Ovog ponedeljka u goste nam dolazi pisac i kopirajter Bojan Babić.
Bojan Babić je rođen 1977. Do sada je napisao osam knjiga poezije i proze. Nagrađen je stipendijom Fonda Borislav Pekić za omnibus-roman Devojčice, budite dobre. Njegov roman Ilegalni Parnas, objavljen 2013. godine bio je u užem izboru za NIN-ovu nagradu kao i za regionalnu nagradu Meša Selimović. Bio je gost predavač u okviru nekoliko škola za kreativno pisanje. Evropska mreža za književnost i prevođenje Traduki i Sarajevski Otvoreni Centar su mu bili domaćini na jednomesečnom rezidencijalnom program u Sarajevu tokom 2012. godine. Takođe je, kao stipendista, boravio u rezidenciji za pisce u Visbiju na švedskom ostrvu Gotland u okviru projekta Create in Residence koji su Udruženje Krokodil i Nova Iskra iz Beograda realizovali u saradnji sa Švedskim institutom. Njegove knjige prevođene su na engleski, makedonski, kazaški. Krajem godine, izdavačka kuća Raštan objavila je zbirku poezije Glasine o slobodi. Odrastao je u Mladenovcu. Živi u Beogradu i radi kao kopirajter.
Knjiga je tu. Čeka vas na policama. Neće se ljutiti što ste je tako dugo zapostavljali. Obradovaće vam se kad je konačno otvorite. Ne histerično kao kakav pas, već staloženo, zrelo. Primiće vas u svoj svet. Neće vas osuđivati jer ste pili, varali, nekog važnog zanemarili, nečem nevažnom se posvetili i ko zna šta ste sve radili i pomislili. A onda, kad odlučite da se vratite u ono što doživljavate kao stvarnost, ona će vas pustiti. I ponovo strpljivo čekati, kolikogod treba. Knjige su možda jedina uteha. Zato čitajte, na primer baš ove.
Daša Drndić, SONNENSCHEIN
Nefikcionalnost romana Daše Drndić Sonnenschein jeste njegova vrlina i njegova zastrašujuća snaga. Kolikogod da je čitalac pročitao tekstova, pogledao dokumentaraca, posetio muzeja posvećenih holokaustu, insistiranje na brojevima, nabrajanje zločina, ponavljanje, uporno ponavljanje, pogotovo u delu knjige u kom se opisuju biografije nemačkih vojnika koji su sprovodili logorska nečoveštva, tera tog čitaoca na fiziološku reakciju, na bes, i možda na zaključak da nisu u pravu oni koji govore da će kad-tad sve doći na svoje mesto i kako će pravda i istina uvek isplivati. Neće. Uprkos vrednim pokušajima u koji spada i ova knjiga, neće. Spisateljica nam govori, gotovo hladnokrvno, odustalo vrišti – ne, niste se dovoljno naslušali priča o nacističkim užasima. One se moraju ponavljati, besomučno ponavljati. I onda kad vam se smuči, tek onda treba da im ponovo posvetite svu svoju pažnju. Moje je da kljucam istinom po vašim lenjim mozgovima, kako ne biste zaključili ono što u svojoj mladosti zaključuje glavna junakinja. „Nije bitno, zaključuje Haja, ionako posvuda vlada kaos.” Ovaj roman je i drski odgovor na postmodernu, jer se u njemu, umesto stavljanja istoriografije i njenih metoda u službu književnosti (fikcije), književnost stavlja u službu istorije (istine), književnost se odriče sebe tražeći mesto za novu relevantnost u savremenom svetu. Umesto izmaštane istorije dobijamo istinitu umetnost. Ovde mora da ide jedna napomena: i postmoderna je nepravedno oklevetana. Ona je svojim postupcima raskrinkavala manipulaciju istoriografijom, ali izgleda da se percepcija postmoderne otela kontroli. „Nakon rata nema heroja, mrtvi su odmah zaboravljeni… Udovice heroja udaju se za žive ljude jer su živi i jer biti živ veća je vrlina nego biti mrtav heroj. Poslije rata ne ostaje više heroja, ostaju samo hromi, bogalji, unakaženi, od kojih žene odvraćaju pogled. Poslije rata svi zaboravljaju rat i one koji su ratovali. I to je pravo. Jer rat je nekoristan, i ne treba odavati nikakav kult onima koji se posvećuju beskorisnom.” Ovo nije zabavna knjiga, nije laka za čitanje ni profesionalnim čitaocima. Većina će ih odahnuti u trenutku kad dođe do sto stranica nabrajanja imena nastradalih Jevreja, jer će jednostavno tih sto strana preskočiti. Ali treba biti čitalac čovek, pa pročitati svako od tih imena i bar na ponekom zastati, jer „iza svakog imena se krije priča”.
