Privikavajući se na nove uslove života i nemogućnost putovanja, bar ne u nekoj bližoj budućnosti, postajemo okruženi uspomenama i, omamljeni nostalgijom, okrećemo se njima. Spremili smo vam novu seriju članaka kroz koje će naši sagovornici da izdvoje par artefakta, sitnica koje čuvaju s putovanja i ispričaju nam priču o njima a posledično i mestima koja su obišli i iskustvima koja su doživeli.
Ove nedelje nam o svojim memorabilijama govori Sara Savčić, naša draga dugogodišnja Plezir saradnica, ali i lice iza domaćeg brenda Škrabac zaduženo za komunikaciju sa klijentima i pokrivanje aktuelnih kulturnih dešavanju u gradu. Sara je rešila da nam se ovog puta predstavi kroz „4 istine, 1 laž“:
- Do sedme godine sam sa porodicom živela u Kanadi, tačnije u predgrađu Toronta. Imam mnogo uspomena vezanih za ovaj period, ali mi je ipak najsimpatičnije sećanje na jedan dan kad sam u školici mukotrpno pokušavala da objasnim drugarima iz Indije i Japana šta je to prženica, sve dok nam nije prišla učiteljica i pojasnila da je to zapravo francuski tost.
- Studirala sam japanski jezik i književnost, jer sam nasumično na prijavi za prijemni ispit zaokružila studijsku grupu broj 23. Nikada nisam bila u Japanu.
- Maštam o tome da otputujem na par nedelja negde sama, međutim to nekako nikad da se ne desi.
- Pre nekoliko godina, nakon preživljene traume, počela sam imam napade panike pri ulasku u bilo koje prevozno sredstvo i trebalo mi je duže vreme da to prevaziđem.
- Tokom studija sam slagala simpatiju da umem da pravim odličan suši i baš se naljutio na mene kad je saznao istinu. I dalje ne umem da ga pravim. (smeh)
Šta za tebe znače putovanja?
Jako volim da putujem i stvarno nekako nema veze ni gde idem, ni sa kim, a ni kojim povodom. Neka putovanja pamtim po bezbrižnosti i opuštenosti, druga po dobroj zabavi i avanturama. Poslovna putovanja uglavnom pamtim po novim poznanstvima, umoru, ali i osećaju satisfakcije nakon dobro obavljenog posla… možda i po malo nerviranja. Opet, imala sam i ona čuvena spoznajna putovanja. (smeh)
Volim s vremena na vreme da otputujem negde i izmestim se iz svakodnevne rutine. Ne mora to biti nigde daleko. Čini mi se da tako razbistrim misli i bolje saberem utiske iz prethodnog perioda. Na jednom putovanju 2017. godine sam donela baš veliku životnu odluku o promeni posla i mestu življenja. Nakon divnog izleta, sedela sam u sred pustinje uz super ekipu, puno smeha, dobre muzike, hrane i plesa, a onda odjednom počela da plačem, kao neka budala. Svi su me čudno gledali, a ja sam baš u tom trenutku rešila da će moj život po povratku kući poprimiti jedan drugi pravac i svrhu.
Iskreno, tokom prethodnog perioda koji je obeležila svetska pandemija, shvatila sam koliko ljudi pate kada im je kretanje ograničeno. I sama priznajem da sam u nekoliko navrata bila jako tužna i nervozna zbog nemogućnosti da budem blizu svoje porodice i prijatelja, još više zbog neizvesnosti kada ću opet moći da ih vidim.
Ipak, i sebe ću ovom prilikom ubaciti u koš sa onima kod kojih sam primetila razmaženost kada su putovanja u pitanju. Moje bake i deke su, recimo, gotovo ceo svoj život proveli na selu i nikada nisu odlazili daleko od kuće, kamoli videli neko more. Tačno je da je današnje vreme drugačije i da česta i daleka putovanja na egzotične destinacije nisu više luksuz, čak su vrlo povoljna i pristupačna, ali smo napravili od njih nekakvu veliku potrebu, bez koje se navodno ne može. Mislim da su ljudi ranije živeli dosta skromnije i da su bili srećniji gde god bi se našli, bez obzira na vreme i okolnosti.
Kakve suvenire donosiš sa putovanja i koje značenje za tebe imaju ti artefakti?
Moram da priznam da sam prilično lenja kada su u pitanju suveniri koje uzimam za sebe, uglavnom budem opterećena potragom za poklonima svojim bližnjima tako da na kraju jedva stignem da ugrabim neku sitnicu za sebe pa mi posle bude žao. (smeh)
Mnogo volim hranu i uvek se trudim da posetim pijacu u mestu gde se nađem. Jedna pijaca u starom delu Rima me je ostavila bez daha. Obično donesem neki autentičan slatkiš ili začin, takođe volim časopise i novine, bez obzira na to što u većini slučajeva ne razumem šta piše u njima. No, to nije važno. (smeh) Volim da se osećam što manje kao turista tokom svog boravka negde.
Naravno, volim da kupim i razglednice ili neki zanimljiv magnet, posudicu, nakit… Žao mi je, eto, i to što sam lenja za fotografisanje, posebno danas kada svi imamo dobre kamere na telefonima. Zato mi je drago što ipak nikad ne putujem sama.
Kuda ćeš prvo otputovati nakon što slobodna putovanja budu opet moguća?
Iskreno, pre svih ovih dešavanja, planirali smo da krajem marta posetimo Budimpeštu tokom jednog produženog vikenda. Nekako smo uvek samo prolazili, a nikada zapravo nismo obišli grad, a znatiželjni smo da vidimo šta to sve lepo tamo ima. Onda verovatno Portugal i Španija. Ja sam više za Portugal, on je više za Španiju. (smeh) Nisam naglasila, ali ja sam zaljubljena u Evropu i osećam se privilegovanom što živim na starom kontinentu. Nekad dalje u budućnosti možda stvarno bude i taj Japan i možda Peru, bilo bi zanimljivo posetiti postojbinu drevnih naroda. No, ima vremena, ne žurim se.
