Gde god da si u Danskoj, more je na par (desetina) kilometara od tebe, što, prevedeno na jezik danske železnice znači par desetina ili desetinu minuta vožnje. Ne treba previše razmišljati koliko vremena treba od jednog kraja Kopenhagena do drugog, uz najčešće jednu promenu linije voza/metroa, ukoliko se uopšte odlučiš da koristiš gradski prevoz.
Najlakši orijentir u gradu jeste i najveća gradska stanica i čvorište Norreport, odakle je prilično lako organizovati dalja putešestvija. Za uži centar grada, čak i za širi, jedan par nogu je sasvim dovoljan. Islands Brygge, jedna stanica niže u kanalima ispresecanom Christianshavn-u, eventualno je druga opcija. Bicikle je moguće iznajmiti svuda po rent-a-bike radnjicama, po ceni koja se kreće oko 80-100 kruna za 24h, s tim što cena opada ako se odlučiš da ga iznajmiš na više dana. Na raspolaganju su vam i ulični bicikli sa ugrađenim GPS-om, ali zašto biti tako blatantan turista? (U autobuski saobraćaj se nisam upuštao.)
Bajs možeš da ostaviš levo, desno, napred ili nazad, zavisi gde se nalaziš, gde ti odgovara i sa koje strane ti se nalaze kanali i more – a obično su sa svih strana. Možeš ga prevesti i vozovima koji rade 24/7, sa sve ljubimcem, bez problema, samo ne kad je myldretid, odnosno špic. Vezuješ ga na svoju odgovornost, mnogo je i nevezanih, nekad i naizgled napuštenih na sred ulice, ali neko će doći i po njih, verovatno. Slično je i sa modernim stambenim objektima. Čini se da mirno čekaju stanare razmaknutih zavesa ili otvorenih prozorskih okana kroz koje možeš lagano prošvercovati pogled (za razliku od švercovanja u vozu koje nije preporučljivo). Ne samo da kroz prozore možeš videti enterijer jednog stana, već i čitavog niza stanova budući da su razdvojeni istom takvom „golotinjom” – prozirnim hodnicima koji omogućavaju pogledu da dopre sve do stanova u zgradi prekoputa, ad infinitum, ali obično je finitum. Moguće je i preplivati iz jednog stana u drugi, ili pak odjedriti. Ukoliko se neka senka (čovečja? stanarova?) pojavi, ništa čudno, dešava se. Uostalom, ti si, trebalo bi, tu.
Stara, verovatno već dobro poznata severnoevropska arhitektura, rezervisana je za starije, najčešće centralne delove grada i uske, mirne ulice sa kućama koje se neočekivano iskradu iz većih, potencijalno bučnih bulevara. Da, buka je ovde moguća, iako je pojam „bučiti” tek skoro usvojen u ovom malom-velikom gradu.
Najpribližniji pojam tome je „hučiti”, ali on odavno već postoji. Svakako, govorimo o huku mora, koje je diskretni i nenametljivi staratelj grada. Darežljiv na mnogo načina za lokalce koji jako vole sunčane dane jer ih slabo ima, za razliku od Mediterana, za (zalutalog) posetioca ono je hladni odraz ili njegova još neistražena strana. Plaže su lišene kitnjatosti, suncobrana, sladoleda i ostalih koještarija. Prepuštene su sebi i veštoj minimalističkoj ruci koja ne ruši njihovu uspavanu divljinu. Isto važi i za dvorišta u gorepomenutim kućama – većina nema nešto što bi se moglo nazvati baštom, travnjak je dovoljan, i po koje drvo. Obale kanala po gradu su obično stecište ljudi ili galebova koji dele zajednički mir i povetarac. Da li je taj mir datost ili se proizvodi nekom čudnom metodom naših srcadi, teško je reći za tako kratko vreme. Čuo sam, kada smo već kod duhovnih i duševnih stvari, da su Skandinavci veliki korisnici antidepresiva i tableta za smirenje.
Prijateljski kontrast plavetnilu daje vegetacija velikih gradskih parkova. U samom centru grada, blizu Norreporta, nalaze se već tri. Jedan tipičnog izgleda za bogate prestonice, drugi sa velikom botaničkom baštom, kućom palmi i hiljadama imenovanih biljaka duž uvijenih stazica, i još jedan sa velikim jezerom.
Vodene površine različitih vrsta nisu strane skandinavskim zemljama, ali poreklo tog jezera tako naprasno postavljenog sa sve mostom preko, i to u samom središtu grada, i dalje je misterija. Verovatno negde postoji objašnjenje. Po neka statua rimskog ili starogrčkog boga ili božice, već davno obavijene verdigirisom (ono zeleno na svim bakrenim statuama), utapaju se u sveopštu modrinu i zelenilo parka.
