Šangaj (Shanghai上海) je najveći grad u Kini i jedna od najvećih svetskih metropola sa preko 20 miliona ljudi. Smešten je na ušću reke Jangce (Chángjiāng长江) i administrativno je opština Narodne republike Kine sa statusom provincije.

Na samom početku Šangaj je bio ribarski i tekstilni grad, a dobio je na važnosti u 19. veku zahvaljujući dobrom položaju luke i  kao jedan od retkih gradova koji je bio otvoren za trgovinu sa strancima od 1842. godine, ugovorom iz  Nanjinga (Nánjīng南京). Grad je procvetao kao centar trgovine između istoka i zapada, a od 1930. godine  postao je i multinacionalni centar za finansije i biznis. Napredak Šangaja je prekinut nakon 1949. godine kada su komunisti došli na vlast i stopirali strane investicije. Ekonomske reforme iz 1990. godine su doprinele ponovo intezivnom razvoju i finansiranju Šangaja, a u 2005. godini Šangaj je postao najveća svetska cargo luka kao i turistička destinacija sa bezbroj hramova, nebodera i drugih atrakcija.

Dva karaktera u imenu Šangaja „Shanghai” (上, shàng i 海, hǎi) doslovno znače „gore, na ili odozgo” i „more”, drugo značenje, pogotovo u mandariskom, glasi “ići na more” što ima veze sa statusom luke koji grad ima. Malo poetičnije ime za Šangaj je  Hǎishàng (海上) i najčešće se koristi za termine vezane za šangajsku kulturu i umetnost. Šangaj se često naziva i grad Shēn (Shēnchéng申城 ). Grad ima nekoliko nadimaka u engleskom jeziku poput „Pariz Istoka”.

ISTORIJA

Do 1842. godine Šangaj je bio malo ribarsko mesto. Nakon Prvog opijumskog rata Britanci su otvorili šangajsku luku za stranu trgovinu. Selo se ubrzo pretvorilo u grad koji je preimenovan u autonomnu koncesiju čije rukovođenje su preuzeli Britanci, Francuzi i Amerikanci, potpuno nezavisno od kineskog zakona. Prisustvo svakog od ovih kolonijalista doneo je određenu kulturu, arhitekturu i društvene norme.

Iako Šangaj ima i tipično kineski deo grada, mnogi rođeni Šangajci biraju da žive u delovima bivših kolonijalista. Tako je nastalo mešanje kultura koje je oblikovalo Šangaj i njegovu otvorenost za zapadni uticaj. Šangaj je postao važan industrijski centar i trgovačka luka koja privlači ne samo strane biznismene već i kineske migrante iz različitih delova zemlje.

Na svom vrhuncu, Šangaj je bio idealno mesto za živeti – imao je najbolju umetnost, najdivniju arhitekturu i najjači biznis u Aziji. Sa plesnim holovima, bordelima, sjajnim restoranima, internacionalnim klubovima, Šangaj je bio grad koji je ugađao svakom hiru bogataša. Pored obilja kojeg je bilo u Šangaju zapravo je niža klasa bila ta koja je svojim radom čuvala grad.

Pariz Istoka je postao poznat kao mesto poroka i razvrata. Usred ovog glamura i degradacije Komunistička partija je održala svoj prvi sastanak 1921. godine. U periodu od 1930. do 1940. godine grad okupiran od strane Japanaca. Žurka je bila gotova. Do 1943. godine, u burnim godinama Drugog svetskog rata, većina stranaca je pobegla, a Šangaj je prepušten Japancima. Uprkos kraju rata, borba je nastavljena između nacionalista i komunista što je kulminiralo u trogodišnji građanski rat za preimućstvo u Kini. Nacionalisti predvođeni Čang Kai Šekom (Chiang Kai Shek) ( Jiǎngjièshí 蒋介石 ) bili su spremni da na čelu Kine vide čak i Japance samo ne komuniste i  Mao Cedunga (Mao Zedong) (Máozédōng 毛泽东), dok su se komunisti zalagali za očuvanje jedinstva zemlje. Komunisti su objavili pobedu 1949. godine i osnovali Narodnu republiku Kinu, nakon čega je i ono malo stranaca što je ostalo napustilo zemlju. Odvojen od spoljnog sveta u kome se osećao udobno, Šangaj je zaspao dubokim snom. Moda, muzika i romansa su ustupili mesto uniformisanosti i realnosti komunizma.

Period od 1950. godine do 1980. protekao je u sprovođenju Petogodnišnjih reformi, period je obeležen još glađu i sušom, reformama i represijama. Šangajska industrija se borila svih tih godina. Grad je postao veliki nametnik taksi od strane vlade. Njen politički doprinos ima daleko veće posledice. Grad je postao poput bureta baruta za vreme Kulturne revolucije i baza neslavne Četvoročlane bande koju je predvodila žena Mao Cedunga, Điang Ćing, Jiang Qing ( Jiāngqīng 江青). Godine 1967. oni su uhapsili i usmrtili mnoge šangajske vođe, a Crvena straža je ugušila sve one koji su se zalagali za “Četiri stara”: stare ideje, stari način života, tradiciju i razmišljanje.

