razmišljamo prečesto o onome što je zapravo značajno za život svakoga od nas jer svi mi imamo samo ovu planetu kao dom. Čini mi se da smo često nesvesni da sve ono što učinimo, vratiće se nama. Kako ti gledaš na to, koliko su (mladi) ljudi danas osvešćeni po svim pitanjima značajnim za planetu, od zagađenja vazduha, preko klimatskih promena do uništavanja živog sveta zarad „nove, bolje infrastrukture”?
Ja živim u jednom predivnom bablu gde ljudi misle o ovim temama. Sa par detalja u vašem pitanju se ne slažem. Kada kažete svi mi imamo našu planetu kao dom, i kada kažete da će ono što učinimo da se nama vratiti zvuči kao da smo svi jednaki u tome koliko smo izloženi zagađenju i koliko zagađujemo. To zapravo uopšte nije istina. Mi vrlo pametno i jasno moramo da shvatimo gde usmeravamo snage kada se borimo sa ovim savremenim demonima. Uzmimo primer jednokratne plastike – naravno da treba da recikliramo, ali da bi se nastanak novog đubreta sprečio treba vršiti pritisak na nekoliko ogromnih korporacija i ne treba im dozvoliti da odgovornost prebacuju na nas.
Uzmimo zemlje globalnog severa koji konzumira mnogo više energije, plastike, sirovih materijala nego ostatak sveta, ali sve to dobija uglavnom eksploatišući globalni jug pa još na kraju i svoje smeće raznih oblika izvozi u te iste zemlje čiji su stanovnici onda mnogo izloženiji raznim toksičnim materijama koje iz tog smeća idu u vodu, zemljište i vazduh.
Ili recimo aktuelni primer, Rio Tinto koji bi trebalo da ostavi na našoj teritoriji gomile toksičnog otpada da bi neki tamo ljudi vozili električne automobile, da ih ne bi trovala nafta koju recimo na primeru Norveške i dalje iskopavaju, ali ne koriste kod sebe, već izvoze. Takođe, gledajući lokalno, neće ljudi iz Vlade Republike Srbije koji o ovome odlučuju biti najdirektnije ugroženi od ovih poteza već ljudi iz Nedeljica i ostalih sela koja obuhvataju Jadar projekat.
Evo jedne zanimljive baze podataka koja je možda značajna za Dan planete Zemlje.
Na ovom linku možete pogledati koji je Dan prekoračenja vaše zemlje. Dan prekoračenja se dobije kada uporedite potražnju neke zemlje za resursima u odnosu na planetin biokapacitet. Onda izračunate koji je to datum u odnosu na 1. januar koji se uzima svake godine za početak računanja. Detaljnije o jednačini možete pronaći na istom linku. Zanimljivo je videti ko su najmanji, a ko su najveći potrošači. Nažalost, Srbija ne može mnogo da se pohvali jer ja naš datum 23. maj i na tome moramo da radimo. Na kraju, ono što hoću da kažem je da smo vrlo nejednaki, i da će klasa, rasa, rod, poreklo i te kako uticati na to koliko smo ugroženi.
Osnivačica si organizacije „Zeleni talas” koju čini grupa mladih ljudi, i imala sam priliku da vidim neke od vaših inicijativa koje su vezane za tvoj grad Čačak, ali i širu zajednicu. Neću pitati kako je došlo do ideje za osnivanje ovakve organizacije, već koliko je truda i vremena bilo potrebno za njen razvoj, na koji način danas funkcioniše i na koje načine ljudi mogu da se pridruže ili pomognu njenom razvoju?
Divno pitanje, ja sam se pre par meseci vratila u Čačak i mnogo bih volela da organizaciju proširimo i da uradimo neke značajne poteze dok sam tu. Svako ko želi da se pridruži može da nam piše preko mejla ili na Instagramu. Mi svi volontiramo u Zelenom talasu. Mnogo je ljudi kroz njega prošlo, a neki su tu od starta. Organizovani smo horizontalno i svako radi onoliko koliko može u datom trenutku. Pokušavamo da koristimo princip „predloži preuzmi”, tako da ako neko dođe sa idejom valjalo bi da se za nju i založi. Čačak je nezgodna sredina i mi u poslednje vreme retko dobijemo bilo koji prostor za naše događaje. Ja ću se uskoro useliti u svoju kuću i želim da ona i moje dvorište postanu mesto gde možemo da razgovaramo o svim idejama vezanim za to kakav grad želimo.
