Ovog ponedeljka u rubriku Pisci preporučuju nam stiže nagrađivani pisac, književni prevodilac i stripar Oto Oltvanji. Za čitaoce Plezira, ovog puta odlučio je da izdvoji pet romana domaćih pisaca. Pripremite papir i olovku!
Oto Oltvanji je rođen 1971. godine. Odrastao je u Subotici. Autor je romana Crne cipele (2005), Kičma noći (2010), Iver (2015) i Polje meduza (2023). Od početka devedesetih, objavio je pedesetak pripovedaka u časopisima i antologijama, od kojih su neke sakupljene u zbirci Priče misterije i magije (2017). Autor je krimića za decu Kako sam postao detektiv (2019). Sa engleskog je preveo, između ostalog, tri naslova Džonatana Litema – Sva siročad Bruklina, Ne voliš me još i Tvrđava samoće. Živi i radi u Beogradu. Dobitnik je nagrade „Stanislav Lem“ za fantastiku u književnosti.
Jurica Pavičić, Crvena voda (Laguna, 2023, Profil 2017)
Knjiga koju mirne duše mogu da preporučim svakome, što neretko i činim, posebno putem svršenog čina rođendanskog poklona. Krimić za sve one koji ne čitaju krimiće, ali tako da i žanrovski čistunci ostanu zadovoljni; fascinatan trik, priznaćete. Oborilo me je s nogu sve: lakoća pripovedanja, životnost ličnih priča, uvezanost raznorodnih komadića mozaika, jedinstvo hronike na makro i mikro planu. Osnovnu premisu o misterioznom nestanku deteta (tinejdžerke), sada već maltene izanđao motiv, Pavičić je, organski je prebacivši u Split i okolinu u periodu od poslednjih dana SFRJ preko tranzicionog pakla sve do sadašnjeg jednako neprijatanog post-sve trenutka, pretvorio u sasvim svoju stvar. Pored toga što je radnja čvrsto usidrena u malom dalmatinskom mestu (Misto), počašćeni smo i epskim skakanjem po svetskoj mapi, pa se tako usput nakratko selimo do, između ostalog, Geteborga ili Šendžena, a u jednom trenutku, malo po malo, i Beograda, pa Novog Beograda, i na kraju do zgrade preko puta moje, što je za mene bio trenutak vanknjiževnog naelektrisanja, dovevši me u žaru čitanja u iskušenje da ustanem i pogledam kroz prozor. Pored hrvatskih književnih nagrada, roman je uspeo da ubere i nekoliko francuskih, od kojih mi je lično najzanimljivija, razume se, Grand prix de littérature policière.
Darko Tuševljaković, Jegermajster (Arhipelag, 2019)
Teško ćete u skorije vreme naći neobičniju knjigu, u najpozitivnijem mogućem smislu: propadanje dugogodišnje veze koje kulminaciju dostiže na zabitom mediteranskom ostrvu u odrazu je, na smenu, praćeno zloslutnom, nadrealnom pustolovinom u divljini sa unformisanim bićem koje… pa ne znam kako bih vam ga tačno opisao sem da kažem da je plod najdubljih iskonskih strahova. Lovačka ikonografija koja prati ta naizmenična poglavlja mi je i inače stravična sama po sebi, savršeno doprinoseći sveopštem košmaru tragičnog nerazumevanja sa najbližom osobom. Svedeno, kompaktno, precizno i efektno iskustvo kakvo nam je svima potrebno čita se kao u grozničavom snu, onako kako ga je autor, po vlastitom priznaju, pisao. Tuševljaković je u međuvremenu objavio možda važnije knjige, kao što su raskošna Uzvišenost (2021) ili Andrićevom nagradom ovenčana spisateljska lična karta Hangar za snove (2022), ali iskreno mislim da je ovaj dragulj koga se često setim proleteo ispod mnogih radara u vreme kad je objavljen.
