U Berlinu su murali urbana religija a tagovi i stikeri obavezni deo svakodnevice. Dok hodamo unaokolo blenući u fasade na svakom koraku uzvikujemo „Evo ga još jedan“. I još jedan. I još jedan. Čoveče, svuda su. Na roletnama kuća. Na krovovima zgrada. Šahtovima, vratima, banderama, klupama, trotoarima… Istorija švrljanja je jako duga. Ne u Berlinu, nego uopšte. Nije to nastalo juče, pojavom spreja ili krede. Faraoni su još u Egiptu tražili da im umetnici klešu i šaraju po zidovima, doduše, samo po unutrašnjim, jer nikome nije bilo normalno da umetnost kači na ulicu. Danas je to, na našu sreću, potpuno OK. Naročito u berlinskim četvrima Kreuzberg, Friedrichshain i Mitte.
Stikeri i tagovanje po toaletima
Da krenemo od najmanjih i najintimnijih prostorija za škrabanje. WC, kultno mesto za beleženje kratkih dubokoumnih misli. Od vas se zaista očekuje da se potpišete ili ostavite neku motivacionu poruku za sledeće generacije kojima se piški. Možda će neka od tih osoba biti tužna, pomozite joj! Setite se samo koliko ste puta i sami doživeli katarzu čitajući mudrosti urezane u metalna vrata kabine.
Po pabovima toaleti često preuzimaju ulogu oglasnih tabli – „Iznajmljujem se. Volim pank i picu. Ako si zainteresovan nacrtaj mi jednu ovcu.“ Naići ćete tu i tamo i na inspirativnu poeziju, tužne ispovesti ali i teške istine – „Kada dobije, njena plava arijevska krv je crvena.“ Zatim praktična pitanja – „Dokle ja da stružem ovaj zid. Gde je jebena kreda?“ Ako ste se ikada pitali zašto su po klubovima Berlina redovi za WC ogromni, otkrićemo vam tajnu – glavni krivac je neobuzdan poriv za škrabanjem. Toalet je definitivno mesto gde se mnogo čita.
Ogledala u ovim kvartovima služe kao podloga za stikere. Ovaj oblik supkulture star je preko 130 godina, ako pod stikerima podrazumevamo i one prve „pljucke“, papire koje smo svi lizali pa lepili unaokolo. U Berlinu je tržište stikera prosto neverovatno. Toliko razvijeno da možete čak posetiti Hatch Sticker muzej sa preko 30.000 primeraka lepljivaca. U julu se u galeriji Yaam održava i sajam stikera pod nazovom Berlin lepi – Berlin Klebt. Tu se pojavljuje armija vrhunskih svetskih stiker majstora. Neki od njih su iAMOK, Takt32, Rolf, My Dear Prost, Darum36…
Kvartovi – slikovnice
Berlin je sinonim za globalnu galeriju savremene umetosti. I u sred svog tog šarenila je EastSide Gallery – istorijsko-ideološki strip bez premca. Ovaj deo Berlinskog zida dužine 1.316 metara napadnut je od strane umetnika neposredno posle pada DDR-a. Čak 118oro njih iz 21. zemlje sveta sjurilo se na nepunih kilometar ipo betona i počelo da oslikava to ružno sivilo. Par nedelja kasnije ovaj deo zida nazvan je East Side Gallery, a status kulturnog dobra zvanično je dobio 28. septembra 1990. Najveća i najduža open air galerija na svetu.
Ipak, održati ovu galeriju u pristojnom stanju uopšte nije lak zadatak. Izloženost vremenskim uslovima znači da propada svakoga dana. To što se nalazi baš u Berlinu, gde svi vole da šaraju, znači samo da propada još brže. Danas možda i nema mesta da se na ovim zidinama oslikavaju novi murali, ali ima velike solidarnosti među umetnicima, pa se tako od 2000. godine redovno radi na prepravkama i obnovama postojećih dela. 2009. je bila najveća akcija. Njih 87oro je danima picanilo zidine.
