Razglednica iz Granade

Mala prolećna siesta

Ako me nema, potražite me na Kubi ili u Granadi, napisao je davno čuveni pesnik Lorka. I ja odoh da otkrijem magiju koju krije ovaj grad na jugu Španije

Iz Madrida vozom, zatim i malo autobusom putujem kroz mističnu Andaluziju između udaljenih belih sela, utisnutih ispod Sijera Nevade. Slušalice u ušima uz do maksimuma pojačan nostalgičan glas pevačice Bebe. Dok se primičem Granadi, vozeći se kroz kilometre gole crvene zemlje, protiču prizori koji neodoljivo podsećaju na ilustracije Servantesovog Don Kihota koji je, kažu deset godina lutao Andaluzijom kao sakupljač poreza pre nego što se vratio u Madrid i potpuno posvetio pisanju. Kada kažem Andaluzija mislim na gitare, flamenko, vino, masline, Lorku, Granadu i Alhambru. Na arhitektonski i istorijski najlepši i najinteresantniji deo Evrope. Na sve ono po čemu se prepoznaje Španija. Što čini dušu ove zemlje. Sve ono što sam ikada videla na starim požutelim razglednicama.

Ljubav na prvi pogled

Stižem sa prolećnom kišom u Granadu. Gonzales još uvek čisti stan koji sam iznajmila, a njegova žena Kazimira mi na lošem engleskom objašnjava šta treba da vidim u njihovom gradu. Ostavljam stvari i pravac na ulicu da proverim da li je istina sve ono što sam do sad čitala o ovom delu sveta. I šta tačno znači rečenica Ko nije video Granadu, nije video ništa. Prva stanica je tapas bar Los Manolos. Već na prvi pogled sve mi se dopada.

Granada je jedan od retkih gradova na svetu gde uz svako piće, bilo alkoholno ili ne, dobiješ tapas, tanjir sa nekim jelom. Što više pića sve su bolji tapasi. U vodiču pronalazim da je nekada dovoljno samo ići od bara do bara i pošteno se najesti! Uz prvu sangriju shvatam da sam zaljubljena. U jezik. U tu njihovu opuštenost i nonšalanciju. U to što im nije stalo da se dopadnu i ostave utisak. To što rade da bi živeli. I što su svi kao da su upravo izašli iz Almodovarovog filma. Posle treće sangrije šaljem poruku mami – Španija je život!

Barovi puni ljudi koji jedu i piju pred ponoć kao da je podne. Ulice između kaktusa, pomorandži i palmi. Mirisi mirte i jasmina. Zvuci gitare. Čajdžinice i tapas barovi. Flamenko plesačica na sred trga igra za svoju dušu i po koji evro. Ovde ima nečeg magičnog! Mesto gde možete za tili čas naučiti umetnost opuštenog života, bez žurbe, čija čitava životna filozofija je sadržana u samo jednoj reči – manjana (sutra).

Granada i flamenko u pećinama

Granada čije ime u prevodu znači nar, smeštena je između snežnih vrhova Sijera Nevade, nedaleko od najviše tačke Španije, vrha Mulasen (3285 metara iznad nivoa mora) i na samo sat vožnje od mora. Zato je moguće u jednom danu biti i na plaži i na ski stazi. Kakva divota!

Na svakom koraku se vidi da je to grad na granici dva kontinenta, Evrope i Afrike, i dve civilizacije, hrišćanske i islamske. Nalazi se na prosečnoj nadmorskoj visini od 666 metara, na ušću reke Daro i Beiro u Henil, glavnu pritoku Gvadalkivira, najveće reke južne Španije. U gradu živi oko 250.000 stanovnika, i iako ima autobusa i taksija, komotno se svuda stiže peške. Univerzitet Granada, koji ima šest i po vekova tradicije, spada u tri najbolja u Španiji i broji čak 80.000 studenata. Pre nego što posetim Alhambru zbog koje sam najviše došla, prvo valja dobro istražiti ostatak grada.

