Ovog ponedeljka o književnim delima koja su ga duboko dotakla, knjigama koje kupuje i preporučuje prijateljima razgovaramo sa nagrađivanim piscem i dramaturgom Filipom Grujićem.
Filip Grujić, rođen u Novom Sadu 1995, nagrađivani je pisac i dramaturg. Takođe je i autor i voditelj emisije Čudna šuma na Radio Beogradu 2 i kolumnista časopisa Oblakoder. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde trenutno radi kao asistent na Katedri za dramaturgiju. Autor je više drama koje su na pozorišnim repertoarima i dobitnik Mihizove nagrade za dramsko stvaralaštvo 2020. Njegova drama Ne pre 4.30 niti posle 5.00 ovenčana je Sterijinom nagradom i nagradom „Slobodan Selenić“, a izvodi se u Ateljeu 212 pod nazivom Pred svitanje, dok se drama Vilica Ebena Bajersa izvodi u Srpskom narodnom pozorištu pod nazivom Velika depresija. Autor je romana Podstanar (LOM, 2020), koji je bio u užem izboru za NIN-ovu nagradu i nominovan za Evropsku nagradu za književnost, i romana Bludni dani kuratog Džonija (Samizdat B92, 2017), po kojem se igra predstava u Novosadskom pozorištu. I onda opet, iz početka (Booka, 2023) njegov je treći roman, kojim se potvrdio kao nezaobilazno ime srpske književnosti.
Poslednji veliki roman koji sam pročitao bio je Put revolucije Ričarda Jejtsa. Radnja je smeštena u predgrađe Njujorka, sredinom pedesetih godina prošlog veka, kada je i počela tendencija građanstva da se seli u predgrađa. Taj američki san o idealnom životu, ušuškanom, sa dvoje dece, ženom i mužem, stabilnim poslovima, stabilnim prijateljima i ustaljenim navikama raspada se na paramparčad u ovom fenomenalnom Jejtsovom romanu. Dugo nisam video tako savršen opis straha od običnosti i dosade kao kod Jejtsovih junaka – porodice Viler. Jednostavan jezik, jasna misao, istovremeno veoma tragično i veoma duhovito.
Kad smo već kod straha od običnosti i dosade, dodao bih dramu velikog nemačkog dramatičara Franca Ksavera Kreca – Gornja Austrija. Kroz mladi bračni par duboko ogrezao u rutini saznajemo koliko neostvarenih želja ima u čoveku, ali za razliku od Jejtsa, Krec veoma jasno boji i socijalni stalež jedne obične srednje klase koja ima dovoljno da preživi, ali nedovoljno da živi.
Dugo sam se bojao da pročitam Bekima Sejranovića, iz nekih neobjašnjivih razloga, a onda sam konačno uzeo Ljepši kraj i nisam zažalio. Očekivao sam introspektivnu priču, lak, pomalo šmekerski jezik (šta god to za koga značilo) i to sam i dobio. Ali ono zbog čega i preporučujem Sejranovića je zaokruženost priče i veoma jasno građenje radnje koje se tek na kraju oseti. Osim šarmantnosti, “Ljepši kraj” je veoma vešto napisan roman.
Dalje, iako stilski različita od svega navedenog, Kafkina Amerika je jedan od nezaobilaznih bildungsromana koji je po svemu drugačiji od ostalih na koje smo navikli. Kada pričamo o Kafki, vrlo retko pričamo o specifičnom i veoma snažnom humoru koji njegov jezik poseduje. Taj humor se vidi i u Zamku i Procesu, ali čini mi se da je u “Americi” zaista na najvećem nivou. Smejao sam se naglas i čitao delove kome god stignem.
Roman Olje Savičević Ivančević Adio, kauboju je jedan od onih romana u kojima nisi uvek siguran šta je tačno rečeno, ali nekako tačno osećaš šta je autorka mislila – makar na svoj način. Fenomenalno napisan, stilski, poetski – divan, divan roman.
Čitajte i Singera – Kal i Meshugah – fenomenalan pisac.
Trudio sam se da ovog puta ne preporučim Dovlatova. Mislim da sam ga ipak preporučio.