Iako je 1972. godine Kulturna revolucija još uvek besnela, u Šangaju je održan istorijski sastanak koji je postavio temelje sadašnje Kine. Premijer Džou Enlai (Zhou Enlai) (Zhōu’ēnlái 周恩来) i predsednik SAD, Ričard Nikson su potpisali sporazum, koji je omogućio da dve zemlje normalizuju odnose i ohrabrio Kinu na otvorene razgovore sa ostatkom sveta. Dvadeset godina kasnije, 14. Kongres Komunističke partije je unapredio ekonomski koncept, otvarajući širom vrata stranim investicijama.

Danas je Šangaj ponovo postao kineski grad koji je najotvoreniji ideološki, socijalno, kulturno i ekonomski, nastoji da vrati internacionalizam koji ga je definisao pre Kulturne revolucije.  Šangajski put  za povratak zlatnog sjaja počeo je 1990. godine kada je kineski lider Deng Sjaoping, Deng Xiaoping (Dèngxiǎopíng 邓小 ) odabrao, kao motor za ekonomsko obnavljanje zemlje, da parira Hong Kongu. Ako je Kina zmaj, rekao je Deng, onda je Šangaj glava. I zaista, grad je postao još jednom lider u svetskom biznisu. Prigrlio je konkurenciju i ekonomiju i za samo nekoliko godina postao – domaćin nacionalnoj berzi, grad koji ostvaruje petinu bruto društvenog proizvoda zemlje i čini važnu industrijsku bazu nacije.

KULTURA

Zbog toga što Šangaj ima status kulturnog i ekonomskog centra Istočne Azije u prvoj polovini 20. veka sve što je smatrano modernim u Kini rodilo se u Šangaju. Na primer, prvo motorno vozilo je voženo u Šangaju, prve vozne šine su postavljene tamo, baš kao i moderna kanalizacija. Ovaj grad je bio i intelektualno bojište između socijalističkih pisaca koji su bili koncentrisani na kritički realizam – njegovi predstavnici su bili Lu Sun, Lu Xun ( Lǔxùn 鲁迅), Mao Dun, Mao dun (Máodùn 茅盾), Dženg Nian, Zheng Nian (Zhèng niàn 郑念) i više “buržoaskih”, romantičarski nastrojenih pisaca kao što su Šao Sunmei, Shao Xunmei (Shàoxúnměi  邵洵美), Je Linfeng, Ye Lingfeng ( Yèlíngfèng 叶灵凤)  i drugi.

Pored literature,  Šangaj je začetnik i kineske kinematografije i pozorišta. Kineski prvi kratki film  “Komplikovani par”  (難夫難妻, Nanfu Nanqi, 1913.) i prvi fikcioni film “Siroče koje spasava  svog dedu” (孤兒救祖記, Gu’er jiu zuji, 1923.) – oba su producirana u Šangaju. Talenat i strast šangajskih režisera koji su pratili teme iz Drugog svetskog rata i Kulturne revolucije u Kini su umnogome doprineli razvoju Hongkongške filmske industrije.

Šangaj se može pohvaliti i sa nekoliko muzeja od regionalne i nacionalne važnosti. Šangajski Muzej umetnosti i istorije sadrži najbolje kolekcije kineskih istorijskih artefakta u svetu uključujući i važna arheološka nalazišta iz 1949. godine. Šangajski prirodnjački muzej je takođe visoko kotirani muzej.

Pored istorijskih artefakta postoje i kulturni artefakti koji uključuju cheongsam moderno sašivene tradicionalne kineske/mandžurske qipao (Chinese: 旗袍) haljine. Cheongsam se dobro slagao sa modernim zapadnim kaputom i šalom a oslikavao je jedinstvenu modu Istočne Azije. Kako se menjala zapadna moda tako se i dizajn ovih haljina menjao. Do 1940. godine cheongsam se šio u crnoj boji, od somota a uz njih su se sparivale kape. Po završetku Komunističke revolucije ova a i druge mode u Šangaju su prekinute. Oštro je kažnjavan onaj koji nije nosio komunističku uniformu, a žene koje bi članovi komunističke partije na ulici zatekli obučene u zapadnu odeću bile bi iscepane i ponižene na licu mesta. Kao što je slučaj sa šangajskom arhitekturom tako i lokalni dizajneri teže da naprave miks zapadnog i tradicionalnog dizajna.

Danas, lepota i šarm, žive pored kiča i komercijale. Od kolonijalne arhitekture do kranova neonkama osvetljenih i nebodera koji štrče u panorami grada, Šangaj simbolizuje grad paradoksa, različitosti i promene.

Share

• Tweet
• Pin It