Privikavajući se na nove uslove života i nemogućnost putovanja, bar ne u nekoj bližoj budućnosti, postajemo okruženi uspomenama i, omamljeni nostalgijom, okrećemo se njima. Spremili smo vam novu seriju članaka kroz koje će naši sagovornici da izdvoje par artefakta, sitnica koje čuvaju s putovanja i ispričaju nam priču o njima a posledično i mestima koja su obišli i iskustvima koja su doživeli.
Ove nedelje nam o svojim memorabilijama govori Danijela Rupić. Danijela već pet godina uglavnom tumara po jugoistoku i jugu Azije. Kod kuće tumara po literaturi o zemljama koje je posetila. Kada je shvatila da će svojim fascinacijama udaviti sve ljude oko sebe, počela je da piše po Instagramu, a ima i blog (Bonappletea.rs). Želi da veruje da pokreće važne teme o kojim se ne govori dovoljno i da prikazuje destinacije u drugačijem svetlu od „beli pesak-tirkizno more“ klišea na koji smo navikli.
Šta tebi znače putovanja?
Beg od rutine. Od svakodnevice. Od dosade. Iskorak iz poznatog, iz navika i ubeđenja. Apsolutnu budnost i prisutnost, čula odvrnuta na maksimum. Izazov za predrasude. Priliku da na kratko živim neki drugačiji život od onog koji podrazumevam.
Kakve suvenire donosiš sa putovanja i koje značenje za tebe imaju ti artefakti?
Suvenire posmatram kao čuvare sećanja, okidače za oživljavanje uspomena i svedočanstva o nekom mestu i trenutku, tako da u kolekciji imam svašta – od flajera, računa i ulaznica, do proizvoda lokalnih umetnika, dizajnera i zanatlija. Kao i kod kuće, trudim se da kupujem korisne stvari od malih proizvođača iako se povremeno ispalim kao jednom kada sam pripita ušla u tržni centar u Bangkoku i na 35 stepeni kupila – čupavu teget bundu.
Kuda ćeš prvo otputovati nakon što slobodna putovanja budu opet moguća?
Mislim da ću prvo otići u Englesku i/ili Irsku. Ova godina mi je počela snom čija se radnja odvijala u pabu u Dablinu, pa sam to shvatila kao putokaz. Dva meseca kasnije, shvatila sam ga kao dokaz da definitivno nisam vidovita.
Kad smo kod propalih planova koje treba nadoknaditi, tu su Južna Koreja i Japan – baš ovih dana je trebalo da započnem novu azijsku turu u Seulu ili Tokiju. U poslednje vreme je počela da me privlači i ideja o road trip-u po Mongoliji (na veliku žalost mog komšiluka, u karantinu sam poželela da naučim mongolsko grleno pevanje pa sam se zainteresovala i za zemlju) ili o prodaji bubrega za par dana u Butanu, ali posle ovog shitstorma od godine verujem da ću želeti more, pesak i žurku sa bar 1000 ljudi koji će moći da se grle kao da se 2020-a nikada nije desila.
