Pisci preporučuju omiljene književne naslove: Nađa Petrović

Ovog ponedeljka u rubriku Pisci preporučuju nam stiže dramaturškinja, rediteljka i književnica Nađa Petrović. Njen roman Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate (Geopoetika) ušao je ove godine u uži izbor za NIN-ovu nagradu. Za čitaoce Plezira izdvojila je nekoliko naslova koji su joj intimno važni i koje rado poklanja prijateljima.

Nađa Petrovic (rođ. 1997) završila je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, kao i master iz filmske i TV režije, na istom fakultetu. Sa šesnaest godina osvojila je treće mesto na konkursu Mladi književni supertalenti, kad joj je objavljen roman To je to (2015). Njene priče objavljene su u zbirkama Priče sa gradskih ćoškova (2015), Studentske priče (2021) i Mokri(n) čvor (2022). Po njenim scenarijima snimljeno je desetine kratkih filmova koji su prikazani na više od sto festivala širom sveta. Filmovi u režiji Nikole Stojanovića nagrađivani su na Sarajevo film festivalu, festivalu evropskog filma Les Arcs u Francuskoj, Martovskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma, festivalu Beldocs, a dobila je i nagradu za najbolji filmski scenario na festivalu Bašta fest. Režirala je kratke igrane filmove, a kratki dokumentarni film Drugi avgust imao je premijeru na Martovskom filmskom festivalu 2023. godine. Živi i radi u Beogradu

Norveška šuma Haruki Murakami

Uvek moram prvo da pomenem ovu knjigu, osećam to kao svojevrsnu obavezu, s obzirom da je to prvi roman koji me je stvarno ganuo i podstakao me da čitam još više.

Pročitala sam ga prvi put u srednjoj školi i tad mi je bilo fascinantno da neko piše o likovima i svetu koji je toliko blizak meni, a na tako pitak i razumljiv način. Nakon što sam je pročitala, počela sam svima da poklanjam knjigu u nadi da će mi prijatelji reći da ih podsećam na Midori, jednu od junakinja romana. Ona mi je bila toliko zanosna, spontana, vesela ali i duboka. Tad još nisam slutila, da će mi se zapravo taj ženski lik vrzmati po glavi dok budem pisala prvi roman, kratke filmove, pa i „Meduze žive zauvek, dok ih ne uhvate“.

Radnja Norveške šume je smeštena u Japan šezdesetih godina, protagonista je student koji kroz narativ romana doživljava dve velike, potpuno različite ljubavi. To je drama o odrastanju u kojoj, dok s neizvesnošću pratimo ljubavnu priču protagoniste, suptilno, iz prikrajka, autor tematizuje problem mentalnog zdravlja i samoubistva kod mladih, ali pruža i sliku Japana iz tog perioda, politički kontekst, studentske proteste.

Sve je baš onako kao što ja volim. Kroz intimnu priču provejava samo tračak spoljašnjeg sveta, ali je taj tračak dovoljan da sve sprži.

Jedna kosmička ljubav – Blagoje-Baja Ačanski

Roman za koji mi je bilo potrebno nekoliko sati da pročitam, a mislim da će mi zauvek ostati urezan u glavi.

Jedna kosmička ljubav je o jednom sasvim običnom momku, koji se zaljubljuje u sasvim običnu devojku, počinje sasvim obično bombardovanje, ona odlazi na sasvim obično more i pošto je to sasvim normalna stvar, on seda na svoj sasvim običan bicikl i počinje da je traži. Sasvim obična ljubavna priča, da, ali zapravo cela njena neobičnost leži upravo u toj običnosti. Pisac namerno koristi repeticije, uhvati se za neke pojmove, na koje smo toliko navikli da više ne dovodimo u pitanje njihovo značenje, razlaže ih i time nam oneobičava svakodnevni život. Na trenutak čitalac pomisli da autor takav postupak koristi kao ironijski otklon, ali ne, to samo dolazi iz autentičnosti likova koje gradi. Njegov univerzum je toliko jednostavan, na prvi pogled, a zapravo, iza njega se krije odraz društva u kome živimo, otuđeno društvo puno apsurdnih situacija i pojmova. Blagoje Ačanski se bori sa takvim društvom tako što nas podseća da u njemu, samo najprostija, najčistija osećanja opstaju i daju smisao svemu ostalom. Zato je jedna sasvim obična ljubavna priča, zapravo jedna kosmička ljubav.

