Hong Kong: Protesti, zmajevi, nudle, kavezi i neon u gradu opijuma

Zli jezici bi rekli da je hongkonško bogatstvo izgrađeno na opijumskim temeljima još u XIX veku. Još zlobniji bi podvukli da grad ne bi ni postojao da nije bilo Opijumskih ratova koji su ga dodali na spisak britanskih kolonija. Najzlobniji? Oni bi rekli da se od potomaka dilera heroina ne može ni očekivati ništa bolje od demoliranja sopstvenog grada pod zastavom prava i demokratije.

Kad te zaslepe odsjaji staklenih fasada kojima ne možeš da sagledaš kraj, dizajnerske radnje čija imena ne umeš da izgovoriš, savršeni parkovi i reke skockanih belih okovratnika – ljudi koji rade u poslovnom delu grada poznatom kao Central – ne možeš da smisliš baš nijedan razlog zbog kog bi neko ovde mogao biti nezadovoljan, bio potomak nekog kantonskog opijumskog Eskobara ili Device Marije lično. Hej, ovo je moderan grad u XXI veku u kom možeš da imaš zvanje feng shui mastera i ne da te društvo neće zajebavati zbog toga, nego ćeš da zarađuješ ozbiljne pare i da uživaš još ozbiljniji ugled! Osim za preuređenje restorana, klubova i najjačih gajbi u gradu, angažovaće te svaki put kad se bude gradila nova zgrada da osmisliš položaj i gadgete koji će pomoći zmaju da dođe od brda do mora – majke mi! Veruje se, dakle, da zmaj – simbol mudrosti, hrabrosti i napretka – obitava u brdima van grada i da svakog dana putuje do mora, usput predstavljajući i dobru energiju – qi – koja mora da teče kako bi sve bilo u harmoničnim odnosima.

Šta je potrebno zmaju da bi mogao nesmetano da prolazi kroz grad sa najvećim brojem nebodera na svetu? Pa vrata, očigledno! Zmajeva kapija ili rupa u sred zgrade, da budem preciznija. Što je zgrada šira i viša i što je bliže vodi, to je i rupa za zmaja važnija. U duhu hongkonškog nasleđa i toka energije ove priče, moram da pomenem da je kantonski sleng za inhaliranje opijuma bio jurenje zmaja. Da li ovi zmajevi imaju veze jedan sa drugim – ne znam – kao što sam mislila da ne znam ni kako neko može da bude nesrećan u gradu koji su, tehnički, stvorili i održali baš ti zmajevi. Kao energija sa planina, kroz grad nesmetano struje i automobili vredni, recimo, pola miliona evra po komadu – prava sitnica za nekog od 93 milijardera ili članove bilo koje od 50 najbogatijih azijskih porodica koje su, ah kakvo iznenađenje, nastanjene baš u Hong Kongu. Ako misliš da su McLaren i Lotus fiktivna kola izmišljena za potrebe igrice Need for Speed, jasno je da ti nameštaj u kući nije lepo raspoređen i da ti je potreban feng shui master da pogura priču. Možda ti ipak fali samo jedan dobar testament – recimo, nasledstvo trećeg najbogatijeg čoveka ovog grada. Zašto baš njegovo? – pitaš se. Zato što se lik zove Lee Man, pa kapiram da ćeš lako zapamtiti ako se prisetiš nekih, srećom, zaboravljenih asova domaće muzike.

U Hong Kong sam došla sa daleko jeftinijim ulaznicama nego pomenuta ekipa. Štaviše, sa finansijama na početku dugog putovanja – čitaj – sa pristojnom količinom para u džepu, mogla sam da prismrdim nekom srednjem sloju jednom-dvaput dnevno. Kućom sam tih dana zvala – pazi sad – dvosoban stan od 30 kvadrata u naselju Mong Kok – mestu u kom se definitivno završavaju priobalni fancy delovi poluostrva Kowloon i polako počinju da se naziru bedspace apartments – stanovi koje vlada Hong Konga definiše kao „stambene jedinice u kojim 12 i više ljudi iznajmljuje krevete“ ograđene žicom, drvenim ili metalnim pločama. Ostala imena za ovu pojavu su cage home, coffin cubicle, coffin home ili, kako kažu UN: uvreda za ljudsko dostojanstvo.

