Putnik i pustolov, Andrija Jurašin, koji je svoju ljubav prema prirodi i avanturama pretočio u serijal Šarena planeta, koji ćemo uskoro imati prilike da gledamo na televiziji, otkrio nam je čemu ga je naučila divljina, kako se leče nemiri, suprotstavlja besmislu i gde je lutajući po svetu pronašao raj
ŠARENA PLANETA JE AVANTURISTIČKO PUTOPISNI SERIJAL O TOME ŠTA SE DEŠAVA KADA ČOVEK ISKORAČI IZ GRADA U SVET PRIRODE. ZA NEUPUĆENE, KAŽI NAM ŠTA SE DEŠAVA?
Ideja je da serijal podseti gradskog čoveka koliko je svet prirode divan, zanimljiv i šaren, da istinsku avanturu može doživeti u šumi, kanjonu, pećini, planini, na moru i pod morem. Budućim istraživačima želim da dočaram na kakve sve izazove mogu da naiđu i pokažem zašto samo priroda ima moć da prevaziđe ljudsku maštu.
OSIM ŠTO SI ISKORAČIO, OTIŠAO SI I KORAK DALJE, PA SVOJE AVANTURE SNIMAŠ, PIŠEŠ SINOPSISE, MONTIRAŠ I SVE TO LEPO UPAKUJEŠ U EMISIJE. ŠTA JE LAJTMOTIV SERIJALA?
Lajtmotiv serijala su istraživanje, zanimljivi izazovi, otvorenost za nova iskustva, ljude, kulture i predele. Takođe, važna poruka je da voleti prirodu ne znači samo uživati u njoj, već zahteva akciju, trud i brigu o njoj.
I SAM ŽIVIŠ I RADIŠ U GRADU, ALI SI SE USUDIO DA IZAĐEŠ IZ ZONE KOMFORA. POTREBA ZA ADRENALINOM ILI POTRAGA ZA MIROM?
I jedno i drugo. Putujući, čovek leči svoje nemire i suprotstavlja se besmislu. Na putovanjima smo uvek malo iznad i malo izvan običnog života i navika. Pored svih lepota koje pruža, u prirodi dobijete i onaj redak i neprocenjiv osećaj da ste u pravo vreme na pravom mestu. Između „Ovde sam da se žalim” i „Ovde sam da se divim”, trudim se da uvek odaberem ovo drugo.
MNOGI ŽELE, A NIKADA NE ZAČINE SVOJ ŽIVOT DOZOM AVANTURE I SVEŽEG VAZDUHA. KAKO MOTIVISATI I POKRENUTI NEKOGA KO ĆE GLEDATI TVOJU EMISIJU IZ UDOBNE FOTELJE I POTAJNO TI ZAVIDETI?
Moraju da mi veruju da je lepše biti učesnik nego posmatrač. Mogu da im obećam da će se naći usred apsolutne lepote, videti boje i oblike za koje još nije izmišljena reč. Naći će se pred remek delima kakvih nema u galerijama. Čuće pravu tišinu, sretaće ljude za koje su verovali da žive samo u romanima. Putujući, znaće meru svoje duhovne mladosti. Trudim se da što detaljnije prenesem i opišem ono što na putovanjima doživljavam, ali koliko god da su snimci i naracija dobri i sadržajni, neke lepote nije moguće dočarati, niti prepričati. Kamera može da prenese ono što vidimo i čujemo, ali miris, ukus, dodir, vetar i hiljadu emocija koje čovek proživi kad je u prirodi, to je rezervisano za one koji ugase televizor. Zato nema druge, krenite na put, doživite sami.
TVRDIŠ DA AVANTURE NE ŽIVE U GRADU. GDE SI IH TI SVE TRAŽIO?
Avanture koje ja tražim odavno ne žive u gradovima, barem ne u velikim. Meni je uzbudljiviji bio boravak u selu Družiniće na Pešterskoj visoravni ili u mestašcu Bovec u Sloveniji, nego u Njujorku. Lutali smo Srbijom, Hrvatskom, Makedonijom, Slovenijom, Crnom Gorom, Bosnom i Hercegovinom, Karibima, Severnom Amerikom, Azijom…
ŠTA SI SVE RADIO ZBOG EMISIJE, A NISI NI SANJAO DA ĆEŠ MOĆI, UMETI…?
