Često sam, kad sam bila klinka, putovala vozom po Srbiji. Tada se još povremeno odlazilo u vojsku, pa su kupei služili za dočeke i ispraćaje. Dva sedišta u sredini bila bi spojena u ležaj koji je, ako se preko njega prostre mastan papir iz pečenjare, mogao da prođe kao sto sa koga se mesom i kupus salatom služio ceo vagon. Ako bismo prase zamenili piletinom, kupus karijem, a đedovu rakiju staru 18 godina avionskim čokanjima viskija i votke; ako bismo tu scenu dopunili sa dvadesetak laptopova i telefona sa kojih su treštali bolivudski filmovi praćeni povremenim glasnim odobravanjem ili negodovanjem i ako bi baš svi akteri priče – na filmu i u stvarnosti – nosili sportske čarape i mokasine, a čitav spektakl bio lansiran na 10km od zemlje, e tada bismo imali trejler za film u kom sam se tog popodneva našla.
Bio je dan pre Holija, jednog od dva najvažnija praznika na indijskom subkontinentu, i slavlje je upravo počinjalo. U avionu – radnici koji se vraćaju sa arbajta u Kataru, pijani od sreće što putuju kućama. Pomalo su pijani i od žestine na koju, očigledno, nisu baš naviknuti, ali to je neka druga priča. Verovala sam da sam spremna za Indiju. Pročitala sam kilometre rečenica i zabeležila još toliko uputstava; dvocifren broj sati sam posvetila dokumentarcima i tuđim iskustvima, a Darjeeling Limited sam odgledala još tri-četiri puta, za svaki slučaj. Na kraju – nisam se prvi put zaputila ka Aziji. Već sam naučila u koji rukav se stavlja koji trik. Ispred međunarodnog terminala na aerodromu Indira Gandi, pluća će mi prvi put u životu ispuniti nedostatak vazduha – što zato što je polu-vazduh normalna pojava u Delhiju, što zbog šokantnog otkrića da mi poznavanje Ves Andersonovog stvaralaštva ovde neće biti ni od kakve koristi. Istina je da te ništa ne može pripremiti za Indiju. Van interneta, prvi je pokušao saputnik sa kojim sam delila red u avionu. Stariji Indus, građevinski inženjer zaposlen u Dohi, pričao mi je skoro nostalgično o lepoti severne Indije u proleće. Tvrdio je da sam izabrala najbolje vreme za posetu – zima je popustila i vazduh u glavnom gradu je čistiji, a još uvek nije previše vruće kao što bude preko leta. Seća se Jugoslavije i daje sve od sebe da mi objasni gde se nalazi Titova ulica u Delhiju. Ipak, ni vreme ni prostor u tom gradu ne funkcionišu onako kako sam navikla, pa me je dočekalo prijatnih februarskih 30 stepeni i lavirint koji bi svakom poštenom urbanisti poklonio doživotnu glavobolju. Drugi deo pripreme došao je iznenada i zadao mi je ozbiljan domaći zadatak iz razmišljanja.
U redu naspram mog sedela je devojka koja je putovala sama. Ako znaš da u svakom indijskom autobusu postoje posebno obeležena mesta za žene bez pratnje, a u metrou čitav ružičasti vagon u koji je ulaz muškarcima zabranjen; ako si nekada video brojeve telefona za pomoć ženama na svakom stajalištu i novinske članke o onima koje nisu uspele da ih pozovu znaćeš koliko je njeno putovanje zapravo hrabro. Pokušaj iskrcavanja iz aviona ometali su pripiti tipovi koji su izgubili i poslednju mrvu osećaja za lični prostor. Odgurnula je jednog po jednog, rekavši im nešto što nisam razumela. Gestovi i mimika su, srećom, univerzalni, pa mi je odmah bilo jasno da nije bilo ni pristojno ni prijatno. Skrenula sam pogled tek kad su nam se pogledi sreli. Na putu ka imigracionom, osetila sam ruku na nadlaktici – ona je. Indija je prelepa zemlja ako znaš kako da se postaviš – rekla je. Videla sam kako me gledaš. Stvar je u tome da se ne plašiš nikoga i da znaš da jedno odsečno „ne“ može puno da ti pomogne. Kažem ti kao žena iz Indije, sve će biti kako treba ako zauzmeš ispravan stav. Uživaj, Indusi vole svoje goste – dodaje dok odlazi.
I zaista – već u narednom trenutku sam ćaskala sa policajcima o vremenskim prilikama u Srbiji. Činilo se da ih sneg i temperature u minusu zabavljaju na isti način na koji mene veseli ideja o letu u februaru. Poželeli su mi dobrodošlicu tako da sam se zaista osetila dobrodošlo. Da mi je neko rekao da će nam desetak dana kasnije policajac uručiti kaznu zato što smo vozili motor bez kaciga koje jesmo nosili (da, baš to što sam napisala), šanse da poverujem bi bile ravne temperaturi u Srbiji u tom trenutku. Taksista je insistirao da mi ponese stvari, oslovljavajući me isključivo sa „madam”.