Osim novijeg dela sa modernim zgradama, tu su i istorijski kvartovi koji su raspoređeni na dva brdašceta sa kojih se pruža pogled na tvrđavu i snežne vrhove Sijera Nevade. Albaisin je stara mavarska četvrt sa kaldrmisanim ulicama, belim kućama i prozorima sa rešetkama od kovanog gvožđa. Ovo je četvrt u kojoj se prepliću mavarska, jevrejska i hrišćanska kultura i mesto gde se okupljaju ulični svirači i umetnici. Nedaleko se nalazi i Sakromonte, deo grada čuven po Ciganima koji su živeli u kućama pećinama ukopanim u brdo. Ta četvrt je i danas centar flamenka, muzike andaluzijskih Cigana.

Alhambra i kule od cimeta

Granada je u vreme arapske dominacije nad Španijom, u 8. veku, postala glavni grad jedine samostalne kraljevine u Evropi, ujedno i središta mavarske kulture, umetnosti i nauke. Najveći procvat doživljava za vreme vladavine Muhameda I iz dinastije Nasrida, koji započinje izgradnju kraljevskog dvorca. Dvorac biva završen za vreme vladavine Muhameda V. Alhambra, a Unesko ga je 1984. godine proglasio svetskom baštinom. Dvorac čije ime u prevodu znači „crvena tvrđava“, izdiže se na Sabiki, dugačkom šumovitom brdu koje se uzdiže 150 metara iznad grada.

Tvrđavu čini kompleks palata i parkova, zbog čega je često zovu „mavarskim Versajem“ i zauzima površinu od 142.000 m². O njenoj magičnoj lepoti pisali su mnogi, pa je tako jedan pesnik rekao je da to brdo koje se uzdiže nad Granadom izgleda poput muža koji s divljenjem gleda svoju ženu.

„Udeli mi, gospo, jer u životu nema strašnije kazne nego biti slep u Granadi“, glase stihovi uklesani na jednoj od ulaznih kapija ovog spomenika.

Mavarski pesnici su njene palate okružene parkovima opisivali kao biser među smaragdima, dok je Federiko Garsija Lorka, najpoznatiji Granađanin čija je kuća danas muzej, pisao o kulama od cimeta.

Raj na zemlji

Alhambra je mnogo više od palate. Moglo bi se reći da je to pravi mali grad unutar grada Granade. Sastoji se od prelepih vrtova, fontana i bazena. Pisac Enrique Sordo kaže da je arapski vrt na zemlji otelotvorenje raja. I zaista, svuda se može opaziti uticaj islamske religije. Vode ima u izobilju, ona hladi vazduh u toku vrelih dana i prijatno je slušati njen žubor. Pravougaoni bazeni puni vode u kojoj se reflektuje vedro nebo stvaraju utisak prostranosti i svetlosti.

Dvorac je u prvoj polovini 14. veka proširio i preuredio Jusuf I iz dinastije Nasrida. Zidine je okitio kulama, od kojih se jedna zove Kula zatvorenice, čije ime podseća na zarobljenu hrišćansku plemkinju. Sagradio je i monumentalna Vrata pravde, za koja se vezuju brojne legende. Jedna od njih kaže da će vitez koji bi, ulazeći na konju i sa kopljem, njegovim vrhom dohvatio ruku urezanu na vrhu gornje arke sesti na presto Alhambre.

