Izlazim iz aviona u Rabatu, okrećem se da proverim jesam li zaista došla avionom ili nekakvim spejs šatlom kad se već osećam kao na drugoj planeti, a ne na drugom kontinentu. Iako je Afrika poznata kao „crni kontinent“, mislim da bi joj više pristajalo „crveni kontinent“ jer je zemlja svuda crvena i nagoveštava visok intenzitet svega što u njoj možete da osetite, makar u ovom malom delu koji sam ja uspela da istražim

Dočekuje me Ahmed, vozač preširokog osmeha u kombiju za koji sam u svakom trenutku naše kratke, čak i nama neuobičajeno brze vožnje, pomislila da će stati i da ću prvog dana svog boravka u Maroku već imati iskustva u „guranju“ vozila po gradu, ali sve je prošlo ok. Kao i sve u Maroku. Sve za šta misliš da može da „pođe po zlu“, proći će najlakše moguće. Verovatno je to mali hendikep nas iz „kolevke kulture“, da živimo u nekakvom stresu i strahu od svega. Obzirom na to da sam provela mesec i po dana u ovoj zemlji, imala sam vremena da to zaista i osetim. Već posle dve nedelje provedenih tamo, stvarno počinjete da osećate odsustvo materijalizma i brzine svakodnevice u kojoj mi živimo.

Prodavac voća i povrća u prodavnici za koju je bilo koja pijaca u Srbiji oličenje raznovrsnosti, higijene i uređenosti, uvek će vas dočekati kao da ste mu član porodice. Kod njega vidite iskrenu želju da vas usluži i pomogne vam. I vidite sreću. Vidite da je on zaista srećan. Njegovi prihodi verovatno nisu dovoljni da obezbedi sebi i porodici novi iPhone i otputuje u Švajcarsku na skijanje, ali to njemu nije ni cilj. Ima dovoljno da živi i to jeste cilj. I ima mnogo dobre dinje. Nezavisno od toga da li ste na souq-u (arapske pijace), u restoranu ili u banci, svi će vas beskrajno srdačno dočekati. I vidite da je to iskreno. Čak i mene, sa sve zelenim očima, plavom kosom i tetovažama u sred muslimanske zemlje u Africi. Prvo pišem o ljudima i njihovoj toplini jer je to zaista najjači utisak koji sam odande donela. Priroda i kultura svakako nose pošteno zasluženo drugo mesto.

Bila sam smeštena u Rabatu jer sam pohađala školu arapskog te sam radnim danima imala časove, no, vikendi su bili rezervisani za obilaženje drugih delova ove prebogate zemlje. Na samo sat vremena vožnje vozom je Kazablanka, gde sam obišla plaže i osnovna obeležja grada. Kaza (kako je zovu Marokanci) je metropola i nekako odudara od ostatka Maroka. Tu već postoji sličan užurbani način života kakav je nama poznat, ali sa dozom afričke „draži“. Okean je svakako najveći plus grada. Ako krenete na sever zemlje, tu je već dosta drugačija priča.

Kada stignete u Tanger, najveću luku ove zemlje a i severne Afrike (pored Aleksandrije), odmah vas saleću vozači „grand taxija“ nudeći vam vrlo primamljive cene za vožnju do Šefšauena (Chefchaouen). E, to je avantura. Kada se dogovorite sa vozačem za cenu, sedate u prastari, ogromni beli Mercedes u kom voze i do šestoro ljudi (pored vozača). Nepotrebno je reći da vrućina samo dodatno čini celu situaciju „zanimljivijom“. Tokom kratke, i ovaj put brze vožnje u planine severnog Maroka, svraćamo da kupimo voće na „štandu“ koji ne biste ni primetili da vozači nisu stali. Svakako najsočnije voće koje sam jela. Šefšauen je selo u planinama Maroka poznato kao „plavi raj“. Opravdano, jedno je od najvećih atrakcija u ovoj zemlji.

„Plavi raj“ je zaista plav. Bukvalno. Svaka građevina je ofarbana u plavo od poda do plafona. Sva stepeništa, terase i balkoni, SVE je plavo. Ovo seoce vam nudi spokoj i svežinu, kao i svaki planinski predeo. Zadesili smo se tamo tokom trajanja festivala njihove izvorne muzike, što je bio doživljaj za sebe. Jutro nakon celodnevnog obilaska i uživanja u ovoj neopisivoj lepoti, zaputili smo se malo dublje u planine uz kanjon reke Oued Laou. Hod kroz kanjon dva sata u jednom smeru doveo nas je do predivnih vodopada u kojima je kupanje bilo nezaobilazno. Iskustvo pešačenja preko klizavih stena i improvizovanih mostova sigurno se može meriti sa bilo kojim ektremnim sportom. Čak i tu, u potpunoj divljini, nađe se lokalac koji vam donese topao čaj od nane koji se u Maroku pije u galonima.

