U poslednje vreme se u medijima često pominje Grenland. Upozorava se na opasnost od globalnog zagrevanja, predviđa da će topljenje snega u ovoj ostrvskoj zemlji uticati na obim poplava i izmeniti izgled obala širom sveta; citira se izjava Donalda Trampa da bi, u ime Sjedinjenih Država, zbog njegovog strateškog značaja „mogao da kupi Grenland”.
Sve me to vraća u dane kada sam se, inspirisana hiperborejskom žudnjom Miloša Crnjanskog i putevima Mihajla Alasa, obrela na najvećem ostrvu na svetu koje, zapravo, nisam ni planirala da posetim. Nisam ni razmišljala o njemu. No, desilo se da sam na internetu otkrila oglas u kojem direktor najsevernijeg muzeja na svetu poziva inostrane umetnike da u rezidenciji muzeja provedu jedan mesec. Ispunila sam prijavu, poslala je i zaboravila na nju. No, nakon nekoliko meseci stigao je poziv i ja sam počela da se pripremam za odlazak u najseverniji grenlandski grad, među Eskime, „one koji jedu sirovo meso”, kako smo pejorativno navikli da nazivamo Inuite, o kojima ću kasnije napisati knjigu. Naravno da nisam očekivala da ću na Grenlandu ugledati leš tek ulovljenog irvasa nad kojim su nagnuta raskrvavljena usta gladnog Eskima, ali sam u Upernavik sletela ispunjena strahovima, brinući se, budući da je bilo leto, a dan trajao 24 sata, da zbog tog „ponoćnog sunca” neću moći da zaspim. Uplašena podatkom da su najstariji sačuvani grenlandski spomenici – mumije, uprkos činjenici da je u poslednjih sto godina jedan jedini čovek završio u ustima morskog psa strahovala sam od ajkula. Čak sam pomislila i da mogu oboleti od kajak-angst sindroma – fobije koja pogađa samo „punoletne Eskime u kajaku jednosedu!”
Zajedno sa dvestotinak Inuita, grupicom istraživača i fotografa, zaljubljenika u ekstremnu prirodu, alpinizam i Auroru borealis najpre sam iz Kopenhagena, avionom nacionalne grenlandske avio-kompanije letela do nekadašnje američke vojne baze, Kangerlusuak, potom za Ilulisat, čuven po najvećem glečeru van Antarktika da bih konačno stigla u Uperavik, nekada najseverniju koloniju Danske, odmorište norveških i danskih kitolovaca i istraživača na putu za Severni pol.
Crveni kućerak u koji će me smestiti, kraj ledene vode po kojoj su plutale ledene sante, bio je čaroban. No, na Grenlandu mi neće biti lako budući da starosedeoci baš i neće biti raspoloženi za druženje, a stranaca gotovo da nije ni bilo, izuzev nekoliko danskih lekara, stomatologa i policajaca koji su bili zauzeti poslom. Ispostaviće se da je Upernavik neobičan oksimoron modernog i arhaičnog; lokalnog i univerzalnog. Spoj drevne lovačke kulture i haj-tek tehnologije, prastarih drvenih saonica i preskupih snoumobila. Neprirodan spoj svetova spojivih samo u jednom takvom, izolovanom svetu.
U Upernaviku živi nešto više od 1500 ljudi, bez restorana, kafića, frizera. Nema ni kanalizacije, ali postoji škola, bolnica i crkva, aerodrom, muzej i starački dom. U tom gradu se ne mogu kupiti, recimo, cipele, ali se mogu sresti klinci s poslednjim modelom aj-fona. Više od polovine stanovnika ne zna da čita i piše i najugledniji među njima i dalje su lovci na bele medvede.
Na Grenlandu postoji samo jedan jedini televizijski program, ali zato imaju internet pa mladi često, ono što im je potrebno, naručuju onlajn. U Upernaviku gotovo da ne postoje putevi, do ostrva se može doći samo nebom, ali neki meštani imaju automobile, postoji čak i taksi. Komšije posećuju peške, Mercedesom, ali i psećom zapregom. U jednoj jedinoj samousluzi može se kupiti lovačka puška, ananas sa Havaja, pesto iz Toskane, uvozna hrana za mačke, čak i jestivi puževi, ali najčešće ne i obična jabuka ili glavica luka.
Iako se danas sukobi između, u suštini miroljubivih Inuita, ne rešavaju međusobnim ismevanjem, uz ritam bubnjeva, Grenland je najneobičnije mesto na kojem sam imala priliku da živim, jedno od onih u kojima vam se, kada u njega kročite, pređašnji život učini dalekim i nestvarnim, kao da ga nikada niste ni vodili. Jer, na Grenlandu se drugačije oseća, raduje i ćuti.
Inuiti jednog dana razmišljaju da li će imati šta da jedu, a sledećeg potroše sve što su prethodnog meseca uspeli da zarade. Grenlanđani ne poznaju leksemu koja označava rat, ali zato imaju reč od 32 slova i 33 sinonima za sneg. U skladu sa devizom „ono što bi trebalo da se desi, to će se i dogoditi”, nikuda ne žure, niti rade pod pritiskom. Ne nerviraju se ako avion zbog nevremena ne poleti planiranog dana niti se uzbuđuju kada se nastavnik ne pojavi u školi jer je počela sezona lova. Na Grenlandu deca ne okreću glavu od ubijene foke, tamo nije neobično ako majka ima svoje „omiljeno” dete ili ukoliko jedno od dece „pokloni” sestri koja ne može da rodi decu.
Inuiti slede živote predaka, jedu supu od fokinog mesa, presnu fokinu jetru začinjenu solju i biberom, kuvani bakalar, meso kitova i polarnih medveda. Uprkos surovoj prirodi i nedostatku novca, nasilju u porodici, velikoj stopi maloletničkih trudnoća i samoubistava, snažno su vezani za rodno tlo i prirodu i poštuju jednostavnu filozofiju života koju je najbolje definisao dansko-grenlandski antropolog Knud Rasmusen rečima:
„Dajte mi samo zimu i pse, a vi zadržite ostalo”.
Filozofiju života koja među „onima koji jedu sirovo meso” i dalje opstaje uprkos svetskoj politici, globalizaciji i globalnom zagrevanju.
Foto: Ljiljana Maletin Vojvodić, Dragan Vojvodić