Zanimljivo je što ovaj roman takođe vezujem za prijemni ispit na dramaturgiji na FDU. Svi profesori koji su bili u komisiji su sedeli za okruglim stolom, ja preko puta, znoje mi se dlanovi. Pitaju: „Navedi neke knjige koje misliš da su uticale na tebe?“ Pomenem Jednu kosmičku ljubav. Svi se zagledaju između sebe potpuno zbunjeni, otkud to da pomenem taj roman. I eto, sada ga ponovo pominjem, i nadam se da će zaživeti, kao i vrednosti za koje se Ačanski u njemu bori.

Stakleno zvono Silvija Plat

Silvija Plat piše nežno a surovo, čisto a zaprljano, zanosno i živo, a u suštini toliko mračno. U tim kontrastima sam pronašla inspiraciju za svoje pisanje. Njen stil, njene rečenice su napisane tako da te uljuljkaju i onda te na polovini preseku, a zatim se to diže i na nivo celog teksta – ne znaš gde će te odvesti, na zabave i pijanke ili u bolnicu i na električnu stolicu.

Stakleno zvono prati sunovrat jedne mlade devojke koja se sve više zatvara u sebe, previše osetljiva za ovaj svet. Pratimo kako gubi bitku sa tim svetom, koji je pun površnosti, lažnih odnosa i okrutnosti.

Roman koji je možda stvarno najviše uticao na mene, od svih.

Razgovori s prijateljima Sali Runi

Do Sali Runi me je zapravo, kao i mnoge druge, dovela serija Normalni ljudi. U periodu kada je serija tek izašla, svi su samo o tome pričali i preporučivali je. Pogledala sam seriju, i stekla sam podeljeni utisak, nešto mi se u njoj svidelo, a nešto me je odbijalo. Nakon toga sam na poklon dobila knjigu Bajni svete gde si i u dahu je pročitala. Ista stvar mi se desila. Roman prati dva narativna toka, jedan je imejl korespondencija između dve drugarice, a drugi deo naizmenično prati njihove živote koji se odvijaju paralelno na različitim mestima i pod različitim okolnostima. Prvi tok mi je bio suviše direktan i objašnjavački, dok me je drugi intrigirao i terao na dalje čitanje. Zatim čitam Normalne ljude, i počinjem da shvatam o čemu ljudi govore kada ponavljaju da mnogo vole Sali Runi. I onda se desi! Pročitam Razgovore s prijateljima, i to me oduva.

Ljubavni četvorougao koji toliko precizno i s lakoćom zalazi u međuljudske odnose i do najsitnijih detalja opisuje misli glavne junakinje. Svidelo mi se što je roman iz prvog lica, i kao da je time nestala određena doza hladnoće i otklona od junaka koje sam možda osećala u njenim delima koje sam prethodno čitala. Ovde sam doživela sve, zavist, zaljubljenost, nemogućnost komunikacije, otuđenost, dileme, izdaju… Odjednom su mi se uz ovaj i prethodna dva romana potpuno otvorila i sada sam i ja postala ta osoba koja samo ide okolo i priča kako voli Sali Runi.

Moja Borba: Peti tom Karl Uve Knausgor

Zašto baš Peti tom? Možda zato što baš u njemu opisuje godine u kojima sam ja bila dok sam čitala roman. Mislim da je to tako sa Knausgorom, u kom god da si životnom periodu naći ćeš tom za sebe.

U ovom delu, protagonista, mladi student Karl Uve pohađa Akademiju umetničkog pisanja u Bergenu. Suočava se sa svojim nesigurnostima, dilemama u vezi s pisanjem. Analizira tuđe radove, poredi ih sa svojim. Opisuje svoja osećanja na radionicama, ljude koji ih pohađaju, svoju sujetu ali i divljenje prema drugima – sve ono sa čim se svaki mladi umetnik suočava na početku. Ubrzo odustaje od Akademije i onda naravno, kao što će se ispostaviti sa svim romanima sa ovog mog spiska, počinje da se zaljubljuje. Pratimo njegove prve najveće ljubavi, previranja, patnje, uspone i padove.

Knausgor je u svakoj rečenici surovo iskren, majstor je toga da ogoli sebe do koske, a u tom ogoljavanju mi prepoznajemo sebe i toliko smo mu zahvalni što nismo sami u svim tim komplikovanim mislima koje nam je često neprijatno da priznamo drugima, a prvenstveno sebi samima.

Tunel Ernst Sabato

Povest o ljubomori, osećanju koje izjeda sva druga i gura u totalnu destrukciju, a koja je tako precizno opisana u ovom romanu.