Planine Maroka su zaista nešto posebno. Kao i pustinja. Na drugom, jugoistočnom delu zemlje, čeka vas drugi ekstrem o kome ste svi sigurno puno slušali i čitali. Tek kada je iskusite, shvatite sve ono o čemu ste samo imali viziju. Sam put od Rabata do pustinje je priča za sebe. Stajete u Merzugu da kupite „opremu“ za jahanje kamila. U suprotnom – ugušili ste se. Posle menjanja kombija, taxija i džipa, sedate na ultimativni vid prevoza – kamile. Vezane jedna za drugu, formiraju karavan kojim ulazite još dublje u nemilosrdnu lepotu Sahare. Zamotani u marame, sa naočarama za sunce i rančevima u kojima su nam sve životne potrepštine, dva sata u jednom smeru se družimo sa našim novim prijateljicama kamilama. Jahanje kamile je stvarno doživljaj, ali mislim da je pola sata ovog iskustva sasvim dovoljno. No, mi smo išli u ekstreme. Dolazimo do tačke gde prestaje svaki vid civilizacije, motorizovanog transporta i bilo kakvog vida komunikacije sa „spoljnim svetom“. Divota. Mir. Tišina. Posle treninga trčanja uz i niz peščane dine, svako se odvaja da doživi svoj trenutak sa Saharom. Ništa se ne može porediti sa trenutkom samoće u pustinji. Poseban je osećaj kada shvatite da ste u rukama ove afričke kraljice. Kilometrima oko sebe nemate ništa, a imate sve. Sahara vas neće pitati ništa, a reći ćete joj sve. Samospoznaja nadjačava vrelinu dana. I dalje topao pesak vam se nalazi u svakoj pori kože, odeći i kosi, ali ne marite.

Dolazi drugi deo dana koji nosi svoje potpuno drugačije čari. Koliki god da je kliše, noć u pustinji vam stvarno otvara nove horizonte. I nove doživljaje. Upoznati pustinjsku oluju nije baš bilo po planu, ali improvizovani šatori su nam pomogli koliko je to bilo moguće. Prijateljice kamile su nas „dovezle“ natrag, usput dočekujući zoru iznad nepreglednog peščanog prostranstva. Sahari nikada ne možeš vratiti koliko ti je dala.

Po povratku u Rabat, nastavljamo sa daljim upoznavanjem prestonice Maroka. U Rabatu imate baš sve – okean, Andaluzijske bašte, tvrđavu Oudaia, pijace i još mnogo prelepih lokaliteta.

Rabat je grad gde zaista opušteno možete da živite. Dovoljno je veliki da imate sve, a dovoljno mali da nema nikakve svakodnevne „frke“. Souq-ovi su sigurno najtipičnija arapska mesta i odišu mirisima kože i začina. Ostao je preveliki deo zemlje koji nisam stigla da prođem, ali nadam se da će se to promeniti nekom drugom prilikom.

Što se tiče gastronomskog aspekta, ima tu svačega. Najpopularnije jelo je „tadžin“ (u posebnim zemljanim posudama). To je meso (piletina, jagnjetina) ili riba sa povrćem i začinima koje se krčka na vatri neko vreme. I naravno kus-kus koji se tradicionalno jede petkom. Nezaobilazni vreo čaj od nane sa mnogo šećera se služi svako malo, i jako prija, čak i po velikim vrućinama koje su, neočekivano, najnepodnošljivije oko 5-6 popodne. Marokanci večeraju jako kasno i vrlo obilno. Večera počinje oko 21h-21:30h i sadrži čorbu, glavno jelo i dezert. Sve se završava oko 23h. Naravno, slatkiši imaju posebno mesto, a s obzirom na to da je Maroko najveći izvoznik badema u svetu, sve se od njih pravi. Imaju i dosta sirijskih restorana sa preukusnim jelima. Pre odlaska bila sam bombardovana sa raznih strana informacijama i upozorenjima o tome kako da se ponašam/oblačim na ulici, noću itd. Niko od vas ne traži da idete zavijeni u feredžu, već samo da ste pristojni, što je u neku ruku i normalno. Nije preporučljivo da idete u šortsevima i dekoltiranim majicama, u smislu da eventualno možete čuti neko dobacivanje od strane lokalaca, ali dalje od toga teško da će ići. Nikakvo loše iskustvo zaista nisam imala. Upravo suprotno.

Imala sam sreću da sam stupila u kontakt sa našom ambasadorkom u Maroku, koja me je vodila na raznorazna dešavanja poput večeri persijske izvorne muzike, otvaranja najvećeg muzičkog festivala u severnoj Africi „Mawazaine“ i par pozorišnih predstava. Maroku zaista ne manjka ni kulturnog sadržaja ni društvenog života.

Sve što sam do sada obišla ne može se porediti sa Marokom. Iskustvo izlaženja u šetnju bez torbe i telefona, sa ključem od stana i 10€ u džepu je neprocenjivo, a to je njihov način života. Osmeh na svakom koraku i fokus na zaista bitne stvari u životu je njihov način života. Kulturno, prirodno i istorijski prebogata zemlja, uz uticaj islamske i istočne, ali i francuske i zapadne kulture, nije mogla postati ništa drugo do mesto koje ćete tek kada se vratite želeti još više da upoznate.

Pustinja, planina, okean – šta vam više treba

Share

• Tweet
• Pin It