Šesto sedamdeset kilometara severno od Jangona, na moćnoj reci Iravadi se nalazi tzv. „Baganska arheološka zona” koja pokriva skoro sto kvadratnih kilometara. U gradu Baganu ima preko tri hiljade hramova, stupa, pagoda i brojnih istorijskih građevina koje datiraju iz jedanaestog, dvanaestog i trinaestog veka. Mnogi ovo nestvarno mesto nazivaju i „napuštenom prestonicom“.
Za putnike koji ne mogu da priušte sebi dan ili dva, a ponekad i više, putovanja vodenim ili zemljanim putem, najbolji izbor je let avionom koji traje nešto više od sat vremena. U zavisnosti od dana i doba godine, dnevno leti šest do deset aviona od Jangona do Njuangua, gradića najbližem Baganu. Iako smo čitali često zabrinjavajuće priče o kašnjenju i lošoj organizaciji i sigurnosti lokalnih avio-kompanija, mogu da kažem sve u superlativu o tačnosti i profesionalizmu tih istih kompanija. Sve je prošlo glatko kao da smo u srcu Japana, jedino što bi džangrizavci i vlasnici lupa umesto očiju prokomentarisali da su sedišta izlizana od upotrebe i da nije sve po najmodernijim standardima.
Svi stranci koji dolaze u Bagan moraju da uplate taksu od tridesetak američkih dolara za boravak do pet dana koja im omogućava ulazak u sve hramove, a dati novac se koristi za održavanje svih starih građevina. Za vreme našeg petodnevnog boravka tražili su nam samo jednom da pokažemo karte.
Bagan je po klimi dosta drugačiji od Jangona, budući da je u centru suve zone, ali svakako nije pustinja jer ima dosta zelenila. U svakom slučaju treba izbegavati obilazak između jedanaest i četiri, jer je ovo period kada temperature dostižu skoro četrdeset stepeni. Predvečeri i jutra pogotovo, kad je potreban topliji ogrtač, daleko su prijatnije za obilazak, naročito za ljubitelje izlazaka i zalazaka sunca koji su apsolutno magični u ovom gradu koji je Marko Polo nazvao „jednim od najboljih znamenitosti na svetu“.
I pored čestih zemljotresa, pljački i zapuštanja, Bagan je i dalje veoma impresivno i nezaboravno mesto. Ulazak u Bagan je ujedno i povratak u prošlost. Da li je u pitanju nemarnost, nedostatak para ili je namerno tako ostavljeno (srećom!) hramovi, pagode i stupe su spojene prašnjavim, neasfaltiranim putevima koji dodatno potcrtavaju osećaj starine. Izuzev glavnog puta, nema asfalta koji nas podseća u kom dobu živmo.
Od 11. do polovine 13. veka Bagan (Pagan je staro ime) je bio centar moćnog kraljevstva koje je ujedinilo mnoge teritorije današnjeg Mjanmara. U to doba je došlo do prelaska iz hinduizma i mahajane budizma u teravadu, budstičku struju koja je i danas dominantna religija u Mjanmaru. Ovo se značajno odrazilo i na arhitekturu, o čemu svedoči prisustvo različitih stilova. U periodu od dvesta pedeset godina, vladari i bogata vlastela tadašnjeg Pagana sagradili su preko deset hiljada religijskih građevina (stupa, pagoda i hramova) i oko tri hiljade manastira gde su se obrazovali sveštenici i monasi. To je bilo zlatno doba Mjanmara, koje je ostavilo u nasleđe bogatu kulturnu baštinu. Krajem trinaestog veka, sa dolaskom Mongola, Pagan gubi svoj nekadašnji sjaj i od velikog grada sa skoro dve stotine hiljada stanovnika u to doba, prerasta u varošicu koja takva ostaje sve do danas.
Bagan se nalazi u aktivnoj seizmološkoj zoni i veoma česti zemljotresi nemilosrdno uništavaju mnoge građevine. I pored toga što Unesko ulaže dosta finansijskih sredstava, ovaj grad još uvek, nažalost, nije uvršten u svetsku baštinu, ali je očito da je politika tu uplela svoje prste.
Jedan od najvelelepnijih hramova u Baganu je Ananda Pat (u prevodu bezgranična mudrost) koji je sagrađen početkom dvanaestog veka. U hramu se nalaze četiri statue Bude koje gledaju u četiri strane sveta. Poznata je kao „Vestminsterska opatija Mjanmara”, ali je za mnoge poređenje neprikladno jer je Amanda počela da se zida skoro dva veka pre engleske lepotice. Ananada je preživela veliki zemljotres 1975. godine i posle toga prošla kroz temeljnu, višedecenijsku restauraciju i danas sija u svojoj savršenoj lepoti koja može ponosno da se poredi sa najlepšim evropskim arhitektonskim zdanjima. Originalan arhitektonski stil, mešavina indijske, hinduističke i budističke arhitekture daje ovom spomeniku posebno originalan pečat. Danas je Ananda možda najposećeniji hram u Baganu i svakako se ne sme zaobići.
Nekoliko kilometara udaljena od Anande nalazi se pagoda Švezigon koja je pored Švedagon pagode u Jangonu omiljena destinacija budističkim hodočasnicima. Pagoda je, kako kažu arheolozi i istoričari, završena 1086. godine. Kao i ostale građevine, zemljotresi i prirodne nepogode nisu zaobišli ni Švezigon koji je nedavno renoviran i koji zbog zlatne stupe i sličnog stila veoma podseća na velelepni Švedagon.