Isto, moguće je ili ne, za ljude koje posećuju park – ili su se toliko već zakamuflirali, te su nevidljivi ili ih prosto ni nema, ali ti si tu, valjda.
Ljude je moguće naći po muzejskim restoranima, ukoliko se zadesiš u nekom (muzeju mislim), što nije nimalo loša preporuka. Kao i u mnogim drugim gradovima, određenim danima u nekima je besplatan ulaz, dok drugi ne nude takve popuste. Dok su karte za bioskop oko dvestotinak kruna, muzejske su tvrdoglavo od 100-130. Muzeji Statens Muesum For Kunst i Glyptotekt pokraj Tivoli luna parka, poprilično neočekivano, sadrže jako solidnu kolekciju francuskih impresionista i modernista ali i danskih majstora, od kojih neki pružaju možda i najbolji uvid u nešto što bismo za potrebe pisanja nazvali „danski duh”; dok su muzeji savremenih umetnosti jedna velika fešta najvećih savremenih umetnika za koje verovatno nisi čuo, sem za našu Marinu Abramović koju zamalo ne „ubodoh” u čuvenoj Lousiani, vrhunskom muzeju malo van Kopenhagena.
Međutim, William Kentrdige i danski Tal R su veliki umetnici i apsolutno su bili vredni puta, pogotovo što šine idu duž obale, a Marina će doći nekom drugom prilikom, a možda i neće. Lousiana se nalazi na visini, naravno, tik uz more, u jednom od onih gradića u koje se bogati Danci povuku kada omatore ili kada vikenduju.
„Primorska” arhitektura je malo drugačija od gradske, te se stiče osećaj da ste u nekoj drugoj, još rezervisanijoj zemlji, a ne samo 40km od Kopenhagena – jezikom danske železnice dvadesetak minuta, sa sve stankama.
Kada smo već kod „drugosti” i nečem drugačijem, otkrivanje istih moguće je u Kristijaniji – hipi, odnosno hipster komuni okruženoj kanalima i jezercima, državici u državi koja je pandan Vatikanu u Rimu, ali izvrnuti. Moguće je da se ovde kriju isti oni vandali koji u Maloj Sireni vide oličenje danskih kitoubica. Zvanično je nezavisna, ali nezvanično je naneki način finansirana od strane grada (previše je „poturistčena” da to ne bude), ali je svakako mesto drugačije skromnosti, neukroćene, psihodelične u odnosu na onu kojom se diči grad. Jednostavnije rečeno, Kristijanija je garaža tvog dede automehaničara, ali na (ju! – legalnim) drogama i sa umetničkim tendencijama. Možda i fino mesto da se ovde završi ovaj kratki prikaz, za putovanje nisam siguran, pogotovu ako se nisi na neki način otkrio u hladnom odrazu mora, pesku i suvim žbunovima, vlatima trave i misterioznim dizajnerskim kamenicama na plaži sa tuđe planete, po nekoj barci, tišini grada, blagoj i nenametljivoj indiferentnosti prolaznika koja se može pretvoriti u nešto više (kao uostalom i sve drugo), neopterećenom duhu deteta koje pod budnim okom vaspitača po najvećoj kiši i vetru trči po vrtiću. Pitanje je dokle.
Apendiks toka svesti: Za sendvič plus pivo u npr. Studenthusetu ili jedan obrok u andresenovskom, ali neočekivano turističkom Nyhavnu jednako je jedna karta za muzej. Odnos je otprilike takav. Druge vrste zabave, poput jazz svirki u, recimo, kreativno nazvanom Jazz House-u, lako je naći za nula kruna, s tim što će te pivo koštati pola karte za muzej, odnosno jedan sendvič u gradu. Danci su više nego kulturni i prijateljski nastrojeni.
Ja sam se zadesio tamo tokom višednevnog Street Fest-a. Čitavi kvartovi su dan za danom zatvoreni, a na ulicama su hiljade ljudi koji u masama idu od stejdža do stejdža na kojima nastupaju osrednji muzičari, plesne trupe ili prosto trešte muzike. „Trash” klubovi tada posebno rade, ali upadi su do stotinak kruna, plus piće unutra. Obavezno imati ličnu ili pasoš, inače nema ulaza. Dakle, videti da li je neki fest po gradu pre putovanja „radi zbog” atmosfere. Dosta njih je u ležećem položaju ili nosilima hitne pomoći jer se mora na vreme otrezniti za sutra. Sixpack Calsberga „iz d vej tu gou”. Grad je skup. Smeštaj je na tebi. Ja se zahvaljujem drugu koji me je ugostio u svom studentskom domu, koji je zapravo stan kao i svaki drugi.
Tekst i fotografije: Nemanja Vujučić
