Kada me je Teodora pitala da napišem kako izgleda Kopenhagen u jesen 2023. godine, malo sam se zabrinula da neću biti fer prema onima koji još uvek nisu posetili prestonicu Danske. Ipak je ovo moja jedanaesta jesen u ovom gradu i brinula se da sam iskusila sve i da mi je nordijski vajb postao sastavni deo života, te da uz ovoliko podrazumevanje neću uspeti da prenesem atmosferu na način na koji ovaj grad zaslužuje.
Kada se setim života u Srbiji, moja tadašnja karijera u advertajzingu je podrazumevala točak stalnih promena, lansiranja novih proizvoda na srpsko tržište gladno inovacija, kreiranje bezbroj novih proizvoda u okviru jedne porodice, stalno inoviranje pakovanja, brendinga. Međutim, u Danskoj to nije tako. Sve je uvek isto. Dekoracija, ambalaža, očekivanja, hrana. Tradicija je tradicija i niko je ne menja, ne unapređuje,
ne razmatra. I tako sam shvatila da ću ovaj tekst napisati iz jednog drugačijeg ugla. Iz ugla nekoga ko živi u vremenu i prostoru nordijske zemlje i ko se zaista raduje svake jeseni najlepšem godišnjem dobu i trenutku u kome se, sa ili bez konsenzusa (tako tipičnog za lokalno stanovništvo, zahvaljujući Jantelovom
zakonu) dogodi vidljiv prelazak iz spolja ka unutra. Moje oko je naviklo da gleda u taj „negativni prostor” kako umetnici zovu prostor u kome misle da više ne postoji ništa što bi ih inspirisalo, a koji je izuzetno važan kako bi rafinirali svoje umetničke sposobnosti. Tu uvek ima nešto što još uvek nisam spoznala (pre
svega o sebi), iako mi se nekada čini da je potpuno pusto.
Danska je prestonica Hygge-a. I to „stylish” hygge-a koje su iskusni PR-ovci maestralno izvezli na sve kontinente. Međutim, dok drugi rade sve da iskopiraju estetski deo doživljaja, Danci to praktikuju malo drugačije. Koncept življenja je takav da je estetika veoma značajna i prožima se u svakoj sekundi života.
Ta estetika koju ceo svet pokušava da usvoji je utoliko specifična jer zahteva da čovek sebe iznova i iznova oslobađa svega što više nije, svega što je prerastao, uz uslov da sačuva bazični temelj koji se sastoji od kvaliteta, komfora, prisutnosti i jednostavnosti. Na dobru bazu sve se uklapa – i eklektika, i orijent i boho, ali i minimalizam. Sve, samo da je istinito, autentično i da ne pokušava da impresionira, već da oživi.
Dok ovo pišem u glavi mi se prelamaju boje koje su me fascinirale pre par sati u šetnji po gradu, a koje dominiraju ovih dana. Priroda je spektakularna, pitoma i pitoreskna i kombinuje intenzivno zelenu, crvenu, žutu, braon, naranžastu. Svi gradski parkovi, kojih ima dosta, oaze su kreativnosti. Moj favorit je Kongens Have kod palate Rosenborg u centru grada, prostran i pomalo pretenciozan.
Kada me pitaju kako je more – e pa ono je izgubilo svoj letnji sjaj i postalo je sivo, ali bez brige, postoji način da uživamo u njemu i tokom hladnog perioda. Ne znam da li su vam rekli, ali u Kopenhagenu tokom jeseni i zime, more je najlepše noću. Ako uskoro dolazite, preskočite neki od restorana i začinite tipičnu turističku posetu kako biste iskusili nešto skroz drugačije. „Saunagus” ritual u Glacier sauni u gradu
može da se bukira bez članstva. Ritual se dešava uveče u predivnoj, prostranoj sauni koja izlazi na more, gde sauna master pravi iskustvo za desetak ljudi sa eteričnim uljima i toplim peškirima. Nakon izvođenja te magije, te kružnog okretanja peškira i inhaliranja biljnim esencijama, ljudi ulaze u more (direktno
iz tople saune, što je izvodljivo i za one koji nemaju tu praksu) uz instrukcije vodiča. U moru se ne pliva daleko, već se samo smočite i izađete. Osvetljenje je čarobno kreirano da izazove određene senzacije, mirisi otvaraju sva čula i ritual je zdrav za čitav organizam.
Dopamin koji ovo isustvo proizvede ne može da se meri ni sa Redžepijevim kulinarskim podvizima, a ni sa šopingom nameštaja ili skandinavskih kaputa i džempera. U svetlu globalnih geopolitičkih događaja, lokalno stanovništvo je potpuno zbunjeno dvostrukim standardima koje Danska vlada primenjuje u slučaju rata između Rusije i Ukrajine sa jedne i Izraela i Palestine sa druge strane. Različite inicijative se sprovode za podršku Palestini, međutim, konzumiranje sadržaja koji je nasilan, kombinovan sa svakodnevicom dovodi do pojačanog stresa. Stručnjaci za mentalno zdravlje dobijaju dosta prostora u medijima kako bi podelili znanje i savete sa ljudima i pomogli im da prevaziđu ovaj težak period
bez značajnih posledica. Preporučuju nam da ograničimo konzumiranje informacija. Takođe, neki kažu da će lepota spasiti svet, pa nam je zadatak da je tražimo svakog dana – u literaturi, prirodi, duhovnosti, likovnoj umetnosti, muzici. Pored toga, stručnjaci ističu da je čoveku potreban uredan ritam i životna higijena. U to spadaju fizička aktivnost, šetnja, uzimanje vitamina D i ostalih suplemenata koji pomažu u ovom periodu i uvođenje regularnog ritma spavanja i buđenja. Svi prepoznaju Kopenhagen po restoranima i ta scena je tradicionalno vrlo bogata i kreativna, ali moram priznati da nisam toliko uzbuđena po pitanju iste ove sezone i to uglavnom zbog toga što sam se umorila od usluge koja je
rezervisana i hladna i činjenice da grad nema baš dobre autentične restorane drugih kuhinja, već sve dobija nordijski tvist kako bi se prilagodilo lokalnim očekivanjima.