Radio sam mnogo stvari kojih sam se plašio, ali i one koje su me terale da iskoračim iz zone komfora u svakom smislu. Na svakom koraku priroda čoveka suočava sa raznim izazovima, postavlja mu zagonetke i testira granice izdržljivosti. Tako mu jača veru u sebe, razvija maštu i nudi beskrajnu avanturu. Želja da doživim nešto novo i pritom snimim dobre kadrove me je naterala da ronim sa ajkulama iako ih se plašim, da letim paraglajdingom i pentram se na vrhove planina iako nisam najveći ljubitelj visina. Takođe sam, kao ličnost, morao da postanem otvoreniji i komunikativniji. Možda najlepša stvar u vezi snimanja ovakve emisije je to što izoštrite čula i počnete da obraćate pažnju na detalje, a tada svet odjedanput postaje bogatiji, a život vredniji življenja.
PRELAZAK KROZ KANJON NEVIDEO U CRNOJ GORI PRETVORIO SE U MISIJU SPAŠAVANJA PSA KOJI JE UPAO U VODU. DA LI JE BILO JOŠ NEKIH NEPREDVIĐENIH SITUACIJA NA SNIMANJU?
Na snimanju retko da imamo situacije koje mogu da predvidim, u tome je i čar. Više puta se desilo da ne znamo gde ćemo da prespavamo, da li ćemo uspeti do negde da se probijemo, da se izgubimo u šumama i pećinama. Kada sam snimao epizodu na Karibima, na ostrvu Turks i Kajkos, otišao sam na ronjenje do koralnih grebena. To mi je bilo i bukvalno prvo ronjenje u životu. Posle pola sata istraživanja grebena ugledao sam ajkulu kako se približava. Sećam se da sam pod maskom uspeo samo da izgovorim jednu našu lepu psovku i skamenim se od uzbuđenja. Ono što me je posebno iznenadilo
je to da uopšte nisam osećao strah, ali ne zato što sam hrabar, nego zato što sam imao osećaj da se to ne dešava meni i da sam u nekom filmu. Toliko je prizor bio opčinjavajući. Više od ajkula me je uplašila situacija kada smo se izgubili u Ledenoj i Ušačkoj pećini na Pešterskoj visoravni. Nakon istraživanja pećine, snimatelj i ja smo krenuli nazad i ušli u pogrešan tunel. Jedna lampa nas je već izdala, baterije su bile na izmaku. Tada sam snimatelju, inače svom velikom prijatelju Petru, rekao: „Pero imam dobru i lošu vest. Dobra je da imam mapu pećine, a loša – da sam je zaboravio u kolima!” Kad smo kasnije našli izlaz, počeli smo da skačemo od sreće.
IMAO SI SREĆU DA POGLEDAŠ SVET IZ RAZLIČITIH UGLOVA, POD VODOM, IZ VAZDUHA… ŠTA SI NAUČIO O DRUGIMA, A ŠTA O SEBI?
U prirodi nema laži. Ona čoveka nepogrešivo postavi na mesto koje mu pripada. Učini ga skromnijim jer pred tom neizrecivom harmonijom i lepotom, shvatiš da si srećnik što si, uopšte, deo svega. U isto vreme raste ti samopouzdanje jer priroda veruje u tebe zadajući ti teške zadatke, izvlači tvoj maksimum, provocira snalažljivost, zaboravljena iskonska znanja,
snagu, izdržljivost i veštine. Stvorila te je, pa zna koliko možeš, dobro je i da ti to saznaš. Putujući, sreo sam mnogo zanimljivih ljudi, koji, kao i ja, žele da saznaju šta je iza zlatnog horizonta. Razgovarajući sa njima, zaključio sam da svi isto osećamo. Putujući, zapravo istražujemo i upoznajemo sebe, a time i ceo svet.
