Kada kažemo Indija, većina ljudi pomisli na nerazvijenu zemlju, gde je stanovništvo siromašno i živi u veoma lošim uslovima, zemlju gde se ne bi svako usudio da otputuje. Ja sam u ovoj zemlji provela tri godine i to je nešto najlepše što mi se dogodilo.
Htela bih da vam ovom prilikom predstavim jedno drugo lice Indije, jedan netaknuti deo prirode koji je još uvek mnogima nepoznat, a verujem da će u budućnosti postati jedna od veoma popularnih destinacija – Lakshadweep – Lakadivi ostrva.
Lakshadweep je skup od 36 malih ostrva u Lakadivskom moru, koje je deo Arapskog mora, a od kojih je samo 5 ostrva naseljeno. Ova neistražena ostrva su jedna tačkica na mapi, jugozapadno od Indije. Samo dva, od pet naseljenih ostrva su dostupna za posetu strancima, odnosno ljudima koji nemaju indijsko državljanstvo i ona su ujedno i jedina turistička mesta u ovom arhipelagu. Za ulazak na Lakadivi ostrva potrebna je posebna dozvola, koja se lako nabavlja nakon rezervacije hotela.
Agati ostrvo (Agatti island) je najveće i po njemu se celom dužinom prostire aerodromska pista. Na Agati se dolazi avionom, preko Air India avio kompanije, koja određenim danima, jednom dnevno leti na ovu destinaciju. S obzirom na to da na Agati ostrvu ne postoji turistički smeštaj, ono sluzi samo kao aerodrom i kao prelazna tačka do vašeg odredišta. Odatle možete otići na Bangaram ili Kadmat, do kojih će vam trebati oko 4 do 6 sati vožnje brzim motornim čamcem. Na ostrvu Bangaram možete biti smešteni isključivo u šatorima sa kupatilom, dok Kadmat ima veći kapacitet smeštaja u hotelskim sobama.
Ovo mesto će vas osaviti bez daha. Kada smo sleteli na Agati, sačekao nas je auto koji nas je prevezao do luke, gde smo se ukrcali na brzi motorni čamac, kako bi nastavili do našeg glavnog odredišta, ostrva Kadmat. Posle par sati vožnje, stali smo na ostrvu Bangaram, kako bi ostavili turiste koji tu letuju i ujedno imali ručak. Nakon ručka nastavili smo naše putovanje. Dok smo se vozili brzim čamcem sve što smo mogli da vidimo oko nas jeste prostranstvo mora i plavo nebo.
Ugledala sam konačno naše ostrvo, jedan mali deo kopna sa bezbroj palmi i peskom, tako kako ga je priroda stvorila bez velikih naznaka ljudskog uticaja.
Kada smo pristigli u Kadmat luku, osnosno mol koji služi kao pristanište svih čamaca koji pristignu, ugledala sam mnoštvo lokalnog stanovništva koje nas veselo dočekuje i maše. Pored njih stajala je jedna rikša. Za čitaoce koji ne znaju, rikša je jedan vid automobila, sa tri točka, koji se u Indiji veoma često koristi umesto taksija. Mnogi su odmah pritrčali da nam pomognu, bili su presrećni što mogu da ugoste ljude sa drugog kraja sveta na svom skromnom ostrvu. Vozili smo se nekih petnaestak minuta rikšom, na kraj ostrva, gde se nalazio naš hotel. Ubrzo sam shvatila, moji roditelji i ja smo u ovom trenutku bili jedini turisti na ostrvu. Dok smo se vozili kroz ostrvo, svi stanovnici su znatiželjno gledali u nas, a verovatno smo isto tako i mi gledali u njih.
Oni žive veoma jednostavnim životom, u malim kućama napravljenim od prirodnih materijala koje su pronašli na ostrvu. Hrane se isključivo namirnicama koje sami uzgajaju, tek ponešto nabavljaju iz većih gradova sa kopna jednom nedeljno. Narednih pet dana ćemo i mi živeti sličan život.
Stigli smo u hotel, smestili se, raspakovali se i odmah krenuli da istražujemo plažu. Ostrvo je veoma uzano, možda svega tridesetak metara i veoma ga je lako obići. Osoblje je bilo veoma ljubazno i pored toga što ne pričaju savršenim engleskim jezikom trudili su se da nam pruže osnovne informacije, da nas zabave i da budu na usluzi kada god nam to zatreba. Mogli smo da primetimo da su se tek polako spremali za sezonu koja im dolazi. Popravljali su ležaljke i nadstrešnice, koje su bili uništene od jakih monsunskih verova i kiša tokom leta.