Da li ste čuli za RAW? Tu je, u blizini. Mesto koje je malo buvljak, malo smetlište, a ponajviše galerija (Urban Spree). Prepuno barova i klubova. RAW je nešto na šta bi Savamala ličila da je dušmani nisu porušili. Na ovih 5 hektara mogu se pronaći sve street art tehnike. Od grafita, preko stikera i šablona do 3D murala i junk yard skulptura. A mogu se naći i kombinacije pomenutih, poput tukana koji je sastavljen od karoserije jednog automobila, kolica iz supermarketa i jednog bicikla. Sastavljen tačno tako da mu točak koji se vrti predstavlja srce.
Ako neko dominira u svetu 3D kreacija, to je portugalski umetnik Bordalo. I ovaj berlinski tukan je, naravno, njegov.
Po periferiji se lako mogu naći kvartovi slični RAW-u. Ipak, u samom centru grada krije se jedno posebno dvorište koje predstavlja pravi raritet. Kuća Švarcenberg (u originalu Haus Schwarzenberg), mesto gde nema milimetra kvadratnog čistog zida. U ovom haustoru su se očigledno grčevito držali one fraze „Jedan tag je vandalizam, milion njih je umetnost.“
U dvorištu, po podrumima i stanovima ove kuće su se, pored ludog street art-a, naselili i Muzej Ane Frank, otkačeni junk yard teatar čudovišta Monsters Cabinet i bioskop Kino Central koji prikazuje uglavnom internacionalne filmove nezavisne produkcije. U kafićima i barovima sa alternativnom muzikom pivo se pije na simsu otvorenih prozora, a tu je i više desetina malih zanatskih radnji. I po ko zna koji put, nudi vam se prilika da se potpišete na zidu, stepeniku ili gelenderu i ostavite nešto iza sebe. Samo nemojte „On + Ona“. Dajte nešto kreativno.
The Haus koncept
Die Dixons kolektiv je 1. aprila ’17 otvorio zgradu koju su nazvali The Haus. Ulaz je bio besplatan, a šetnja moguća isključivo bez telefona. Ova petospratnica nekada je bila banka koja je planirana za rušenje. Marta ove godine 165 umetnika je uletelo unutra i oslikalo apsolutno svaki ćošak. Svaki hodnik, svaku prostoriju i svaki toalet. Ture su bile danonoćne. Navala ogromna. Tolika, da su ograničili broj ljudi koji istovremeno može da uđe na 199.
The Haus.de@Web
Zgrada je srušena 1. juna, kako je i planirano, a ovaj jedinstveni street art projekat okupirao je Berlin na tih par meseci kao nijedan drugi. Ekipa koja je vodila celu priču veruje da njen veliki uspeh počiva isključivo na ograničenom roku trajanja. Ljudi su znali da će za koju nedelju nekoliko desetina kilograma eksploziva sve to razneti u param parčad. Trenutni stav je da se nešto slično nikada neće ponovo raditi. Mi im ne verujemo. Evo novembar je, a sajt i stranice na društvenim mrežama su i dalje aktivne. The Haus prosto mora da se ponovi! Ako nečega u Berlinu ima na pretek, to su zgrade za rušenje. E sad, neke ruševine ni ne treba dirati jer predstavljaju jedan potpuno unikatni svet.
Imperija grafita po berlinskim ruševinama
Do većine je teško uopšte doći. Uglavnom trule napuštene na periferiji. A opet, neke od njih nisu čuvane i tako neobezbeđene vrlo su popularne za druženja i pravljenje skvoterskih žurki uz akustičnu muziku. (Pogledajte dokumentarac o berlinskim ruševinama i šta one danas skrivaju: Abandoned Berlin (2016))
Tim krajevima najviše lutaju fotografi. Među posetiocima se nađe i poneka tura, ali vrlo vrlo retko. Glavni problem je ulazak. Bile one obezbeđene ili ne, do ovih zgrada se, po pravilu, stiže preskakanjem kojekakvih ograda i provlačenjem kroz šipražije, veranjem preko gelendera i prozora ili uvlačenjem kroz memljive podrumske prostorije. Da li je vredno? Naravno da jeste!!! Posebna vrsta umetnika voli da škraba isključivo na ovakvim mestima. Jedan od njih je Ken Plotbot. Radovi ovog dečka stvoreni su za napuštene zgrade i ruševine. Svaki je vezan za tematiku nuklearnih katastrofa i prikazuje ljude u specijalnim odelima sa gas-maskama i lobanje u dimu i isparenjima.