„Vodič za disanje” nastao je iz ličnog iskustva, ali znamo da je u umetnosti lično neretko i kolektivno jer smo svi povezani. U tom smislu, interesuje me tvoje viđenje o tome koliko je za umetnika važno lično iskustvo, a koliko sposobnost da istinski saosećajno doživi iskustva i percepcije drugih?
Vrlo mi je komplikovano ovo pitanje. Ne znam šta znači istinski saosećajno doživeti iskustva drugih. Ne znam kako to da izmerimo. Baš kada pričamo o radu Vodič za disanje ja sam za njega skupljala fotografije koje su građani delili po mrežama da bi uverili sebe i jedni druge da zagađenje postoji. A ono je postojalo i ranije, samo o njemu nismo pričali pa nismo ni miris, ni ukus, ni boju vazduha primećivali. I zato me buni pitanje ličnog, jer ne mogu ni da ga razdvojim od tog deljenog. Ali napad panike u vezi sa zagađenjem vazduha je definitivno moj lični doživljaj i neposredni povod da rad napravim. Radovi za koje nisam imala jake emotivne reakcije su oni koji su ostali nedovršeni. Ali ne mislim da je rad dobar ako samo prenosi emociju. Moji radovi nastanu tek nakon istraživanje teme i procesa učenja. Time oni budu stavljeni u kontekst i drugi ljudi mogu da povežu sopstveno iskustvo sa temama koje obrađujem.
Verujem da delim mišljenje mnogih da si u radu bila ironična prema „life coach metodama” smirivanja. Koliko nekada zapravo takva stanovišta mogu da nam štete i kako da se „izvučemo” iz zamki novog doba da je sve rešivo „u samo nekoliko koraka”?
Mislim da je jako opasno da se priučeni ljudi bave našim mentalnim zdravljem i treba ih potpuno ignorisati kada se radi o ozbiljnim problemima i životnim krizama. A ako pričamo o životnim izazovima, mnogo mi sva ta uputstva mirišu na neoliberlani, individualistički od protestanata nasleđeni work hard pristup i sve ima neki brže, bolje, više, jače cilj koji se uopšte ne slaže sa mojim težnjama, a nije ni dobar planetu. Takođe stravično je dosadno. Ti saveti su obično zvuče kao da svi želimo da stignemo na isto mesto. Takođe, ja ne želim svuda da stignem u nekoliko koraka, jer je proces zanimljiv. Kada vam je lepo to želite da traje. Hajde da se potrudimo da problemima pristupimo na svoj način, pa i da nam bude lepo koliko može.
Na aktuelnoj izložbi u MSUV predstavljeni su radovi 12 umetnika i umetničkih grupa iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije i Slovenije. Koliko su zapravo umetničke grupe, ali i regionalna saradnja među umetnicima i umetničkim grupama važne za razvoj i stvaranje veće vidljivosti i samim tim prepoznatljivosti kod publike savremenih tokova i umetničkih praksi?
Brian Eno je pričao kako ne veruje u pojam genija, kako su ga nazivali, već scenija. Ono što je hteo da kaže je da je rastao uz određeni pokret i scenu koja ga je definisala i stvorila. On objašnjava da je to čitav ekosistem ideja koje proizvode nove misli i nove dobre radove. Za mene je to značajan pristup, jer nas poziva da sarađujemo, a ne da se takmičimo, a slaže se i sa onim što nauka, aktivizam i umetnost koja se bavi ekologijom i društvenom pravdom pokušava da nas nauči, a to je da smo mnogo uvezaniji međusobno, kao i sa ostalim živim organizmima. Naročito mi je značajno što je scena u okvirima bivše Jugoslavije, jer mislim da iz primera tog društvenog uređenja možemo mnogo da naučimo.