Ova ostrva zapravo žive zimi, otvorena su za turiste od oktobra do aprila, jer su tada temperature umerene i nema pljuskova.
Budući da smo ovih pet dana bili jedini gosti u hotelu, svi su se trudili da nam ugode koliko god je to bilo u njihovoj moći. Prišao nam je prvo menažer hotela, koji nam je skrenuo pažnju na neke stvari, kako se lokalno stanovništvo ne bi osećalo neprijatno. Šetnja u kupaćem kostimu je dozvoljena samo u okviru hotela i hotelske plaže, jer je ostrvo naseljeno pretežno muslimanskim stanovništvom, koje nije naviklo na takav način odevanja.
Takođe smo upozoreni na mesta na kojima nije bezbedno da se kupamo i gde mogu postojati veći talasi. Mom ocu je drage volje pozajmio peraja i masku za ronjene, kako bi sam mogao da istražuje morski svet. Nakon menadžera, obratio nam se i glavni kuvar koji nas je upitao šta želimo za večeru. Izbor hrane na ostrvu nije velik, kao što sam već napomenula i hrana se uglavnom priprema od namirnica koje se uzgajaju na ostrvu. Bez obzira na to, sam gest kuvara i činjenica da su se oni potrudili da nam pripreme ono što smo izabrali, bio je divan. Iako možda mnogi ne bi ovu hranu ocenili kao specijalitet, to koliko su oni bili brižni i trudili se nama je mnogo više značila. Za doručak bi nam uglavnom servirali jaja, hleb, sireve i neko od njihovih lokalnih jela. Zatim bi za ručak usledio pirinač sa ribom ili piletinom, kao i njihov hleb (roti) i vrsta variva od žutog sočiva (dal). Večera je uglavnom bila slična ručku, sa različitim varivima i sosevima od povrća.
Na ostrvu postoji samo jedna mala prodavnica, koja ima osnovne namirnice i nalazi u centru sela. Menadžer nam je ponudio da nas odveze do nje, međutim mi smo na ostrvo došli potpuno spremni i poneli smo sa sobom keks i grickalice koje bi nam služile kao užina između obroka. U hotelu možete kupiti vodu, kafu, koka-kolu, kao i nekoliko vrsta čokoladica. Pošto je ostrvo dosta udaljeno od kopna, na ovom ostrvu nema signala za bilo koju telefonsku mrežu, a takođe ne postoji ni wi-fi konekcija. Da li možete da zamislite pet dana svog života bez ikakvog kontakta sa spoljnim svetom? Nisam ni ja mogla, ali reći ću vam – bilo je izvrsno!
Dane smo provodili na plaži, plivajući i sunčajući se. Igrali smo karte, ronili, šetali, čitali knjige i razgovarali. Koliko god to čudno zvučalo, mnogi od nas ne rade ništa od ovoga na odmoru. Umesto toga nalaze se na pretrpanim plažama, sa mnoštvom kafića, glasnom muzikom, upornim prodavcima koji šetaju po plaži pokušavajući da nam prodaju naočare, ogrlice, suvenire. Da li možete da zamislite mesto na kome su jedini zvuci koje čujete zvuci talasa?
Ostrvo Kadmat je upravo takvo mesto. Na njemu je plaža onakva kakvu ju je more stvorilo. Palme su tamo gde su same izrasle, a puteljci su tamo gde ih je priroda postavila.
Ova destinacija je zbog toga pravi odmor za dušu i telo, beg od svega što nam nameće svakodnevni život. Ovo je jedna druga Indija, za koju nisu čuli čak ni mnogi Indijci, a meni je čast što sam mogla da vam dočaram barem jedan mali deo nje.
Kada se pomene Indija ja prvo pomislim na vrucinu, smrad, znojenje, lsou hranu… Ali ovo je nesto drugo, pravi rajski kutak na zemlju. Nadam se da nece da ga unisti masovni turizam.
Moj gospon Nenad, to o Indiji mislite samo zato, jer smo mi u ovom dijelu Evrope, nažalost, rasisti i šovinisti, veći nego bilo gdje drugdje. A da toga nismo niti svjesni.
Usput, poznajem jednu gospođu koja već dugo živi u Indiji, na jugu, sa ex-yu prostora, i da joj je tako loše, vratila bi se ona. No, ne vraća se……………… kada se ovdje povučemo u kuće i grijemo, ona kaže, ne mogu to ni zamisliti, ovdje je tako toplo.