Zvuči kao izlizana fraza sa pinteresta, ali pravi život zaista počinje kada izađeš iz svoje zone komfora, a najsrećniji ljudi stanuju tamo gde nema interneta, mobilnih telefona i tamo gde ti cipele uopšte nisu potrebne. Ne verujem da neko može da napiše mojih pet razloga da odem bilo gde ili da može da izabere deset najboljih plaža u moje ime, pa sam tako odlučila da lično otkrijem moje najlepše, najdalje, najdublje i najplavlje. Tako sam se uputila ka Indoneziji, čarobnoj zemlji koju čini preko 18000 ostrva.
Posle temeljnog istraživanja odluka je pala na Molučka ostrva koja se nalaze između Australije na jugu i Papua Nove Gvineje na istoku. Ostrva Kei i Banda se u mnogim vodičima spominju kao najbolje čuvane tajne, a njihove plaže kao najlepše na svetu. Iako ne prvi put u ovom delu sveta, ličila sam sama sebi na nekog istraživača koji se otiskuje ka nepoznatim morima na kojima ne zna šta ga čeka i na šta će sve naići. Samo za razliku od starih moreplovaca, ja sam ovde doletela.
Do Kei Kecil ostrva koje je drugo po veličini u okviru Kei ostrva, se putuje dvadeset i pet sati. Pod uslovom da ste već u Aziji. Putanja izgleda ovako – Bangkok, Džakarta, Ambon, Tual i onda još malo kolima do tačnog odredišta. Ali sve je to deo fantastične avanture koja baš zbog toga može da zaliči na putešestvije drevnih pustolova. A to mi je i bila namera. Otići što dalje, do kraja sveta, gde nema interneta na svakom ćošku, gde moj mobilni nije dostupan, odakle se mami javlja samo rečenicom Živa sam, ne brini!
Ostrvo srećnih ljudi
Na ostrvu Kei smeštaj sam pronašla u selu Ohoililir, samo desetak koraka od plaže Langur dugačke 12km koju delite sa desetak ljudi, što u potpunosti odgovara slici sa razglednice.
Celo ostrvo se motorom može obići za sedam sati. Tual i Languar su dva grada na dva ostrva. U jednom dominira muslimansko stanovništvo, u drugom hrišćansko. U jednom je aerodrom, u drugom luka. Godišnje ostrvo poseti oko 600 turista. Stanovništvo se uglavnom bavi ribolovom, skupljanjem morskih algi i uzgojom bisera na farmama čiji su vlasnici bogati Kinezi. Prvo što primećujem jeste da su svi nasmejani. Zatim i to da se svi koji prođu pored mene javljaju i žele da se slikaju za uspomenu. Na početku sve deluje simpatično, ali nakon tri dana shvatiš da si ceo dan okružen ljudima koji te slikaju kao atrakciju u selu! Deca su po ceo dan napolju, voze bicikl, igraju se loptom i trče.
Interesantno je da se niko ne cenka. Retkim turistima ne prodaju ništa, ali ako ih pitaš za uslugu da te prevezu čamcem negde, kažu cenu i ako ne pristaneš nikom ništa. Nastave da sede i gledaju u more. Ali za hranu ne brinu. Okean je pored njih, a prohtevi nisu veliki. Riba i pirinač su gotovo uvek na tanjiru. Nasilja i kriminala, kažu, na ostrvu nema. Interesantno je da postoji tzv. sasi, odnosno zabrana, koja se sastoji u tome da negde stave palminu granu što je znak za sve da je u pitanju neka zabrana čim je neko na to mesto stavio sasi.
Tako na primer dugo niko nije smeo da prelazi preko mosta već su svi morali da plaćaju kako bi ih čamcima prebacili na drugu stranu. Interesantna priča je i oko groblja. Kako ne postoje pravila oko sahranjivanja mnogi svoje pokojnike sahrane u dvorištu, što posle pravi problem ukoliko žele da prodaju kuću, jer svi veruju u duhove. Takođe, groblja hrišćana pravi su vatromet boja jer umesto mermera spomenike prave od keramičkih pločica za kupatilo po želji.
Jednostavna i ukusna hrana
Ishrana je jednostavna. Raj za sve koji vole ribu, povrće i pirinač. Za doručak vas ispred sobe sačeka termos sa vrućom vodom, čaj, kafa, mali sendvič i grana banane. Kafa je skoro istog ukusa kao naša samo što oni ne kuvaju nego samo pomešaju sastojke. Ručak i večera su za zajedničkim stolom i sve je uračunato u cenu smeštaja jer drugog mesta za jelo nema. Ako slučajno zaboravite koliko je sati vaši domaćini dođu na plažu da vas podsete kako je vreme za ručak.
Ukoliko tog dana niste na ručku nezamenjiva Keti vam spremi lanč paket jer nema šanse da kupite nešto usput ili skoknete u neki restoran budući da toga jednostavno nema. Svako predveče ritualno je rezervisano za čekanje zalaska sunca. Zatim sledi večera i razgovori iskusnih putnika do kasno u noć, što na ovom ostrvu znači do 22h.
Nova poznanstva i priče
Pored bajkovitih plaža sa ogromnim školjkama, prelepih boja i uvala, ono što svako moje putovanje čini još uzbudljivijim jesu ljudi koje srećem. Kada se putnici sretnu na kraju sveta niko nikoga ne pita otkud ti ovde jer je svima normalno što su tu gde jesu. Bob je menadžer ovog mesta i glavni kontakt svim gostima. Vodio nas je u skrivene lagune i pokazao nam svoju plažu na kojoj ne može ništa da gradi jer ostatak familije za to traži novac. Pričao mi je zanimljive priče o ostrvu i strpljivo odgovarao na sva pitanja.