U ruševinama, osim činjenice da nešto može da vam padne na glavu, veliku manu predstavlja i to što umetnici često stvaraju jedni preko drugih. Zato nikada ne možete biti sigurni da li će vas sačekati baš onaj rad koji ste i jurili. Nas, recimo, nije.
Na bini Ballhaus Riviere rad Kena Plotbot-a je nažalost bio prekrečen. Dočekale su nas vesele note manje poznatih likova i klavir. Međutim, njegove predstave nuklearnih specijalaca u momentu pisanja ovog teksta (oktobar ’17) mogle su se pronaći na samoj periferiji Berlina. Cela kolekcija specijalaca bleji na cisternama napuštene fabrike hemikalija Rudersdorf.
Za ruševinu u Weißensee kvartu vezuje se jedna krajnje jeziva anegdota. Naime, ova dečja bolnica je ’97. napadnuta od strane zombija. Pojeli su svu decu i zgradu pretvorili u svoj dom. OK…što da ne…zvuči uverljivo. Verujemo mi tim pričama. Danas je lako obići ovu bezopasnu Zombi bolnicu, u kojoj su umetnici bili krajnje kreativni.
Jordi Busquets@FlickrOvde ćete pronaći sobe od oblaka, ljubičaste sobe sa crvenim srculencima, zatim banane i Bananamene. Sobe cveća, šargarepica i mafina. Zombi bolnica je možda i najreprezentativniji primer ulične umetnosti po ruševinama, kojih ima zaista mnogo. Možda biste za mesec dana uspeli sve da ih obiđete. Ako nemate toliko vremena, pored pomenutih, razmislite i o Spreeluna parku, Barenquell pivari i Teufelsberg špijunskoj stanici iz vremena Hladnog rata.
Gde nema ulične umetnosti?
Sigurni smo da postoje mesta gde je nema. McDonalds nije jedno od tih mesta. Ni crkva nije jedno od tih mesta. Ni škole, ni pozorišta, ni bolnice. Ovde su umetnost i sloboda izražavanja izleteli na ulicu i nemaju nameru da ni u kom pogledu budu ograničeni…osim u jednom. Fale im jebeni zidovi! Gotovo svaka organizacija koja se, poput Street Art Berlin-a, bavi promocijom i podrškom uličnoj umetnosti apeluje i moli da im se jave vlasnici zidova koji bi želeli da ih vide u nekim drugim bojama. Akcije „prikupljanja“ zidova nisu vezane samo za Berlin, već za celu Nemačku, pa čak i celu Evropu. A onda tamo negde iza kulisa umetnici sede i pregovaraju o međugradskoj trampi kvadrata kako bi škrabali jedni kod drugih.
Berlin je, istini za volju, jedna od najvećih, ako ne i najveća, street art galerija sveta. Malo grad, malo slikovnica. Stoji rame uz rame, a možda čak i za pedalj ispred Melburna, Meksiko Sitija, Lisabona i Bogote. Pa vi procunjajte i procenite. Naročito sada, kada političko-društveni kritizer i mega-car Banksy izlaže svoje radove u klubu Felix.
Tekst i fotografije: Dragana i Igor Možek sa travel bloga tripblogpost.com
Mi smo Dragana, Bagira i Igor a TBP je naša autoterapija. Putujemo jer moramo, a pišemo jer želimo da podstaknemo druge da učine isto.
Priča ispričana uz pomoć Turističke organizacije Nemačke i Street art Berlin organizacije
