Negde na polovini ulice koju smo u Barseloni zvali svojom, nalazila se opojna kombinacija ribljeg restorana, parfimerije i memljivog haustora. Svaki put kada bismo prošli tuda – a prolazili smo barem dva puta dnevno – vrisnula bih: Miriše mi Bangkok!
Tekst i fotografije: Danijela Rupić @pricesaistoka
Kada relativno često odlaziš relativno daleko, susrećeš se sa jednim ozbiljnim problemom prvog sveta – stvari prestaju da te iznenađuju. Ono što ti je u jednom trenutku izbacilo život iz ravnoteže, posle nekog vremena postajalo je normalno, podrazumevano, nešto što više ni ne primećuješ. Koliko god daleko da stigneš, ponestaće ti prvih puta, a čak i ako ti neki prvi put preostane – neće biti intenzivan i važan kao prvi, baš prvi put. Tako sve što te podseća na taj baš baš prvi put dostiže neslućen značaj – postaje neprocenjivo, kao ta tri koraka koja sam kroz Barselonu napravila u Bangkoku.
Prvi odlazak iz Evrope i prvi dolazak u Aziju delili su samo sati disanja recikliranog avionskog i aerodromskog vazduha. Prvi susret sa Bangkokom i poslednji trag mošusa iz bescarinske zone delila su samo staklena vrata. Samo jedan korak razdvojio je sterilnu hladnoću hodnika i prvu kapljicu znoja koja se slila između lopatica. Samo jedna sekunda je bila potrebna da mi se grad uvuče u svaku poru, u svako čulo, u svaku priču.
Vrelina je bila nesnosna. Težak lepljiv vazduh, nekako gušći od normalnog – takođe nesnosan. Nesnosna vlaga mirisala je nesnosno slatkasto, skoro kao cveće kojim je bio okićen enterijer taksija koji nas je vozio ka gradu. Girlande za retrovizore prave se svakodnevno od svežih cvetova. U kombinaciji sa religijskim figurinama i slikama, mirišljavim štapićima, talismanima i jantrama koje na plafonu automobila iscrtavaju monasi, flora će sačuvati vozača od nesreće – naročito u zemlji u kojoj je brzinomer samo još jedan satić koji niko ne gleda.
Bile su mi potrebne godine da shvatim koliko je taksi besmislen vid prevoza u mnogoljudnim gradovima, naročito ako postoji metro, a posebno ako vozovi ne smrde na kuglice protiv moljaca kao što, recimo, ume da se oseti podzemna u Hong Kongu. Mada, čak je i naftalin bolja opcija od suza koje poteku od nemoći kada se zaglaviš u špicu, negde između hiljada auspuha i pantomime kojom ti vozač objašnjava da će sada i tu – na sred ulice – izaći da se popiša da ne bi crkao jer već dva sata stojimo na tajlandskom suncu bez izgleda da će se to ikada promeniti.
Ako postoji nešto što je zajedničko svim kontinentima, onda je to „zadah“ izduvnih gasova i mokraće koji na tropskim temperaturama, nažalost, postaje nešto intenzivniji nego inače. Srećom, vrućina pojačava i druge mirise i osećaje, naročito kada sunce krene ka zalasku i kada se težina čitavog sveta nekako sruči na Aziju. Kad otkuca zlatni sat, u Bangkoku ne možeš da misliš ni o čemu osim o pesmi Summer in Siam i narandžastoj boji spota koju vidiš svaki put kad pogledaš ka nebu; u Delhiju posmatraš ogromno sunce koje boji slojeve zagađenja; na ostrvima čkiljiš kroz izmaglicu dima tek zapaljenih vatri na uličnim tezgama – i dok ti atmosfera pritiska pluća i dok stoti put nesvesno izvodiš već dobro uvežbani manevar brisanja znoja sa brkova – ulica počinje da živi.
Nastavak teksta Mirisi Azije pročitajte u majskom izdanju Plezir magazina na stranici 104.