Ono što Bagan čini magičnim jesu izlasci i zalasci sunca. U zavisnosti od vremenskih prilika, oblaka i vetra, čarobne, akvarelske nijanse boja se menjaju neverovatno brzo i podsećaju nas na trenutke lepote i sreće kojima je trajanje previše kratko. Najbolji pogled na Bagan je iz balona koji se u zoru izdižu iznad grada. Vožnja balonom koja traje oko 45 minuta i koja se mora rezervisati nekoliko meseci unapred iznosi oko tri stotine pedeset američkih dolara po osobi, što je daleko iznad našeg budžeta, tako da smo balone gledali uz većinu turista sa malih uzvišica.
Za one koji ne mogu da priušte 350 dolara za manje od sat vremena razgledanja krajolika, uobičajen način obilazaka hramova i znamenitosti Bagana su električni motori. Postoji na više desetina mesta za iznajmljivanje ovih e-motora. Moj suprug i ja smo iznajmili motore posle obuke od bukvalno pet minuta. Motori se izdaju svima od 16 do 80 godina, bez vozačke dozvale i bez kaciga (možda 5% radnji za izdavanje nudi i kacige). Motori dostižu brzinu oko 60km na čas i bez obzira na to koliko je prijatna vožnja po toplom vremenu, prašnjavi putevi u kojima se neveštim vozačima zaglave točkovi ili prebrza vožnja dovode do čestih povreda među turistima. Ovo je posebno primetno među mlađim turistima koji bez imalo opreza isprobavaju mogućnosti iznajmljenog dvotočkaša.
Bagan posećuje godišnje na stotine hiljada turista iz celog sveta, tako da su prodavci raznih suvenira i lokalne robe više prisutni, ali ipak daleko manje nametljivi nego u drugim delovima jugoistočne Azije.
Bagan je poznat i kao centar za pravljenje posuda i predmeta od bambusovog drveta i dlaka konjskog repa i kose koji se posle premazuju na desetine puta smolom iz lakovog drveta, a često i ocrtavaju, farbaju prirodnim bojama ili rezbare. Zanat koji je star nekoliko hiljada godine čiji koreni sežu iz Kine, u Baganu je još živ, a svoj procvat je doživeo u vreme kraljevine Pagan. Proces je vrlo pipav i dugačak i za izradu svakog predmeta je potrebno gotovo devet meseci kako bi se okončao. Zanat koji polako nestaje u drugim delovima Azije, još uvek je živ i vrlo razvijen u Baganu, gde postoji nekoliko škola za podučavanje i na desetine fabrika u kojima radi lokalno stanovništvo.
Posle petodnevnog boravka u Baganu, put nas vodi u pokrajinu Rakajn (u poslednje vreme spominjanu zbog izbeglica Rohindže) u grad Tandve, udaljen oko 550km od Bagana. Let od 60 minuta prošao je besprekorno i put odmah nastavljamo do plaže Napali koja se nalazi oko šest kilometara od aerodroma. Kruži priča da je davno, nostalgični italijanski putnik iz Napulja nazvao ovu plažu po svom rodnom mestu jer ga je podsećala na detinjstvo. Malo je verovatno da je to istina, jer je razlika između Napulja i Napalija ogromna, ali romantika se uvek dobro prodavala.
Napali se nalazi na obali Bengalskog zaliva, a dugačka peščana plaža, azurna boja mora i palme duž plaže su deo idilične atmosfere koja privlači sve više turista. Novi hoteli su počeli da niču, ali je srećom još uvek sve mirno i nije preterano zgusnuto. Svako predveče lokalni ribari kreću na more i sledeće jutro donose ulov koji svi zajedno pripremaju za prodaju i sušenje. Zajedništvo i međusobno pomaganje je izuzetno bitno jer period monsuna, prilikom kog su aktivnosti lokalnog stanovništva svedene na krajnji minimum, može da traje i nekoliko meseci, a tada su finansijski prilivi nula.
U okolini Napalija nalazi se nekoliko hramova, ali posle Jangona i Bagana i obilazaka na stotine velelepnih građevina odmaranje na tihoj obali gde su talasi najglasniji zaista prija. Pitanje je koliko dugo će Napali ostati relativno nedirnut i kada će i on prerasti u Puket, Bali i druge prenatrpane tropske destinacije koje je turizam uništio.
Nešto manje od 400km je do Jangona u koji se stiže avionom za 45 minuta. Posle dva dana u Jangonu i ponovnog obilazaka omiljenih mesta vraćamo se „kući” u Japan, ali ne kažemo zbogom Mjanmaru, već do skorog viđenja. Mandalej, jezero Inle, Kjain Tong, Moniva itd. su mesta koja nameravamo da obiđemo sledeći put.
Radjard Kipling je na putu iz Indije za Ameriku proveo svega tri dana u Jangonu i taj kratki boravak je ostavio dubok utisak na njega. Čuvene su njegove reči: „Ovo je Burma. Gotovo da ne liči ni na jedno poznato mesto.“ Bio je potpuno u pravu, a više od sto godina kasnije, Mjanmar je i dalje zemlja za sebe. Stanovnici ove predivne zemlje su propatili i prolazili kroz pakao kolonizacija, ratova i diktatura. Ipak, ostali su ono što jesu: ljubazni, duhoviti, zanimljivi i puni strasti i želje da nauče i podele. Ostali su dostojanstveni u svom siromaštvu, ponosni i večito nasmejani.
Kako reče Kipling: „Ovo je Burma“, prekrasna zemlja koja goste velikodušno dočekuje sa širokim osmehom, a koju napuštate punog srca i želje da se što pre vratite.“
Prvi deo putopisa iz Mjanmara pročitajte ovde.
Tekst i fotografije: Vesna Belušević (Cukuba, Japan)