Proći će još dosta vremena dok ne prestanem da se plašim odsustva ličnog prostora u ovoj zemlji, naročito posle svih upozorenja. Oprez će, naravno, uvek biti tu. Zbog količine informacija koje je morao da obradi, mozak je nekako zaboravio da me podseti da bi valjalo da se uplašim za goli život na autoputu čije su tri jasno definisane trake uz malo truda i guranja pretvorene u četiri. Mimoišli smo se sa tri poznata obeležja delhijskog saobraćaja – kravom, žutozelenim tuk-tukom koji je vozio bar deset osoba i šarenim autobusom sa kog su visili ljudi. Da mi je neko tada rekao da će nam dva dana kasnije biti uručena kazna jer nas se u taksiju vozilo četvoro umesto troje, kako je propisano zakonom, uručila bih mu nagradu za šaljivdžiju godine.
Autoput je zamenila nova scenografija – uske ulice opasane zapuštenim ili urušenim fasadama starih stambenih zgrada i hotela čija su imena nagoveštavali neonski natpisi sa, kao po pravilu, bar jednim slovom koje je odbijalo da zasvetli. Prljavo je. Žuto-crvenkasta prašina je u dodiru sa vodom nepoznatog porekla postajala crveno blato i ispunjavala je bezbroj pukotina u asfaltu. Smenjivale su se udžerice i prodavnice; mirisi ulične hrane mešali su se sa dimom logorskih vatri na trotoarima. Buka motora i sirena bila je upotpunjena žamorom gužve i muzikom. Sve je svetlelo, a opet je nekako bio mrak. Taksi se tromo provlačio između grupica muškaraca. Ima nešto u Indijcima i grupisanju na ivičnjacima – malo bude frka, malo je čudno, a tek kasnije shvatiš da je to jednostavno tako – bez ikakve namere. Žene umotane u sarije jarkih boja uglavnom spremaju večeru na tezgama, povremeno dobacujući ostatke psima lutalicama. Vazduh bi mogao da se seče nožem. Pomislićete da smo u nekom delhijskom Južnom Bronksu, ali zapravo, bili smo u četvrti u kojoj je smeštena većina turista, a koja je blizu glavne železničke stanice i kolonijalnog centra grada poznatog kao Connaught Place.
Kasnije ću saznati da u turističkim delovima ipak žive najsiromašniji ljudi koji na ovaj ili onaj način žickaju pare od stranaca, dok se oni imućniji ne mešaju sa „nedodirljivima” – najnižom kastom koju samo nemanje vlasnika razlikuje od roblja. To prilično utiče na stvaranje nerealne slike o Indiji jer se stranci najčešće susreću sa radnicima, prosjacima, šoferima i taksistima, prodavcima hrane, sitnim i krupnim prevarantima. Na poslednjoj većoj raskrsnici pre odredišta dočekao nas je sablasan prizor džinovske skulpture hinduističkog božanstva Hanumana obasjanog plamenom. U polumraku oko vatre tumaralo je bezbroj ljudi. Iz mog ugla, ulica je izgledala kao sajam siromaštva kom je prekipelo. Želela sam da mi taksista kaže da su to neredi i da su demonstranti upravo zapalili najvišeg Hanumana u gradu jer im je dosta svega – i države koja dozvoljava da žive ovako i religije koja to opravdava i svega najvećeg čemu se klanjaju dok se stvarni problemi zanemaruju.(Svaka sličnost sa prvom zemljom na koju asocira ova rečenica je namerna)
Iz ugla svih hinduista, pa i taksiste – ovo je bio doček najsrećnijeg dana u godini. Vatre će oterati zle duhove i sutradan će sve biti bolje. Napraviće gozbu, porodica će biti na okupu, namazaće lica bojama i svi zajedno će da slave život do duboko u noć na ulicama svog grada, kakav god on bio i kako god meni u trenutku izgledao. Morala sam dobro da se potrudim da ne počnem da gradim mišljenje o Indiji pre vremena, da ne donosim ishitrene zaključke i da ne osuđujem. Nikoga. To je njihov grad i njihova zemlja. Ja sam samo gost. Prizori se urezuju duboko u nervni sistem, ali svaka slika sa sobom nosi čitavu priču koju uglavnom nikada ne čujemo. Ipak, posmatrajući kroz prizmu sopstvene kulture, nesvesno pokušavamo sve da spakujemo u okvire poznatog. Ja bih uradila to i to. Ja bih zapalila Hanumana. Ja bih…šta god.
Kako ja mogu da znam šta je dobro za ove ljude kad ne mogu da razlikujem haos i slavlje?! Lako je biti pametan za druge, naročito kad nemaš pojma kako izgleda život koji nije tvoj. Druga krajnost iste teme koju sam želela da izbegnem bilo je lepljenje otrcanih besmislenih fraza koje, osim što su totalno idiotske, mogu biti i uvredljive.
Oni su siromašni, ali su srećni. #poorbuthappy.
Dečiji osmeh je vredniji od najskupljih patika. #krivalinijakojaispravljastvari.
Dva sveta – jedno srce. #twoworldsoneheart.
