Kada bi Lisabon bio čovek, izgledao bi kao Majkl Kejn. Mudar starac koji nije poguren, već korača uspravno, lagano i dostojanstveno. Nije mu potreban štap ili neko ko bi mu pomagao. Ne izgleda umorno, iako ima ko zna koliko godina. Taj čovek je odmeren, impozantan, njegove bore su lepe i govore o burnom životu. Živi mirno u svojoj slavi, ne zamera se nikome. Pravi je gospodin koji ima titulu sera. Smeška se i to zadovoljno. Voli ljude i nije nikakav starac-baksuz. Ljubazan je, ima pogled mladića koji kao da iza sebe nema toliku istoriju, mada ga često obuzima nostalgija. Ili, bolje rečeno, žal za mladošću. Da, Lisabon bi bio baš takav čovek.
Piše: Nikola Todorić
Odmah po dolasku primetio sam da je kultura grada potpuno drugačija od Madrida ili Barselone. Uopšte, Portugal se dosta razlikuje od Španije. Dok u Valensiji tražite restoran koji želite, može vam se dogoditi da ga nikada ne nađete. U Lisabonu je to nemoguće. Svi će vam pomoći da stignete tamo kuda ste naumili. Penzioner će vas zaustaviti na ulici i pitati da li vam je potrebna pomoć kada shvati da ste stranac sa mapom grada u rukama. Nekako ćete se sporazumeti i uskim ulicama Alafame stići do Muzeja fada ili Feira da Ladra, velike pijace na kojoj se prodaju nakit, stilski nameštaj, knjige, slike, ploče, garderoba…
Ovo nije obična pijaca, već slika Portugalije. Prodavci viču, ali vam ta vika ne smeta. Pričaju o fudbalu, tako da u jednom trenutku pomišljate da će se dva momka potući – ali ne. Jedan od njih pronalazi novine. Traži argument koji mu je potreban. Pokazuje drugom mladiću i uverava ga da je bio u pravu. Vika prestaje i poput TV kanala menja se slika. Momci su seli da popiju pivo u hladovini, a uslužuje ih žena koja pored njih prodaje staro ordenje. Portugalci se najbolje svađaju – svađaju se, ali se nikada ne posvađaju. Ne znam kako im to uspeva, jer ne razumem njihov jezik. Vole da se cenkaju, i to rade veoma ljubazno. Lepo pričaju o svojoj istoriji. Hvale se kako je Portugalija bila velika imperija. I zaista imaju čime da se hvale. U 15. i 16. veku bili su sila, imperija koja se prostirala od Brazila do Indonezije. Portugalski moreplovci otkrili su pomorske puteve do Amerike, Afrike, Indije i Dalekog istoka pa neka vas ne začudi to što ćete njihova imena čuti svuda. Naravno, prvi među njima je Vasko de Gama. Zato je ceo grad u pešačkim delovima popločan mozaikom koji predstavlja talasanje mora, u čast tim veoma značajnim otkrićima.
Ulice izgledaju kao tapiserije, a fasade kao kuhinjski zidovi jer je azuležo portugalski način prikrivanja belog prostora. Tamo nijedan zid nije običan, čak su i metro stanice pokrivene pločicama.
Iako je zemljotres ozbiljno oštetio grad još 1755. godine, o njemu se i danas priča jer kao da je priroda tada nagovestila početak kraja portugalske imperije. Napoleonova osvajanja dodatno slabe monarhiju i ona prestaje da postoji 1910. godine.
U Lisabonu se istorija oseća isto koliko i miris Pastéis de nata, slatkiša koji obara s nogu, a nastao je još pre 18. veka. Ovde i hrana ima istoriju, pa čak i pogledi žena.
Kroz ulice Belema i Alfame ponekad možete da naiđete na staricu koja stoji na terasi i čeka. Ima tužan pogled i deluje usamljeno. Pati za sinom koji je još krajem šezdesetih pobegao iz Lisabona. Bežalo se od mračne vladavine Salazara koji je zaveo profašističku diktaturu. Sloboda je na kraju pobedila, zato se najveća avenija u Lisabonu tako i zove – Avenija slobode. I dok njom koračate, zaista idete ka slobodnom gradu, ka terasama i vidikovcima gde se sluša rege, pije pivo, gleda u reku Težo. Ta mesta izgledaju kao Woodstock samo što su hipici obučeni u Lewis, nose Casio satove, imaju Ray Ban sunčanice i Veja patike.
Kada bi Lisabon bio diplomata, bio bi poput Antonija Gutereša, jednog od najboljih portugalskih političara. Jer, verovali ili ne, Portugalija nije ratovala više od stotinu godina. Nije učestvovala niti u jednom svetskom ratu.
I to se oseća.
Oseća se vekovni mir.
Zato su tokom Drugog svetskog rata svi su hrlili u Lisabon, u tu mirnu luku gde se jede dobra riba i pije najbolje vino iz doline reke Duero. O tome je pisao Dejan Tiago Stanković u romanu Estoril – o hotelu u kojem se sreću odbegli monarsi, džet-set i špijuni poput Duška Popova, ličnosti koja je bila uzor Janu Flemingu za oblikovanje Džejmsa Bonda. I do danas se ništa nije promenilo.
Kada se popnete na neki od vidikovaca, na primer na Senhora de Monte, videćete grad koji ima sve osobine čoveka. Imate utisak da vas Lisabon razume. Kao da nije od cigli, betona stakla i pločica. Kao da ume da oslušne svakoga ko se u njemu nađe. Kao da, nekom magijom, ume da vam pomogne da se ne izgubite, da učini da ne budete sami, da stignete na vreme kuda god ste pošli.
I dok gledate Lisabon, Lisabon gleda vas. I to pravo u oči. Kao čovek čoveka.
Zato mu se vraćaju, zato ga sanjaju, jer je miran, u njemu se sloboda može uhvatiti rukama poput magle u Londonu, ali Lisabon se nikome ne zamera, zato ćete se tamo osećati sigurno. I dok se dva navijača svađaju, druga dva se drže za ruke i idu ka obali, dok se dve starice raspravljaju oko problema u Evropskoj uniji treća izlazi iz Luis Vuittona. Dok se afrički doseljenici snalaze za zaradu i prodaju hašiš na ćoškovima Alfame, drugi će vam odsvirati Boba Marlija. Dok gledate kako neko plače uz fado, setićete se svih onih koje ste voleli u životu, a kojih više nama ili su daleko. Kad svane, neka vam ne bude teško da sačekate u redu za porciju toplih Pastéis de Nata. Kada vas taj ukus zagreje i oraspoloži, neće vam biti potreban san jer Lisabon je grad u kom ne treba spavati. Naspavaćete se kada se vratite kući.