KAŽU DA U ŠUMI NEMA Wi-Fi, ALI DA ĆEMO TAMO SIGURNO NAĆI BOLJU KONEKCIJU. KOJE SU NAJVREDNIJE LEKCIJE KOJE SI TI NAUČIO U PRIRODI?
Čoveku koji živi u gradu treba određeno vreme da se „očisti” od civilizacije. Tek tada može da čuje svoj dah, postane svestan svog tela, da se sretne sa mislima koje su u gradu ućutkane bukom i reklamama svih vrsta. Od kada sam se „namagnetisao” na skitanje po svetu, svoj „beogradski” život počeo sam da doživljavam kao terminal na kome cupkam čekajući poletanje. Zavoleo sam svoj ofucani ranac, postao je moj saputnik i svedok svih vratolomija, često i jastuk. Naučio sam da poštujem svaku biljku i životinju. Naučio sam da se ne plašim divljine, neizvesnosti, ni sebe u tom ambijentu.
KAKO PROVODIŠ VREME U GRADU?
Kao i većina građana. Trošim životno vreme u saobraćajnim gužvama, redovima, prodavnicama, udišem zagađen vazduh. Krstarim gradom u kome je previše svega – buke, hrane, pića, semafora, reklama, glasova, nervoze…Ipak, uspevam da pronađem neke oaze.
KOJE JE TVOJE OMILJENO MESTO NA NAŠOJ ŠARENOJ PLANETI I ZAŠTO?
Obišao sam neka fascinantna mesta, od Kariba do Azije, ali najuzbudljivije i najlepše prizore sam pronalazio na Balkanu. Balkan se često pominje u ne tako pozitivnom kontekstu, ali imam osećaj da sam imao mnogo sreće što sam rođen i što živim baš ovde. Ako raj postoji, sigurno se nalazi u šumi na Tari, u pećinama i vodopadima na Staroj planini, u kanjonu Nevidio u Crnoj Gori, u Jadranskom moru, na reci Soči u Sloveniji, u prašumi Perućici u Bosni i Hercegovini ili na nenaseljenom ostrvcetu u Prespanskom jezeru. To su neka od mesta u koje sam zaljubljen.
ŠTA JE ONO U ŠTA TI UPRKOS VREMENU U KOJEM ŽIVIMO I VREDNOSTIMA KOJE NAM GLASNO NAMEĆU VERUJEŠ?
Verujem da ono što hoćemo postaje naša sudbina. Verujem da treba baciti rukavicu životu u lice. Verujem da je svaki dan vredan i neponovljiv dar, kao i da postoje vrednosti koje nijedno vreme ne može osporiti.
JAPANCI VERUJU DA SVAKO IMA SVOJ IKIGAI, SVOJ RAZLOG, VELIKU STRAST, NEŠTO ZBOG ČEGA SE BUDE SVAKI DAN, ŠTO ČINI DA NAM ŽIVOT BUDE ISPUNJEN, SREĆAN I DA IMA SVRHU. JESI LI TI PRONAŠAO SVOJ IKIGAI?
Imam barem hiljadu ikigai-a. Među najdražim su mi ikigai-putovanja, ikigai-priroda, ikigai-muzika i film, ikigai-čitanje i pisanje, ljubavni-ikigai… Naslućujem i neke buduće, ali čekam da sazru.
U KOM TRENUTKU KAŽEŠ SEBI – AL JE LEP OVAJ SVET?
Pred dobrotom i lepotom višeg reda.
KAKVI SU TVOJI PLANOVI ZA 2018. GODINU?
Više sanjam nego što planiram, pretpostavljam zato što su mi želje veće od mogućnosti. Cupkajući odbrojavam dane do novog putovanja. Ostaću veran Balkanu, ali ću preskočiti i poneko more ili okean, da procunjam po drugim kontinentima. Zaobići ću umivena i izveštačena mesta za turiste. Želim da upoznam autentična, istinita mesta i ljude i da saznam koje legende ih uzbuđuju – unapred znam da ću otići i negde gde nisam planirao. Treba dopustiti životu i da nas iznenadi.