Lisa Samjuels, MEKANA DEVOJKA
Lisa Samjuels uspela je da napiše nesvakidašnje prozno delo za današnje vreme. Tačnije, nesvakidašnja stvar je to što je knjiga uspela da dospe pred čitaoce koji razumeju jezik ovdašnjih progonitelja oko imena našega četvorojezika. Uglavnom, ova knjiga (neću upasti u zamku pitanja „Da li je ovo roman?“) nije napravila nijedan kompromis sa uzusima popularnih žanrova, aktivističkih težnji ili tačkama praktikuma za „kreativno“ pisanje. But, što bi T. Šendi rekao, I’m getting ahead of myself. Pre svega o Grofu Lotreamonu. Kakvom sad grofu? Izuzetnom, eto takvom. Ali pre njega o Kišu. Zašto sad Kišu? Zato što je moje omiljeno delo Danila Kiša jedan prevod – prevod veličanstvene poeme u prozi zvane Maldororova pevanja, a koju je napisao Isidor Dikas a.k.a. Kont de Lotreamon, žrec protonadrealizma. Iako neodštampana tokom kratkog (24 godine) života ovog zatajnog urugvajskog Francuza, Maldororova pevanja su imala nesumnjiv uticaj na potonju književnost sveta, a poseban uticaj su imali na jugoslovensku književnost. Taj je uticaj bio pomalo skrajnut, skriven, ponekad posredan, poput upliva podzemnih voda, ali zato suštinski. Pre svega na naše avangardne pesnike i pisce, zatim na samog prevodioca, a potom i na generacije koje svoje poglede usmeravaju ka Kišu. Najzad, nazad! Kakve veze ima Lisa S. sa svim ovim. Glavna protagoniskinja njenog romana je Mekana Devojka – ćerka koja je nastala kao proizvod „ljubavnog“ čina između Maldorora i ajkule. Devojka izlazi na kopno, tumara po njemu, upoznaje muškarce, žene, poslove, umetnost. Ako zanemarimo njeno poreklo i škrge kroz koje diše („Rupice za disanje“ kaže prevod) njen je život gotovo tipičan život savremene gradske devojke. U jednom trenutku ona čak i zatrudni, i ubrzo nakon toga postaje samohrana majka. Moglo bi da se postavi pitanje nedostatka uticaja genetskog faktora na Devojčin karakter – ni trunke krvoločnosti koja je krasila njene roditelje, ali onda bismo mogli njene tragove da nađemo u Devojčinoj umetnosti (ona je vizualna umetnica), ali bismo i taj nedostatak mogli da tumačimo kao njenu (feminističku) reakciju surovost predaka. Sve u svemu ono što je zaista fascinantno u ovoj knjizi jeste doslednost u njenoj neonadrealističkoj poetici, u slobodnom sudaranju paralela apstraktnih i konkretnih imenica, u nesputanoj leksici i hrabrom pripopevanju (da uvedem u igru teorijski neologizam). Smisao nije logika, smisao je nešto drugo. Tu je lepota i važnost izneveravanja građanskih očekivanja Mekane devojke. Nju nije pisao softver programiran na časovima kreativnog pisanja, nju je pisala žena uronjena u poeziju.
Olga Tokarčuk, VUCI SVOJE RALO PO KOSTIMA MRTVIH
Olga Tokarčuk se u ostalim svojim romanima igra perspektivama i prepliće naizgled nepovezane narativne tokove stvarajući jedan novi vid književne celine. Ovde pak sve izgleda jednostavno, pripovedačica nas vodi od tačke A do tačke B, a glavna emocija je GNEV, i to ona njegova, danas zanemarena strana. Gnev junakinjin je pozitivan, biblijski, čini nas skoncentrisanim, delatnim, briše naslage s naših pogleda zamućenih maglom mlakog konformizma – temelja nepravde. Roman koji koketira s uzusima različitih žanrova, pogotovo kriminalističke, triler i horor priče ispripovedan je u prvom licu jednine, što je i bilo neophodno, kako bi se, kakav-takav, za utisak nesuštinski, saspens održao do samog kraja. To jeste važno, iako će većina pronicljivih čitalaca već na sredini shvatiti da je pripovedačica ta koja ubija opšteprihvaćene ubice po poludivljem planinskom kraju na granici između Poljske i Češke. Ona dugo prolazi nekažnjeno, jer je nevidljiva, jer je neprepoznata kao opasna u muškom svetu lovaca i njihovih saučesnika, jer je „luda žena“, histerik, ona koja se stalno žali, piše policiji, upravi, živa dosada. Njena pisma i pozivi izgledaju kao odličan paravan, kao savršen način da maskira svoju nimalo bezazlenu, zversku prirodu. Ona je od početka pred očima vlasti, nameće se, gura se u prvi plan, čak im i „pomaže“ u rešavanju misterioznih zločina pomoću natalnih karti i neverovatne teorije kako se