Vrlo naivno je verovati u dobre ljude, a ne verovati u loše, pa čak i zle. Zlice još kako postoje. Ljudi koji su u stanju da urade grozomorne stvari bez trunke kajanja. I nisu to tamo neki daleki ljudi, koje mi nikad nećemo sresti u svom životu.
No, češći su ljudi koji su toksični sa svojim komentarima, neiskreni u svojim namerama, s nama su samo zarad neke lične koristi (ekonomske, profesionalne, psihološke…), iscrpljuju svojim teškim životnim pričama, a ne miču dupetom, samo traže, a ništa ne daju, besomučno kritikuju, okrivljuju, stalno gađaju gde najviše boli.
Teško će nam biti ako paranoično idemo kroz život i sumnjamo u svaku dobru nameru, ali prvi utisak je jako važan. Ako mi na prvu loptu osetimo da smo kraj nekog ko nam ne uliva poverenje, kraj koga se ne osećamo sigurno, osećamo strah, zašto bi ignorisali sebe, zarad nekog koga smo tek upoznali. Jednako važi ako se konstantno kraj nekog osećamo loše. Ako vidimo da neko kreće da nas udari, da li bismo se izmakli? Naravno. Isto važi i kad neko želi da nam zadata „psihički udarac“. Izmaknite se. Sklonite. Ako treba, bežite. Branite sebe.
I cela ta priča o zlim i toksičnim ljudima je donekle svima razumljiva i prihvatljiva kada se priča o tamo nekom komšiji ili poznaniku. Priča postaje uznemirujuća kada su ti isti ljudi nama jako bliske osobe: roditelj, sestra, brat, staratelj… Kako tada da se izmaknemo?
Pročitala sam komentar jedne žene ispod teksta na temu toksični ljudi koja govori o primeru svoje toksične majke. Ona ima sestru i obe su u nekom momentu svog života prekinule svaki kontakt sa njom kako bi mogle da imaju iole normalan život. Zbog toga su, naravno, naišle na nerazumevanje mnogih iz svoje okoline. Ali ono što je ona u tom komentaru napisala, a što me je privuklo je, parafraziram, ako znate neku staricu koja živi sama i ne vodi niko računa o njoj iako ima decu, nemojte odmah da ih okrivite, možda nije bolje ni zaslužila.
Retko ćemo osuditi ljude ako su pobegli od fizičkog nasilja, kada vidimo modrice, krv, opekotine… A šta ćemo sa psihičkim ranama? One nisu oku vidljive, ali ne znači da ne postoje.
Jedan klijent mi je rekao: „Digao sam ruke od njega, da ne bih digao ruku na sebe.“
Mnogi vole svoje toksične i zle ljude, žele sa njima ako ne, normalan, onda bar korektan odnos. Koriguju sebe, prekrajaju se, oduzimaju ili dodaju na sebe, ali i dalje ne ide… Tuguju što je to tako. Vuku osećaj krivice što, ma koliko da ih vole, jednim delom ih i mrze. Teško je prihvatiti da je to to. Da nema tu nikakve priče o srećnoj porodici, i da će je ikada biti. Neki svedu komunikaciju i viđanje na minimum. Drugi prekinu svaki kontakt kako bi uspeli da zacele i omoguće sebi neki drugačiji, bolji život, daleko od onih koji su trebali da ih vole i štite, a ne da im nanose bol i zlo. To su pre svega hrabri ljudi, koji shvataju da zaslužuju bolje. Jaki da se nose sa osudom okoline. Štošta u životu biramo sami, ali porodicu ne. I ako smo mi već imali tu sreću da se rodimo u funkcionalnoj porodici, okruženi ljubavlju i pažnjom, ne znači da su i drugi. Zli i toksični ljudi su deo nečije svakodnevnice.
Аutorka teksta: psiholog Vanja Orlović
