Iako je islandski pejzaž fascinantan, u najseverniju prestonicu sveta me ni pre više od jedne decenije, a ni nekoliko puta nakon toga, nisu „odveli” glečeri, vulkanski krateri ili okamenjena polja lave, koja su američkim astronautima poslužila kao priprema za sletanje na Mesec, već Rejkjavik 101 Baltazara Kormakura i Bjork. Na žalost, autentična atmosfera starog gradskog jezgra Rejkjavika, nakon što je Island postao prestižna turistička destinacija, čini se da postoji još samo u knjizi Halgimura Helgasona po kojoj je Baltazar Kormakur snimio kultni film.
Turističke ponude poput: „Planinarite po glečerima, upoznajte Heklu – „vrata pakla”, skuvajte jaje na geotermalnom izvoru i „postanite Islanđanin za 60 minuta”, načinile su od centra grada bazu za dobrostojeće turiste željne da na fotografiji „uhvate” auroru borealis, da pred glečerima i gejzirima naprave selfi.
U najfrekventnijim gradskim ulicama mnoštvo turističkih agencija reklamira mesta na kojima je sniman Betmen, Igra prestola ili serijal o Džejmsu Bondu; kanjon Fjadrargljufur u kojem je Džastin Biber snimio spot. Tu su i prodavnice suvenira, internacionalni restorani, a samo pokoji kafić, poput Kafebarina, seća na stari Rejkjavik 101 u kojem se nekada nalazio čuveni klub Sirkus. Umesto jezika saga sa specifičnim grafemama Đ/ð i Þ/þ, koji vekovima unazad odoleva tuđicama, sve više se čuje engleski jezik, čak i poljski. Da je atmosfera, nekada, zaista bila drugačija „podsetio” me je i Karl Uve Knausgor, u petom tomu Moje borbe, u kojem se deo radnje dešava i 1992, u Rejkjaviku. U njemu norveški pisac, ujedno i autor i protagonist romana sluša islandsku muziku, piše, intenzivno izlazi, i jedne noći, pijan, završi na žurci kod Bjork.
Za razliku od njega, ja ni ovoga puta nisam srela Bjork, mada Rejkjavik nije veliki grad i nije bilo nemoguće sresti je budući da najpoznatija Islanđanka deo godine provede u rodnom gradu. Inače, Bjork Gudmunsdotir svi pamte po ličnom imenu. U celom svetu, kao i na Islandu, gde je to uobičajeno, što potvrđuje njihov telefonski imenik koji je složen po abecedi ličnih imena, a ne prezimena budući da se prezimena uglavnom dobijaju po očevom ličnom imenu (ređe po majčinom) uz dodatak son za sina i dotir za kćerku. Islandske žene ne menjaju svoje prezime nakon udaje, pa mnogi i u tome vide jedan od dokaza njihove samostalnosti. Pored prezimena, u telefonskom imeniku, često je navedena i profesija, ali niko se neće iznenaditi ukoliko pročita da je neko princeza ili kauboj. Što opet nije čudno ako se zna da većina starosedelaca veruje u trolove, vilenjake i „skrivena i nevidljiva stvorenja” sa kojima mogu biti i u erotskoj vezi. Na lokalnom radiju slušaoci sa njima razmenjuju poruke, postoje turističke ture koje pozivaju na „ljubav sa vilenjakom”, u islandskom ministarstvu saobraćaja rade službenici koji vode računa o tome da izgradnja saobraćajnica ne uznemiri „skrivena” staništa. Očigledno je da se islandska autentičnost ne nalazi na turističkom meniju i da sa njom više nije tako lako doći u dodir.
Ali, uprkos sveprisutnoj globalizaciji, turistima, prilivu kapitala i sve većem broju imigranata koji, u suštini, nisu dovoljno integrisani u islandsko društvo, za šta razloge treba tražiti i u starosedeocima i u pridošlicama, domaći su i dalje verni obrascima tradicionalnog življenja. Uobičajena je šaljiva opaska da je, nakon što je Haldor Laksnes 1955. godine nagrađen Nobelovom nagradom za književnost, Island postao zemlja sa najvećim brojem nobelovaca po glavi stanovnika, budući da broji nešto više od 340.000 ljudi. Ne znam da li su istiniti navodi turističkih bedekera po kojima je svaki drugi Islanđanin pisac, svaki deseti napiše knjigu i svako godišnje kupi po osam knjiga, ali starosedeoci, stvarno, za Božić rado daruju knjige. Nekoliko meseci pred praznik nastaje tradicionalna „Božićna poplava knjiga” (Jolabokafloda) − domaćinstva širom zemlje dobijaju besplatan katalog budućih publikacija koje potom kupuju i razmenjuju na Badnje veče. Islanđani neguju tradiciju usmenog pripovedanja, od kuća svojih pisaca napravili su rezidencije za pisce, ponosni su na svoje srednjovekovne sage, a nepismenih gotovo da i nema. Knjižare su u Rejkjaviku otvorene duže od supermarketa. U gradskoj biblioteci postoji Ženski pripovedački kružok, organizuju se književne ture po gradu sa željom da se promoviše poetika popularnih krimića i priča o duhovima koje uz romansirane biografije, najradije čitaju. Zato su najpopularniji islandski pisci, pored Halgrimura Helgasona i Sjona, Irsa Sigurdardotir i Arnaldur Indridason, poznat po serijalu romana o policijskom inspektoru Erlenduru.