November u Kopenhagenu je vrlo poseban mesec, imajući u vidu da je decembar toliko stresan da mi zaista bude žao ljudi koji se toliko namuče da učestvuju u svim predbožićnim događajima. Novembar najavljuje šoping maniju za advent, bezbroj božićnih ručkova i večera koji se zakazuju u septembru,
a počinju u novembru i traju tokom decembra. To je sličan koncept kao što su slave kod nas, samo što nemaju religijski kontekst, već služe kao tradicija da se ljudi okupe, piju, jedu i razgovaraju. Tako imamo božićne ručkove na poslu, božićne ručkove sa prijateljicama, božićne ručkove sa roditeljima iz škole, sa
prijateljima sa kojima se viđamo jednom godišnje itd. I jedna i druga kultura indikuju prilično intenzivan socijalni život.
Godinama pitam Dance da li vole taj običaj i svi uvek kažu – NE. Iscrpljuje ih, obavezuje ih i ne žele da učestvuju, ali se lošije osećaju da prekinu tradiciju i onda ostaju u tim obrascima ponašanja godinama. Dok se slave kod nas organizuju u domovima (mada se i ta tradicija promenila), Božićni ručkovi su u restoranima.
Ipak, razmišljala sam nešto, ako uzmemo u obzir religijski kontekst koji vodi do duhovnog boljitka, kasna jesen i zima je vreme posta i suzdržavanja, što ni srpska ni danska kultura ne praktikuju u značajnoj meri.
I tako je novembar mesec koji zove na umirenje, posećivanje kulturinih sadržaja, čitanje, duge šetnje pre nego što tradicija pomešana sa kapitalizmom krene da prisvaja svo vreme i uzima danak.
Moj izbor ovog novembra su filmovi u malim, nezavisnim bioskopima od kojih su mi omiljeni Grand Teatret (sa najdivnijim crno belim pločicama u foajeu), Dagmar i Cinemateket koji prikazuju nezavisnu filmsku produkciju, ili neke stare filmove koji se repriziraju, ali nikada blokbastere. Tu blizu, odmah
su i Božićni marketi koji su postavljeni i zovu na glog ili ebleskive.
U nastavku ću podeliti sa vama recept za glog za hladne zimske večeri.
Sastojci za glogg:
Sveže ceđeni sok od pomorandže – 2dl
Kora od ½ pomorandže – oljuštena tanko
Voda – 2dl
Šećer (približno 150g)
Karanfilić – 7 kom
Allspice – 10g
Štapići cimeta – 3 kom
Crveno vino – 1l
Dodatni sastojci:
Suvo grožđe – 100g
Seckani, oljušteni bademi – 50g
Dekoracija:
Isečena pomorandža – 1 kom
Priprema:
U šerpu stavite sok od pomorandže, koru od pomorandže, vodu, šećer i začine. Smešu kuvajte poklopljeno cca. ½ sata na ravnomernoj toploti. Uklonite koru pomorandže i cele začine iz šerpe
Dodajte crno vino i dobro zagrejte piće Dodajte kašičicu, dve suvog grožđa i seckanih, oljuštenih badema, dekorišite kolutom pomorandže, poslužite i uživajte!
Takođe, posle izvesnog vremena apsitnencije od knjiga zbog posla koji me je obuzimao i uzimao više nego što sam i mislila da mogu da dam – vratila sam se knjigama. U ovom mesecu sam pročitala dve knjige naše mlade autorke i doktoranta političkih nauka Minje Marđonović – „Jefimija žena koja čeka” i „Jefimija žena koja neće”. Uz ove knjige sam potpuno neočekivano i bez namere, dala prostor svojim osećanjima da izađu na površinu i dožive validaciju. Iako se radnja ne podudara sa ličnim iskustvom, ono što je zajedničko i još važnije je Minjino majstorsvo da uzburka emocije i kroz svoje junakinje pozove da doživite to što živite. Trenutno čitam knjigu „Demon Copperhead” koja je dobitnik Pulicerove nagrade za 2023. godinu i iako sam na početku, već razumem zašto je nagrađena. Za početak, likovi su kreirani izrazito slikovito, monolozi su intenzivni, a dijalozi kratki a bogati. Nakon ovih knjiga, želim da napravim pauzu od romana i da pročitam neki klasik, Emersona, ali i Pisma mladom pesniku od Rilkea.
Nedavno sam otkrila Substack gde možete da se pretplatite na njuzleter nezavisnog autora i tu opciju sam vrlo rado prihvatila budući da sam već dugo verni pratilac Garance Dore. Volim njenu iskrenost,
osvrt na život, otvorenost ka svim ženskim iskustvima koja deli i zajednicu koja je vrlo inspirativna. U tom svetlu, njuzleter magazina Konfekt i kompanije sa sedištem u Londonu Intelligent Change su moje poslastice. Što se tiče filmova, nedavno sam pogledala Madeleines Paris i toplo bih ga preporučila svima
koji se ne boje emocija i koji su spremni da čuju malo mudrosti kroz duhovite opaske na francuski način.