životinje svete, ali vlasti odbijaju da je vide. Ona – Janjina Dušejko delatni je pandan junakinji Dž. M. Kucija – Elizabet Kostelo, još jednoj velikoj „ludači“ savremene književnosti, s tom razlikom što Elizabet beži od nepravičnosti sveta koja se ogleda u odnosu prema životinjama u vegetarijanstvo, u intelektualizam ili u zaboravljene, zabačene planinske krajeve Španije, dok Janjina, koja je takođe vegetarijanka, ide korak dalje i čini nešto dramatično zbog čega su određeni konzervativni krugovi u Poljskoj optuživali spisateljicu da promoviše eko-terorizam. Da li je to pametno? Da li to menja stvari? Da li će njen zločin ostati kao opomena nekim budućim lovcima? Da li je to nužan korak ka civilizacijskom progresu kad je u pitanju odnos prema hrani životinjskog porekla? Ona ne zna. I nije bitno. Nju ne vodi racio koji bi zahtevao unapred date odgovore na ta pitanja. Nju vodi gnev koji ima svoju logiku. Možda je u gnevu Janjine Dušejko odgovor na glavobolje Elizabet Kostelo. Sledi polutrivijalni biografizam: jednom je Olga Tokarčuk izjavila, kao u šali, kako je i sama kao žena spisateljica dugo bila neprimetna, nevidljiva, i da se to promenilo tek kad je pustila kosu i napravila dredove. I potpuno trivijalni subjektivizam: ovaj roman je meni omiljena knjiga Olge Tokarčuk.
Antonio Lobo Antuneš, SLAVA PORTUGALIJE
Antonio Lobo Antuneš je veliki pisac. To je uvek upitno reći, ali, sudeći po ovom delu, nemam sumnje da je tako. Naš je problem i problem savremenog sveta uopšte što van portugalskog i španskog govornog područja on nije dovoljno znan. Ipak, na koricama njegovih knjiga se redovno pojavljuje informacija dobijena iz neproverenih izvora kako je „redovni konkurent za Nobelovu nagradu“. Još manje nam je poznata tema kojom se njegova knjiga bavi. Naime, on piše o postkolonijalnom ratu u Angoli – višedecenijskom sukobu koji je za naš deo sveta ostao potpuna nepoznanica. Ovo „tema“ treba shvatiti s velikom rezervom, jer tema knjige nije uvek ono što tekstom dominira. Na primer, za ovaj roman se može reći da mu je glavna tema (ne)mogućnost porodice, ili mržnja, ili rasizam… Ali uistinu, tema je sve to. Iz stranice u stranicu, iz poglavlja u poglavlje raste količina mržnje koja vri između članova jedne „klasične“ portugalske kolonijalne porodice čiji su preci, nezadovoljni svojim statusom u domovini u jednom trenutku rešili da napuste rodnu Portugaliju i odu u Afriku, ne zbog novca, nego da bi imali svoje crnce (nekoga ko je ispod njih), koji takođe imaju svoje crnce koji imaju svoje crnce i tako sve do najnižeg oblika života. Angola je Antunešova Joknapatofa. Prateći disperzivne tokove misli različitih aktera, tokove pune slobodnih asocijacija koje vrludaju po različitim vremenima i mestima, više skokove nego tokove, kroz jezik prebogat neočekivanim slikama i proznim refrenima, polako otkrivamo zatrovanost odnosa između majke i oca, oca i dece, majke i dece, majke i njenih roditelja, između braće i sestara i tako dalje, i tako dalje. Ali u osnovi tog porodičnog pakla jeste društveni pakao kolonijalizma, jer, nenametljivo zaključujemo, ne može se imati srećan porodični život u društvu koje je zasnovano na zloupotrebi, rasizmu, nasilju, dehumanizaciji drugog, neslobodi. I tako se preispituje onaj školski aksiom koji kaže da je porodica nukleus društva, te se stvari kopernikanski tumbaju sve do neiskazane tvrdnje da je društvo koje priznaje dostojanstvo svakog svog člana nužan ali ne i dovoljan uslov za iole srećnu porodicu. Jedna od glavnih junakinja ostaje u Angoli kad domorodačke vojske dolaze u poziciju da se svete kolonijalistima. Krijući se, pada u milost svoje nekadašnje sluškinje (ne, to nisu robovi, bar formalno) koja je jedino kadra da je sakrije, i kroz njihov se odnos u toj promenjenoj poziciji može pratiti skidanje velova malograđanskog fašizma. Junakinju na kraju ubijaju (izvinjavam se za spojler) a ona misli „Srećna sam, jer više ne moram da ih pitam da li me vole“, misleći na porodicu i sve ostale (bele) ljude. I još misli „Ne plašim se da će me ubiti. Plašim se izraza lica s kojim me ubijaju.“. Čitajte Loba.
