PUTOPIS SLIKAN ČAJEM
Šri Lanka je zemlja lepote i šarma. Osmeha. Divote. Ali i kontrasta. Slatko gorkih priča. Plaža i planina. Kao i čuvenih plantaža čaja i veštih žena koje ga beru i prave. Putujući po ostrvu koje mi je obuzelo sva čula, imala sam osećaj kao da sam upravo otkrila TV u boji na čijem programu se emituju istovremeno Nacionalna geografija, 24 kitchen i Mala nevesta i sve to uz šolju cejlonskog čaja koji više nikada neću piti sa istim mislima
Suza Indije kako je još nazivaju zbog oblika i pozicije, je relativno mala zemlja koja se prostire na 65,610km kvadratnih, ali u njoj toliko toga možete videti i doživeti. Čudesan miks naroda, religija, burne i bogate istorije dalje ali i bliže, kao i klimatskih razlika na veoma maloj udaljenosti. Pored prelepih plaža, značajan deo ostrva zauzimaju plantaže čaja i to na tri područja Dimbula, Nuwara Eliya i Uva. Posle resetovanja na suncu odlazim na osetno hladnijih 2000m u gradić Ela i istražujem daljeovaj skriveni dragulj Indijskog okeana. U okolini su brojne plantaže čaja i fabrike koje odavno želim da posetim i saznam nešto više o ovom napitku. U svetu se godišnje proizvede tri miliona tona čaja. Šri Lanka je posle Kine, Indije i Kenije četvrti proizvođač na planeti.
Čaj sa mirisom buržoaskih salona
Pisac Konan Dojl rekao je da su plantaže čaja Cejlona takav spomenik hrabrosti kakva je i statua lava na polju u blizini Vaterloa. Priče o cejlonskom čaju, koji se i dalje naziva po starom imenu države, blago mirišu na britanske buržoaske salone, zahvaljujući činjenici da je Šri Lanka bila engleska kolonija, kao i činjenici da su dva Škota promenila čajnu industriju na ostrvu i upisali je na svetsku mapu.
Istorijski podaci kažu da je prve plantaže na ostrvu organizovao Džems Tejlor koji je 1867. godine zasadio oko 80 hektara čaja donetog iz Kine. Tejloru je bilo potrebno šest godina da svet sazna o novom „cejlonskom čudu“. On je 1893. godine na Svetskom sajmu u Čikagu proslavio ime cejlonskog čaja kvalitetom i autentičnom aromom. Do sedamdesetih godina plantaže su vodili Englezi, a 1971. godine je izvršena reforma i one postaju državne. Danas su u privatnom vlasništvu bogatih porodica Šri Lanke.
Čuveno Liptonovo odmorište
Vizija Ser Tomasa Liptona koji je takođe posedovao brojne plantaže, bila je da omogući većini da uživa u ovom aromatičnom napitku. Umesto da krene u prodaju velikih drvenih sanduka, kako se u to vreme čaj dopremao sa Cejlona, odlučio je da manje količine upakuje u kutijice sa sloganom „Oaza čaja u vašoj šolji”. Danas je Lipton čaj jedan od najpopularnijih i najprodavanijih brendova na svetu. Sakupljaju čaj iz celog sveta, a fabrika se nalazi u Dubaiju gde se proizvede najmanje pet milijardi kesica čaja godišnje. Nemaju fabriku na Šri Lanki, ali zato u znak sećanja postoji Liptonovo odmorište ili Lipton’s Seat koji je najpoznatiji vrh na brdu Poonagala u Badula distriktu, blizu mesta Haputale. Na putu ka vrhu je poznata fabrika čaja Dambethanna kao i nepregledna zelena polja.
Da bi se stiglo potrebno je od fabrike preći još 8km krivudavog puta koji, čini se, nije obnavljan od vremena kolonijalizma. Odlična šansa da se uverim ko stoji iza proizvedenih tona čaja. Srećem žene koje beru čaj, ne prekidajući rad ali prateći me pogledom, osmehom i po kojim pozdravom, dok ih fotografišem. Ne govorimo isti jezik, ali komuniciramo očima i osmehom. Kao i pre mnogo godina i danas se bere isključivo ručno. Lepe Tamilke sa karakterističnim nakitom na nosu, narukvicama i tačkama na čelu su nezamenjivi deo svake šolje čaja koje se ispijaju širom sveta.
Branje je ženski posao
Uz put promiču citati, mudrosti o zaštiti prirode, važnosti uzajamnog poštovanja, motivacione rečenice koje su u potpunom neskladu sa životnim standardom i zaradom radnika. Mogla bi ovo biti priča o romantičnoj vožnji valovitim beskrajnim zelenim poljima čaja, ali ovo je bitter sweet simfonija koju izvode svetske korporacije i žene. Najveću zaradu od čaja ova zemlja je ostvarila 2014. godine kada je vrednost izvezenog čaja iznosila 1,63 milijarde dolara. Ipak, sve te priče sa više nula zapravo započinju ovde, na poljima čaja. U listiću koji je ubrala jedna žena Tamilka. Jer mašina ne može da zameni njene spretne i tople ruke. Jer ni muškarac ne može da je odmeni. Jer niko osim Tamilki ne može da radi na poljima čaja.