Uz to, naravno, idu fotografije siromaštva. Poziranje pored siromaštva. Škljocanje do ludila.
Zapravo, ja nemam pojma da li su ti ljudi srećni. Ako ih pitam – verovatno će reći da jesu, jer bi svako potpunom strancu rekao da jeste srećan jer, verovali ili ne, i siromašni imaju ponos. Da li je osmeh zabranjen deci koja nemaju skupe patike i da li bi skupe patike promenile taj osmeh? Da li bi to dete ipak bilo srećnije da ima jebene patike? Da li bi jedne patike, na kraju, promenile bilo šta? Da li bismo tako fotografisali neku drugu decu, na nekom drugom mestu i svodili čitav jedan život na haštag? Lako je donositi zaključke na osnovu pogleda kroz prozor klimatizovanog taksija. Lako je pričati o sreći kada imaš dovoljno novca za kartu do Indije i hotelski krevet u kom ćeš zaboraviti svet napolju. Lako je kada imaš kuću kojoj uvek možeš da se vratiš.
Dva sveta – da; jedno srce – ne baš.
Sutradan sam saznala da Delhi nisu samo urušene, štrokave ulice. Neki kvartovi su okruženi širokim bulevarima, drvoredima palmi (palmoredima?) i cvećem. Mislila sam da o delhijskim javnim površinama niko ne brine. Verovala sam da su blatnjave bare i neonske cevi prekrivene ptičijim izmetom jedina dekoracija van palata, hramova i ostalih svedočanstava nekih davnih vremena u kojim je hinduistička kultura bila možda i najimpresivnija na svetu.
Zaglavila sam u restoranu koji mi je bio preskup i za koji nisam bila dovoljno lepo obučena. Bila sam u knjižarama u kojima je bilo više naslova na engleskom nego u Srbiji na srpskom. Upala sam u radnju u kojoj se prodavala odeća koju nisam mogla sebi da priuštim ni u snu. Pričala sam sa ljudima koji imaju pristojne poslove i život koji ni ne podseća na onaj koji bih prvo zamislila kada neko pomene Indiju. Gledala sam kako izgleda popodne prodavaca hašiša na žurkama, a upoznala sam i tipa kome hašiš diluje izvesni Darko iz Srbije. Neki ljudi su me prevarili, neki su pokušali, dok su neki plaćali prosjacima da me ostave na miru i poklanjali mi stvari za uspomenu. Neki su mi pričali da ne vole zapadnjake zbog svega što su uradili Indiji u kolonijalnom periodu, a nekima to više nije ni na kraj pameti. Neki policajci su mi poželeli dobrodošlicu, a neki su mi naplatili taksu na belu kožu. Neki su doputovali kući istom low cost kompanijom kao i ja, dok su neki pijuckali šampanjac u biznis klasi nekog drugog aviona. Generalizacija je majka pogrešnih zaključaka, a ovde se radi o 19 miliona ljudi u Delhiju i milijardu i po ljudi u postkolonijalnoj zemlji površine Evrope u kojoj se ti ljudi sporazumevaju na više od 25 jezika, klanjaju bogovima šest potpuno različitih religija i žive po pravilima koja su meni potpuno strana. Iskustvo koje čini kratak suživot sa nekolicinom ne znači ništa.
Za upoznavanje i razumevanje Indije bi mi verovatno bilo potrebno još nekoliko života. Kada sam se vratila kući, bila sam sigurna da tamo neću otputovati više nikada. Bilo mi je previše – previše opreza, previše haosa, previše loših vesti u novinama, previše krajnosti od kojih nisam stizala da primetim sve što je između; previše zapadnjaka koji hrane sliku o Indiji kakva zapravo ne postoji. Ipak, Indija je i danas zemlja koja me najviše intrigira i o kojoj uvek želim da saznam nešto više. To je jedino mesto na kome sam bila a koje još uvek ne uspevam da objasnim. Za početak – sebi. Nisam uspela da se pomirim sa jednim običnim „meni se ta zemlja sviđa ili ne sviđa” – ne posle svega što sam videla i sa saznanjem da postoji još mnogo više onoga što nisam. Istorija, kultura, nekultura i haos u kome nekako postoji red; istovremeno slepo praćenje i potpuno ignorisanje pravila, kontradiktornost kao takva u svakom segmentu života – sve to čini jedan neponovljiv vrtlog osećanja iz kog, čak i ako se potrudiš, nećeš izaći isti. Ništa u Indiji nije očigledno i jednostavno, a opet nekako jeste, ako znaš kako i zašto stvari funkcionišu. Ipak, pokušaj da razumemo je korak koji najčešće preskačemo. Istina je da te ništa ne može pripremiti za Indiju i da je Indija prelepa zemlja ako znaš kako da se postaviš. Ne plaši se da zagrebeš prašnjavu površinu i da iskoračiš iz stereotipa. Budi dobar gost i pre odlaska u Indiju dobro razmisli: „Da li bi tvoje putovanje bilo isto ako ne bi mogao da ga okačiš na Instagram?“
Tekst i fotografije: Danijela Rupić @boneappletea.rs