Jelena Lengold, Odustajanje (Arhipelag, 2018)
Od Jelene Lengold sam pročitao većinu onoga što je napisala, čak i iz poetskog dela opusa, i ovde bih zaista mogao da stavim maltene bilo koju njenu knjigu – Vašarski mađioničar (2008) je i dalje jedna od najboljih zbirki pripovedaka sa kojima sam se u životu sreo – ali sam se na kraju odlučio za njen pretposlednji roman, pravu malu trodelnu majstoriju za koju ne znate da li zapravo govori o snazi traume da vas iz korena promeni ili, kako tvrdi sama junakinja, o tome da ste zauvek onakvi kakvi ste bili kao dete i tu prosto nema pomoći. U jednom trenutku sam maltene ostao bez daha shvativši da bi roman mogao da bude i ogledno objašnjenje kako se to ponekad desi da majka ne trepnuvši napusti porodicu bez naizgled valjanog razloga. Više i od svega, ovo je roman o smrti, raznim smrtima, prirodnoj smrti, smrti u saobraćajnoj nesreći, ubistvu biblijskih razmera, o mirenju sa smrću, o našim neuspešnim pokušajima da je prihvatimo kao nešto prirodno i šta ti pokušaji mogu da nam urade. Proza Jelene Lengold naizgled je jednostavna, a u stvari bogata do pucanja, senzacijama, opažajima, nepretencioznim i elegantnim zaključcima, iskonskom zbunjenošću i zasićenošću životom. Zarazno pitko, a opet često kao cigla u stomaku, jer svi to volimo. Dok čitamo Odustajanje, ne možemo da istovremeno ne tugujemo nad junacima, autorkom i samima sobom.
Dejan Aleksić, Petlja (Laguna, 2021)
Od mnogostrukih vidova književnosti, moram priznati da mi je možda najvažniji baratanje jezikom, a malo je pravih majstora pisane reči kao što je Dejan Aleksić. Još jedan pesnik (pa pride mahom dečji) koji je privremeno emigrirao u prozu, prevashodno dobro zabavivši samog sebe, a onda i sve nas. Zastajao sam da se divim svakoj rečenici, onako kako to kod stranih pisaca radim u delima, na primer, Kolsona Vajtheda, čija je rečenica toliko izbrušena da me ponekad koči u prirodnom toku čitanja, ali ne i Aleksićeva. Njegov roman sam završio u dva daha, za šta je u nemaloj meri zaslužna caka nagoveštena u (višesmislenom) naslovu, ostavljanjem slobodne asocijativne strune na kraju svakog poglavlja za koju će se uhvatiti sledeće. U ovoj uslovno rečeno krimi-drami, budite unapred upozoreni, ima seksa, nasilja i prokletih sudbina koliko volite: žestoka, beskompromisna ispovest mlade buntovnice zaglavljene u grčkom pritvoru služi se umešnim vremenskim skokovima da bi zakopala po najdubljim pećinama njene ličnosti. Mogu samo da se nadam da ćemo još koji put dobiti priliku da pratimo Aleksića na izletu u svet proze za velike.
Uroš Dimitrijević, Daske (DKSG, 2023)
Ne dajte sa navesti na krivi trag, ova knjiga je iskrena, topla i duhovita, jednako za mlade koliko i za stare, a na delu imamo rođenog, vrsnog pripovedača od kog se tek očekuju velika dela, mada već ovaj drugi roman predstavlja zavidan uspeh. Daske su, između ostalog, potpuno neočekivano istorijska pripovest (uverljivo smeštena u 2004. godinu, sa svim propratnim, prepoznatljivim obeležjima koja iz današnje perspektive, zbog sveopšteg ludila koje nam se u međuvremenu desilo, deluju kao drevna prošlost), ali i roman o odrastanju, traženju sebe, burnom odnosu sa ocem i još burnijem sa majkom, o strasti prema nečemu što je mnogo više od hobija, o prijateljstvima, prvim ljubavima i iskupljenju – hm, dakle, o svemu, kao što najbolje knjige i treba da budu. Ovaj čeoni sudar Američkih grafita sa Skotom Pilgrimom na skejtu u 21. veku proizvodi prirodan humoristički štimung (od one posebne fele, kad krenete naglas da se smejete dok čitate), čega nikad dovoljno, i u domaćoj, i u stranoj književnosti.