U ovom gradu i uvreda ljudskog dostojanstva ima cenu, pa tako možeš da je iznajmiš za 170 – 200 evra mesečno, što kvadratni metar kaveza zapravo čini prilično skupim, čak i po hongkonškim standardima. Čak 1 370 000 ljudi ovde živi ispod granice siromaštva. To je svaka sedma osoba. Takođe, svaka sedma osoba je milioner – u hongkonškim dolarima, ali – milioner. Osoba kojoj ostaje „čisto“ bar 100 000 evra na kraju svake godine. Prosečna cena nekretnina viša je čak 20 puta od prosečne godišnje zarade, što znači da bi za prosečan stan, prosečne kvadrature morala da se odvaja čitava prosečna plata svakog meseca punih 20 godina. Ova računica Hong Kong stavlja na prvo mesto liste najskupljih i najnepristupačnijih gradova za kupovinu nekretnina. (Beograd je, prema nekim izvorima, na četvrtom mestu na toj listi, ali to sad nije tema.)

Metro linija koju sam najčešće koristila povezuje gore pomenuti Central i najsiromašniji distrikt od svih 18 – Sham Shui Po – kraljevstvo kolektivnih smeštaja i rent-a-kavez stanova. Iako sam načula da je džentrifikacija i tu uzela maha pretvorivši glavne ulice u nizove hipsterskih kafića i malih umetničkih prostora, nijednom se nisam uputila na tu stranu. Ipak, pošto je moja stanica bila, kako fizički tako i karakterno, tačno na sredini između najsvetlucavijih i najmračnijih delova grada, tokom svake vožnje sam sretala sve slojeve ljudi – sve koji nisu bili dovoljno imućni da poseduju lično prevozno sredstvo. Kupovina kola u Hong Kongu je poseban luksuz jer u ovom gradu za kola – nema prostora. Parking mesta koštaju koliko i stanovi, tako da se većini, a posebno većini iz naselja poput Sham Shui Po-a, vožnje metroom daleko više isplate. Sveprisutan miris naftalina u vozovima naterao bi i najzajebanije moljce na kolektivnu emigraciju sa poluostrva. Ako se sećate one mučne scene o mirisu ljudi koji se voze podzemnom iz južnokorejskog filma Parazit – to je, verovatno, to. Naravno, tu su i kragne koje vire iz džemperića, akten-tašne, sakoi, mokasine, pantalone na crtu i suknje do kolena; deca u školskim uniformama sa torbama većim od njih; tinejdžeri hipsteri i poneki turista koji se priključi na multi-kulti stanici Tsim Sha Tsui da bi izbegao klackanje brodom do Ostrva. I dok ih gledaš kako, poput pomenutog zmaja, obavljaju to neizbežno svakodnevno gubljenje vremena – prevoz od jednog do drugog kraja grada – zagledani u neka svoja posla, shvataš da većina tih ljudi nikada neće voziti kola od pola miliona evra. Jasno ti je da ne mogu baš svi hipsteri i klinci u uniformama da postanu nekakvi direktori nečeg finansijskog ili uvozno-izvoznog. Kapiraš da neki možda to i ne žele. Većina će, čak i sa fakultetskim diplomama, posle predugačkog radnog vremena pobeći u svoj ili tuđi stančić manji od prosečne dnevne sobe u Srbiji i ušuškati se u još finansijske anksioznosti kakvu može da ponudi samo ekonomska prestonica sveta – mesto na kom su pare sve.

(Možda je trebalo sada da završim priču. Međutim, čini mi se da ćeš steći utisak da je Hong Kong neko grozno mesto koje nikada ne želiš da vidiš, a to ne bi bila istina.)

Istina je da je Hong Kong trenutno na jako zajebanom mestu u sopstvenoj istoriji, jer ogroman broj nezadovoljnih ljudi pokušava da se izbori za bolji život dok im Kina diše za vrat, a lokalna vlast pucketa kaišem. Ta 2047. godina – godina kada će Hong Kong izgubiti svoj povlašćeni status – više ne izgleda tako daleko kao 1997. kada ga je dobio. Ipak, i pored istopljenih semafora i spaljenih metro stanica, ovaj grad je i dalje grad iz Chungking Expressa, obasjan neonom i nekom prelepom samoćom koja ti se uvlači u pore kao miris najlepših nudli na svetu.

Hongkonški Kinezi su i dalje najfiniji Kinezi koje ćeš sresti. Hongkonške nudle će zauvek biti najukusnije na planeti, a i šire. Pogled ka Centralu dok udišeš more – uz svetla koja polako bude skyline iz sumraka – biće jedna od onih uspomena koje će ti se urezati dublje od svih 5 kg viška koje si neplanirano poneo kući kao suvenir jedući po ulicama kao Pac-Man. Verovanje u zmajeve je isto strava. Za opijum ne znam. I na kraju – ako odeš sada, nekada ćeš moći da daviš unuke kako si video istoriju dok je nastajala. Nije ni to mala stvar.