A ta nezamenljivost se plaća manje od tri dolara na dan! Tamilce su inače Englezi davnih dana doveli sa juga Indije jer su bili vešti i iskusni u branju, a Sinhalezi na Šri Lanki, nisu želeli time da se bave. Zbog velikih vrućina žene rade na poljima rano ujutru ili u kasnijim popodnevnim satima. Dok ručno beru listove platnene džakove drže oko glave ili na ramenima. Beru se samo sveži, mladi listovi sa zelenih stabljika dok se oni stariji i krupniji ostavljaju na žbunu. Ako se bere golim rukama, posle nekoliko godina ostavlja na šakama ostaje trag boje koji ne može da se skine.
Stroga pravila rada i života
Zanimalo me je kako izgleda život jedne Tamilke, na šta sam dobila veoma precizne odgovore bez imalo sentimentalnosti. Radno vreme je od 8 do 17h. Pauza za ručak je jedan sat. Zarađuju 400 rupija dnevno što je manje od 3$. Moraju da uberu 20kg čaja na dan.
Ukoliko ne ispune normu, dobijaju manje novca ili mogu da ostanu prekovremeno. Rade svim danima osim nedeljom. Nemaju godišnji odmor osim kada je neki bitniji tamilski praznik. Dobijaju besplatnu zdravstvenu zaštitu, školstvo, kao i malo zemlje koju mogu da obrađuju. Žive u svojevrsnim komunama. Svako naselje ima svoj hindu hram. Ćerke nasleđuju radno mesto majke i kada se udaju i one dobijaju kuću i zemlju.
U fabrikama i na svim poljima na ostrvu je ista visina zarade. Posle prelaska nekoliko rampi i plaćanja taksi za ulazak, zatičem žene koje mere nabrano lišće čaja. Gruba lica ne obraćaju pažnju na mene dok ih slikam. Saznajem da je za 1kg čaja potrebno 5kg listova kao i da se tako ubrano lišće šalje dalje na preradu u fabrike i nema se vremena za poziranje.
Stižem konačno do vrha gde je Ser Lipton posmatrao svoje plantaže i pijuckao čaj sa prijateljima. Pogled na doline, zelenilo i planine malo koga ostavljaju ravnodušnim.
Obilazak fabrike čaja
Nekoliko dana kasnije vozom odlazim u mesto Nuvara Elija (Nuwara Eliya) ili Mala Engleska kako ga još zovu. To je planinsko mestašce na visini od 1.868 metara, oko kojeg se nalazi 95 odsto svih plantaža Šri Lanke. Videla sam kako izgleda berba čaja i sada je bilo vreme da saznam nešto više o procesu prerade. Obilazim fabriku čaja Blue Fields i tamo opet zatičem isključivo žene radnice, dok, kažu, muškarci navodnjavaju polja. Čak je i vodič kroz fabriku devojka koja mi je ispričala nešto više o preradi i tipovima čaja.
Iz te faze sam zapamtila da su crni i zeleni čaj potomci iste biljke, razlika je samo u stepenu fermentacije. Razgledali smo sve delove fabrike: odeljenje fermentacije, sušionice, kako se seče i pakuje. Kada listovi čaja sa polja stignu u fabriku prvo se peru i suše.
Listovi se potom stavljaju na sunce gde oksidiraju i tako se dobija crni čaj, a ako se preskače sušenje i oksidacija te listovi sveži i zeleni idu u dalju obradu onda dobijamo zeleni čaj. Listovi trpe tri operacije: termičku obradu, rolovanje i sušenje. Kod crnog čaja fermentacija se odvija do kraja.
Zavijanje ili rolovanje crnog čaja razlikuje se od zavijanja zelenog. Blago zavijeni listovi daju blag ukus. Čvrsto zavijeni pak daju jak ukus čaja. Zavijanje se odvija ručno ili mašinski. Naredna faza je mlevenje i još neki procesi pre samog pakovanja i distribucije. Najskuplji je beli čaj koji se dobija od izdanaka odnosno pupoljaka listova koji se vibracijom odvajaju od listova.
Istina i lepota u šoljici
Vrste čaja variraju ukusom, a time i kvalitetom i cenom s obzirom na listove pa su čajevi od manjih listova jači, a time i kvalitetniji. Što se finije iseče, aroma je jača. Čaj mora da sadrži tri komponente: boju, ukus i aromu.
Da bi se dobio prvoklasan čaj, listovi moraju biti prerađeni najkasnije dan posle berbe. U fabrikama se mešaju listovi sa različitih plantaža. Tako proizveden čaj, od velikih i celih, ručno savijanih i potom prirodno sušenih listova, znatno je cenjeniji i poznat je kao Orange Pekoe. To je unikatan, prvi i najstariji način proizvodnje. Samo crtež lava sa krunom i natpis „Pure Ceylon Tea-packed in Shri Lanka“ garantuje njegovo poreklo.
U sklopu fabrike je čajdžinica gde sam probala različite tipove čaja. Na kraju sam svratila u prodavnicu gde su svi čajevi, nelogično, bili 300% skuplji nego bilo gde. Kao i svi turisti sa ostrva sam ponela različite vrste čaja sa idejom da ću tako ipak malo doprineti boljitku života ovih žena sa polja čaja i njihovih porodica. Sa svakom šoljicom cejlonskog čaja pomislim na osmehe žena koje sam sretala i slikala. Pokušavam da to sećanje pomirim sa parolom na ulazu u fabriku koja kaže – Čovek koji nema čaj u sebi, nije sposoban da otkrije istinu i lepotu. Da, istina i lepota. Dve teme za ozbiljno razmišljanje.
Tekst i fotografije: Jelena Ranković @desiderata_traveller