Tako sam na tom kraju sveta srela majstora tai čija iz Italije i njegovu suprugu, par iz Holandije koji su sedmi put na ostrvu i išli su da kampuju na susedno ostrvo. Svi smo jedva čekali da se vrate da čujemo utiske. I najjači utisak je bio – kakva divna tišina. Kao instruktor joge držala sam im časove svakog dana, a majstor tai čija je nas učio svojoj veštini. Tu je bio i Španac, bivši ambasador koji je baratao istorijskim podacima, engleski avanturista koji je obišao ceo svet i jedna Francuskinja koja je napustila posao i već dve godine samo putuje. Najveća atrakcija svima su nam bili mladi profesori sa Jejl univerziteta koji rade doktorate tako što mesecima putuju po prašumama Indonezije. Noću love gmizavce i ptice, a preko dana rade istraživanja. Inače, ovo područje je na prelazu između Australije i Azije i tu žive najrazličitije i retke vrste životinja, posebno ptica.
Tako da smo imali uživo časove anatomije, secirali su pred nama najotrovnije zmije i pričali svoje dogodovštine. Mi smo kao deca omađijani pred ovom nesvakidašnjom prilikom slušali bez daha o njihovim avanturama.
Ostrvo mirisnih začina
Napuštam Kei i do Banda ostrva putujem preko devet sati velikim brodom. Banda ostrva su grupa od desetak vulkanskih ostrva i čine ga glavni administrativni centar Banda Neira, Banda Besar, Run, Ai, Hatta. Omiljena su destinacija putnicima koji jahtama stižu iz Australije i Novog Zelanda, roniocima i onima koji posmatraju ptice.
Ostrvom dominira planina vulkan Gunung Api koji je poslednji put bio aktivan 1988. godine. U podnožju gde su nekada bila četiri sela, sada je tek nekoliko kuća najhrabrijih meštana. Na ovu planinu koja je od 1992. godine Nacionalni park može se popeti za oko dva sata. U petnaestom veku je zbog začina koji ovde rastu ostrvo privuklo pažnju Portugalaca i Engleza, a od sedamnaestog do sredine devetnaestog veka postali su holandska kolonija. Otuda po celom ostrvu ostaci arhitekture iz ovog dela sveta. Moreplovci koji su se vraćali sa začinima u Evropu mogli su odmah da se penzionišu koliko su vredeli začini u to vreme. Na ovim ostrvima uzgajaju se muskatni oraščići, klinčići, cimet, bademi.
Posle obilaska plantaža više nikada neću gledati istim očima kolače sa muskatnim oraščićem ili kuvano vino sa klinčićima jer sada znam kakvu krvavu i tešku priču kriju ovi mirisi. Interesantno je da su ostrvo Run 1667. godine Englezi zamenili sa Holanđanima za Menhetn, što je verovatno najgora zamena u istoriji diplomatije. Banda ostrvo je mnogo manje i samo nekoliko dana je dovoljno da obiđete sve što nudi, od prirodnih lepota do muzeja koji pokazuju krvavu prošlost. Interesantno je da na celom ostrvu nema pasa jer, kako su mi objasnili, Muslimani smatraju da su u pitanju prljave životinje.
Teško se dolazi, još teže odlazi
Ukoliko nisam želela da ostanem još najmanje dvadeset dana morala sam da okušam sreću sa avionom koji leti jednom nedeljno. Na aerodrom je važno doći rano ujutru i strpljivo čekati. Avion možda i doleti, ali od vremenskih prilika zavisi da li će poleteti. Pošto smo se načekali, izmerili su sav prtljag i sve putnike, a svaki dodatni kilogram naplatili. Dvanaest putnika veselo i srećno ušlo je u avion. Usledilo je fotkanje i selfiji. I poletanje. I kiša. I vetar. I propadanje najmanje metar. I tek tada sam pomislila – Šta mi je ovo trebalo. Ali već iz Ambona čekao me je let ka Lomboku, još jednom predivnom ostrvu Indonezije. Bila sam tek na pola puta svoje velike turneje. Napustih jedno more u potrazi za dubljim i plavljim.
Ne sluteći da sam otkrivajući nove svetove, kao bonus dobila besplatnu kartu za jedan novi svet u sebi samoj. Ali, kao što je jedan pisac zabeležio, svaka priča vezana uz karakteristike nekog grada, ostrva, njegov duh ili biće, pretvara se u razgovor o našem sopstvenom životu, a još i više o našem duhovnom stanju. Svet nema drugog centra osim nas samih. Tako je svuda pa i kada se nalazimo na njegovom samom kraju.
desiderata.co
Ja sam Jelena Ranković. Volim da putujem, pišem, fotkam i vežbam jogu. U večitoj potrazi za smislom, do sada sam obišla nekoliko krugova oko planete. Moj blog desiderata.co je moja privatna kolekcija divnih momenata, mesta i ljudi koji su mi obojili život i učinili ga lepšim i zanimljivijim. Volela bih da vam posluži kao početna inspiracija za neko putovanje, da dobro pogledate svet oko sebe, dole ka zemlji i visoko ka nebu i da na kraju napišete svoju priču.