Tek će Jusufov sin, Muhamed V, napraviti od Alhambre dragulj koji se danas opisuje kao jedno od najvećih čuda sveta. Čudo sa kamenim čipkama, stubovima ukrašenim arabeskama, pločicama, mermerom i arapskim stihovima, sa dvoranama i dvorištima poetičnih imena poput Dvorana dve sestre, Dvorište mirti ili Dvorište lavova. Kada je posljednji kralj Granade, Boabdil (Muhamed XI), predao grad kralju Ferdinandu i kraljici Izabeli, morao je sa svojom porodicom da napusti zemlju. Priča se da se nakon izlaska iz grada zaustavio na uzvišenju koje se danas naziva El Suspiro del Moro (Uzdah Maura). Kad su se okrenuli da poslednji put pogledaju palatu, Boabdilova majka je navodno rekla svom sinu: „Plači kao žena za onim što nisi mogao da odbraniš kao muškarac”.

Čarobnjakovo zdanje

Pravo je čudo kako je ovo remek delo islamske arhitekture opstalo u godinama španske inkvizicije. U narodu se zato pronela legenda da je Alhambru sagradio čarobnjak koji je svoju dušu prodao đavolu, pa je od tada štiti čarolijama.

Kasnije, iako zadržava arapska obeležja, ovde počinju da se podižu katedrale, dvorci i palate katoličkih kraljeva. Tvrđava na brdu je u potpunosti zanemarena, načinje je zub vremena zbog čega ona postaje sklonište lopova i beskućnika. Tek u 19. veku započinje njena obnova. Pod veštim rukama restauratora, Alhambra je ponovo zasijala punim sjajem i postala mesto koje je „Bog stvorio u slučaju da mu njegovo prebivalište jednog dana dosadi“.

„Koliko samo ima legendi i priča, što istinitih što izmišljenih, koliko pesama i balada, arapskih i španskih, koje govore o ljubavi, ratu i viteštvu, a povezane su s tim velelepnim orijentalnim zdanjem!” napisao je Vašington Irving, američki pisac iz 19. veka čiji se statua danas nalazi u parku blizu ulaza.

Alhambru poseti oko tri miliona turista godišnje, a statistike kažu čak 8 500 ljudi svakoga dana. Važno je znati da se karte moraju kupiti mnogo ranije, na ulazu Alhambre ili još bolje preko interneta kako biste bili sigurni da ćete ući i izbliza videti ovu lepotu. Kartu kupujete za određen datum, a za dvorski kompleks Nasrida morate doći u tačno određeno vreme za koje ste kupili ulaznicu. Leti se prvo prodaju karte za hladniji period dana, odnosno do 11 sati, dok je one za ulazak oko 13 sati obično znatno lakše nabaviti. Ostatak Alhambre možete obilaziti kako želite, redosledom i ritmom koji vama odgovara. Za opuštenu šetnju potrebno vam je minimum oko tri sata. Radno vreme zavisi od godišnjeg doba, pa je dobro sve proveriti pre dolaska.

Ulične galerije

Pored prošlosti i bajkovitih četvrti, duh modernog vremena pronaći ćeš na zidovima koji su iscrtani majstorskim muralima. Dovoljno je samo da zađeš u sporedne ulice, da obiđeš po koju napuštenu kuću i peške istražiš sve te galerije na otvorenom. Murali su često iscrtani na rol vratima prodavnica i barova, pa se mogu videti tek kada se sve pozatvara. Jedan od vrhunskih crtača je Raul Ruiz poznatiji kao El Nino (Dete). Ovaj španski Banksi više je od crtača murala, i smatraju ga pravim umetnikom koji za sobom ostavlja remek dela koja su uvek propraćena nekim stihom.

Interesantno je da je britanska pank legenda Džo Stramer, pevač grupe „Kleš”, posle peticije koju su potpisali građani, dobio svoj trg u ovom gradu. Naime, Stramer se preselio u Granadu 1984. godine, nakon raspada grupe, i ovde se udružio sa lokalnom grupom „091″ i producirao im ploču. Stramer je, kažu, bio opsednut pesnikom Lorkom. Čak je pokušao da otkopa njegov grob, ali je ipak odustao od tog poduhvata. Lorku i Granadu je pomenuo u pesmi „Spanish Bombs” iz 1979. godine i Granađani su mu se odužili na ovaj način.