Jehuda Amihaj, IZABRANA POEZIJA
Ponekad, ako želimo da bolje razumemo neki aktuelni konflikt, pre će nam pomoći poezija nego grozničavo iščitavanje najnovijih vesti iz „relevantnih izvora“. Na primer, poezija Jehude Amihaja. Pre par godina sam proveo nekoliko zanimljivih dana u Tel Avivu. Tačnije, negde na polupropustljivoj granici između Tel Aviva i Jafe, nadomak mesta u kom se pravi najbolji humus na svetu, kako tvrde lokalci. Boravio sam u ulici Jehude Amihaja. Tada, priznajem, nisam znao ko je to. Domaćini su mi rekli samo da je u pitanju neki pesnik. I ostao je „neki pesnik“ sve dok mi knjiga njegovih izabranih pesama u izdanju Gradine nije upala u oči sasvim slučajno, dok sam u biblioteci tražio nešto drugo. Pesme Jehude Amihaja, koliko god to kliširano zvučalo, mogu da se čitaju kao poetski uvod u delo Davida Grosmana. Znam, reći da je jedan veliki pisac/spisateljica, da izvinete, klasik, koji stvara na „malom“ jeziku uticao na velikog pisca istog tog jezika sledeće generacije zvuči kao zicer, ali kako ne povući paralelu između Jehudinih stihova iz pesme Sedam tugovanki za pale u ratu: „Gospodin Beringer, čiji je sin / pao kod Sueckog kanala, / koji su prokopali stranci / da bi brodovi plovili kroz pustinju, / prolazi pored mene kod Jafa-kapije. / Mnogo je smršao; izgubio je / sinovljevu težinu.“ i majčinog odnosa prema vesti o sinovljevoj smrti u Grosmanovom romanu Do kraja zemlje. Raša Livada piše kako Amihajevu poeziju karakteriše poetsko ekonomisanje, kako nema viškova, nema jezičkog divljanja, kako je sve oružje smisla. Ali meni se čini da to ekonomisanje ne dolazi samo od poetskog stava, već od surovosti života u kontinuiranom ratnom i međuratnom stanju u bliskoistočnom grotlu. Oprostite na biografizmu, ali Amihaj je rođen kao Jevrejin u Nemačkoj, zatim je bio vojnik u britanskoj vojsci tokom Drugog svetskog rata, pa komandos u ratu za nezavisnost Izraela. Čovečansko u njemu je fosilizovano: „Ja sam daleko od emocija i osećanja / Kao ugalj od šume koja je bio.“ Postoji samo rat ili iščekivanje rata, večiti oprez prema ljudima, i kao posledica toga, veliko nepoverenje prema rečima (iako njima vrhunski barata), jer reči su ljudske, prema jeziku uopšte („hebrejski je sleng Boga“), a pre svega i posle svega najveće nepoverenje u sebe samog koje se najlepše čita u sledećim stihovima: „Kažu za mene: ’Na njega se možeš osloniti’. / Eto do čega sam dospeo! Eto koliko sam potonuo! / Samo oni koji me doista vole / Znaju da se ne može.“
Srđan Srdić, AUTOSEKCIJA
Kad smo već kod aktuelnosti, one ne bi trebalo da budu u prijateljstvu sa književnošću. Aktuelne knjige su najčešće one koje će u bliskoj budućnosti biti zaboravljene. Ali, uz rizik da i tako bude, pomenuću ovde i jednu književnu aktuelnost. U pitanju je jedan od romana koji se našao u užem izboru za NIN-ovu nagradu (koja je, po svemu sudeći, na respiratoru). To je Autosekcija Srđana Srdića. To je jedan satirični kalambur na temu savremenosti i književnosti. Glavni protagonista je u stalnom dijalogu (sukobu?) s Duhom Vremena. Tok misli mu se gubi u digresijama (ponovo se prisetimo Lorensa Sterna) ali to nije problem. Jer pripovedanje nema nijedan drugi cilj do pripovedanja samog, tačnije do punjenja beline word dokumenta karakterima – precizno, 200.000 karaktera s razmacima. U pitanju je roman o romanu, i ujedno roman bez romana. Tako netipično za Srdića, pripovedanje je prohodno i na pojedinim mestima urnebesno. Kao i kod svake prave (sviftovske) satire, na kraju apsurd koji izaziva smeh narasta toliko da postaje knedla u grlu, šala se pretvara u tragiku. Duh Vremena će ujedno biti i razočaran jer nije „ispoštovan“ i oduševljen jer je imenovan.
Živeli i čitali.
