Nakon: „Kako to da putuješ sama?“ pitanja, drugo koje mi najčešće mnogi postavljaju je: „Šta tražiš po svetu?“. E pa dragi moji, tražim lepotu, dobrotu, istinu, nadu, jedinstvene priče koje slave različitost i jednakost. Sve se to može naći u jednom izlasku ili zalasku sunca, u susretu sa drugim putnikom, u zalogaju lokalne hrane, planini i besnom talasanju mora, osmehu prodavca na pijaci koji ne govori tvoj jezik ali ti pogledom poručuje svako dobro, znatiželjnom detetu koje ne zna za društvom i politikom nametnute predrasude. Znam da će skeptici reći da se sve to može naći i u „svom dvorištu“ i ja pozdravljam taj izbor, ali biram da svoje postojanje na ovoj planeti oplemenim izlaženjem iz zone komfora i divnim ljudima koje upoznajem na svojim putovanjima. Upravo takva jedna nežna, plemenita priča se krije iza vrata čajdžinice Reaching out u jednom malom, priobalnom gradu u Vijetnamu.
Posle par nedelja provedenih na prohladnom severu Vijetnama, oberučke sam prihvatila sunce i ponovno leto u gradiću Hoi An. Radovala sam se susretu sa ovim gradom u centralnom delu Vijetnama, za koji su mi svi ljudi koje sam usput upoznala rekli isto – da je to jedno od najmagičnijih mesta u toj zemlji. To sam naravno uzela sa rezervom jer mi je sever zemlje već ukrao srce i razbacao njegove delove po pirinčanim poljima i nestvarno lepim planinskim predelima.
Kratka šetnja kroz stari grad Hoi Ana me je razuverila; dočekao me je niz starih, savršeno očuvanih kućica sa jarko žutim fasadama, izlizanim tek toliko da im daju taj koketan šarm patine. Tamno braon drvene žaluzine i balkoni odlično pariraju živopisnim eksterijerima. Šlag na torti su raznobojni lampioni i mnoštvo zelenila ispred svake kuće. Ako postoji poezija u arhitekturi, ovde je možete naći. Kako to da grad star više od 2200 godina ima tako dobro očuvanu i konzistentnu spoljašnjost? Tajna je u velikom radu i trudu da se autentičnost konzervira. Veliku zaslugu ovakvom izgledu građani duguju brižljivom čuvanju i pomoći pri obnovi koju im UNESCO pruža već dvadesetak godina.
Grad sa možda najvećim brojem „artisana“ po kvadratnom metru krije najbolje krojače u zemlji i najtalentovanije majstore za ručnu izradu lampiona od svile. Pri prvom sumraku Hoi An svetli najlepšim bojama i veoma lako i brzo vas prenosi u neku drugu, lepšu i umetnički obojenu stvarnost. Dnevna žega vas primorava da hlad potražite u jednom od brojnih kafića. Čudnim spletom okolnosti, potpuno lako i gotovo neprimetno sam se odrekla svakodnevne kafe (i to u Vijetnamu, koji važi za jednu od najboljih destinacija za ljubitelje kafe) i opet se vratila ispijanju čaja. Prigušeno svetlo, mnoštvo ventilatora i natpis „Teahouse“ iznad vrata su me prizvali – ulazim unutra i biram svoj sto.
Na stolu je izložena tacna sa kockicama na kojima je napisano Račun, Meni, Hvala, Mleko, Led… Pored kockica leže prazni papirići i drvene olovke. Ovo je čajdžinica u kojoj glavnu ulogu ima tišina, ali ne ona neprijatna. Tišina umirujuća, koja godi i ohrabruje. Tišina koja poziva na naše vreme i vreme za samorefleksiju. Nema WiFi-ja, što pomaže da se bolje koncentrišete na trenutak u kome ste i na taj srk čaja ili kafe. Tek kada kročite na ovakvo mesto, shvatate koliko svakodnevica može biti zaglušujuća ukoliko joj to dopustite. Elem, Reaching out je rezultat socijalnog preduzetništva i to na dva fronta: u čajdžinici zapošljavaju ljude sa specijalnim sposobnostima (mnogo humaniji i korektniji naziv za grupu ljudi sa oštećenim sluhom i govorom i drugim vrstama invaliditeta, zar ne?), a u istoimenoj zanatskoj radionici lokalne umetnike istih sposobnosti koji izrađuju tradicionalne lokalne suvenire i proizvode poput keramičkih setova za čaj i kafu. Na ovaj način već 20 godina, u ovom trenu sa više od 70 zaposlenih, Reaching out posluje po principu fairtrade-a, daje doprinos lokalnoj umetničkoj sceni, fokusira se na organsku proizvodnju, i što je možda još važnije – čini da se osobe sa invaliditetom osećaju važno, cenjeno i ispunjeno. Rado sam se igrala kockicama tog popodneva, posmatrala svet iz jedne drugačije perspektive i sporazumevala se osmehom. Rado sam zastala na tih sat ili dva i uživala u ritualu ispijanja čaja u potpunoj tišini.
Nikada ne potcenjujte moć tišine. Potrebna nam je češće nego što to želimo da priznamo kako bi nas ponovo dozvala našem unutrašnjem biću. Nikada ne potcenjujte ni ljudsku želju i potrebu za umetničkim izrazom, jer on živi u mnogim formama. I sada ja vas pitam – šta tražite vi po svetu?