Pored islandske literature i muzike Bjork, grupa Amina, Mum i Sigur Ros, internacionalnu pažnju privlači i vizuelni umetnik Olafur Elijason. Njegova instalacija, Projekat vreme (Weather project), svetlosna simulacija sunca iz 2003 i dalje je jedna od najpopularnijih instalacija izloženih u londonskom Tejt modernu. Dansko-islandski umetnik nastanjen u Kopenhagenu i Berlinu, koji studio ima i u Rejkjaviku, u džentrifikovanoj, trendi četvrti Grandi, zaslužan je i za dizajn Harpe, rejkjavičke koncertne dvorane i konferencijske sale, čija led fasada, sa „kvazi-ciglama”, podseća na bazaltne stubove stvorene erupcijom vulkana. Elijasonove fotografije islandskih glečera nastale u razmaku od 20 godina (Ciklus topljenje glečera 1999/2019) dokumentuju predviđanja naučnika o njihovom nestanku. Elijason je uz grupu aktivista, avgusta prošle godine, upozoravajući na opasnost od globalnog zagrevanja, prisustvovao i komemoraciji prvom glečeru Islanda nestalom zbog ljudske nebrige. Na spomen-ploči posvećenoj glečeru Okjokul, koji se sada zove samo Ok, ispisana je poruka budućim generacijama: „Ovaj spomenik je priznanje da znamo šta se dešava i šta bi trebalo da bude urađeno. Vi ćete znati da li smo to i uradili”.
Još jedna vizuelna umetnica, istina ne Islanđanka već Japanka, svojim delom je vezana za Island. Multimedijalna umetnica, Joko Ono, koja je, uprkos tome što je nagrađena Zlatnim lavom na Bijenalu umetnosti u Veneciji, za mnoge i dalje samo udovica Džona Lenona. Zahvaljujući energiji iz geotermalnih izvora i kooperativnosti islandske države, jedne od najmiroljubivijih zemalja na svetu, Joko Ono je u čast preminulog Bitlsa na vulkanskom ostrvu Videj postavila svetlosnu instalaciju, Toranj mira. Snopovi svetlosti se na dan Lenonovog rođendana 9. oktobra, pa sve do datuma njegove smrti, 8. decembra, kao i za Novu godinu i prvog dana proleća penju iz fontane želja u kojoj je „zakopano” više od milion „želja” koje je Joko Ono prikupila tokom svog višegodišnjeg interaktivnog projekta Drvo želja. Iako se instant turističkim boravkom ne može osetiti, Rejkjavik i dalje ima stari šarm. Uprkos tome što nije uputno izvoditi generalizacije, jer u pitanju je i zemlja sa visokim indeksom sreće, kao i velikim stepenom depresije, mada će mnogi tvrditi da je i to samo stereotip, na ovom ostrvu se i dalje vladaju po principu egalitarizma pa članovi vlade pevaju u lokalnom horu ili zajedno sa učenicima lokalne škole, pošto je ispit iz plivanja obavezan za svakog islandskog školarca, plivaju u nekom od gradskih bazena, koji su, budući da se u njima Islanđani tokom čitave godine kupaju pod otvorenim nebom, posebna priča i atrakcija. Kao i etikecija koja se u njima poštuje, jer nemoguće je ući u bazen ukoliko se prethodno ne skinete do gole kože i temeljno ne operete najintimnije delove tela. No, to je već jedna druga, istina zanimljiva, priča…
*Atmosfera starog Rejkjavika 101 opisana je u knjizi Ljiljane Maletin Vojvodić, Islandski bedeker: Patuljci i Hiperboreja, Novi Sad, 2008.
