Mediji, Instagram i pop psihologija nam sve češće spominju „crvene zastavice” i znake za „uzbunu” kojih treba da se klonimo u svetu partnerskih odnosa. Meme poput “Didn’t you see the red flags? I though it was a carnival.” (hvala koleginici Đurđi Timotijević) šaljivo upućuju da se zapitamo o tome umemo li da procenjujemo „opasnost” u ovom kontekstu. Poplava tekstova koji se bave temom narcizma i nastoje da raskrinkaju oblike manipulativnog ponašanja deo je trenda psiholoških upozorenja na nebezbedne odnose. S jedne strane, od neprocenjive je važnosti kolektivno propitivanje problematičnih narativa o ljubavi koji podrazumevaju: niz emotivnih turbulencija koje zovemo „strast”, izostanak bazične emotivne sigurnosti koju prepoznajemo kao „sudbinsku ljubav” i, naravno, tragičan kraj kao neprikosnoveni dokaz „autentičnosti ovih osećanja”. Naša sklonost da ponekad (ili češće od ponekad) pomešamo uzbuđenje, zaljubljenost i strast sa tenzijom i nemirom koji zapravo upućuju na to da se ne osećamo dovoljno sigurno nije nova tema. Ta vrsta konfuzije može nas, nažalost, ponekad odvesti u odnose koje karakterišu različiti oblici zlostavljanja. S druge strane – jasno je da izostanak opasnosti nije isto što osećaj bezbednosti u odnosu. Naši odnosi, zajednice, kao i mi sami ne možemo da rastemo na zadovoljavajući način bez udružene namere da kontakt koji uspostavljamo bude što češće emotivno bezbedan za sve uključene. Štaviše, novije hipoteze iz neurobiologije pokazuju da je emocionalna bezbednost jedan od najvažnijih prediktora zadovoljavajućeg partnerskog odnosa. Psihološki gledano – neophodno je da se osećamo bezbedno da bismo mogli da budemo ranjivi. Nužno je da možemo da budemo ranjivi kako bismo gradili bliskost u punom smislu. U sadržajima na ove teme često izostaje pojašnjenje – a šta je onda suprotnost „karnevalu crvenih zastavica”? Kako prepoznajemo odnos koji je emotivno bezbedan? Može li se bezbednost u nekim odnosima reparirati? Od čega to zavisi?

Šta je emotivna bezbednost u odnosu?
Emotivna bezbednost se odnosi na kvalitet kontakta koji uspostavljamo sa sobom i drugima. Ovaj doživljaj ne podrazumeva puko „odsustvo pretnje” (npr. znam da me partner neće udariti).

Kada gradimo emotivnu bezbednost u odnosu težimo da:

• podstičemo jedno drugo da svako preuzme svoj deo odgovornosti (za svoju dobrobit, svoje potrebe i emotivna stanja, kao i ponašanje);
• prihvatamo izraze ranjivosti jedno drugog;
• prihvatamo sopstvenu pogrešivost ali neosećamo pritisak da sebe konstantno popravljamo i u sebe sumnjamo;
• poštujemo međusobne granice;
• se osećamo bezbedno da istražujemo šta volimo, a šta ne;
• smo zainteresovani za to kako naše ponašanje utiče na drugu osobu;
• postoji dovoljno dobra doslednost u onome što dogovorimo/obećamo i onome što uradimo potom;
• dopuštamo razlike u perspektivama;
• osećamo mir povodom odnosa većinu vremena,
• postoji radoznalost da razumemo jedno drugog;
• vodimo razgovore o zahtevnim i emotivno nabijenim temama bez osećaja ugroženosti;
• umemo da repariramo povezanost nakon konflikta/nesporazuma;
• prihvatamo sopstvenu i tuđu ljudskost i pogrešivost;
• telesne senzacije ukazuju na mir i opuštenost u prisustvu te osobe.

Doživljaj da odnos nije emotivno bezbedan uključuje da:

• postoji strah da podelimo kako se osećamo ili šta mislimo,
• šta nam je potrebno u tom odnosu;
• se naše granice ponavljano krše/ignorišu (nakon što smo se potrudili da ih izrazimo jasno);
• se od nas očekuje da potiskujemo svoje potrebe i prioritizujemo tuđe,
• postoji nezainteresovanost za to kako naše ponašanje utiče na drugog;
• u odnosu postoji prezir sa jedne ili obe strane;
• postoji strah od razgovora koji se tiče teških/zahtevnih tema;
• se češće borimo za moć nego nastupamo kao tim;
• je komunikacija puna verbalnih pretnji, optužbi, prozivki i defanzivnosti;
• se ponavljano krše obećanja i dogovori;
• međusobno odbacivanje poziva da se povežemo (poziv na razgovor, zagrljaj…) bez obrazloženja;
• laganje, manipulacija, osvetoljubivo ponašanje;
• igranje psiholoških igara (kao supstitut za bliskost);
• psihološko, fizičko ili seksualno nasilje (u svakoj meri).

Šta kad emotivna bezbednost izostaje?
Parovi često nemaju svest o tome da je učenje o tome „šta mom partneru pomaže da se oseća bezbedno u kontaktu sa mnom, a šta ne” sastavni deo ljubavi. O psihološkoj bezbednosti u odnosima me je najviše naučio rad sa parovima koji je nisu imali. Često nije bilo do toga što je eksplicitno nisu želeli. Pre se radilo o tome da nisu umeli da u kontaktu jedno s drugim stvore zonu u kojoj mogu da pričaju iskreno o svom iskustvu bez rizika da će to biti ugrožavajuće po bilo koju stranu. Budući da je bezbednost subjektivno konstruisana (kao i svaki drugi doživljaj), to znači da za svaku osobu postoje načini na koje se ona kreira, podriva (tzv. „trigeri”) i reparira (tzv. „safety cues”). Bliskost podrazumeva učenje svog i partnerovog „jezika emotivne bezbednosti”. Osim toga, razlog tome što par ne uspeva da izgradi/reparira bezbednost u odnosu neretko je i izostanak individualnih kapaciteta za samosvest i samoregulaciju. Ljudi manje ili više uspešno i brzo mogu da prepoznaju kada je vreme za pauzu. To je obično onaj trenutak kada napetost koju doživljavaju sve teže tolerišu i ulaze u stanje ugroženosti (ponašaju se kao da je nesporazum/rasprava sa partnerom pitanje života i smrti). Preplavljenost te vrste opterećuje naš psihološki aparat i autonomni nervni sistem i čini nas reaktivnim, te je tada dobro da prioritizujemo samoregulaciju. Nijedna intimna veza se ne može razvijati bez osećaja emotivne bezbednosti – jer bez njega, veza u osnovi nema poverenja. Parovi koji uspešno funkcionišu na ovom planu imaju (manje ili više eksplicitan) dogovor da emotivnu bezbednost vide kao protektivan faktor bliskosti i kao vrednost koju čuvaju zajedničkim trudom. To nipošto ne implicira da emocionalna sigurnost znači potpuni spokoj. Jasno je da i parovi koji se osećaju emocionalno bezbedno jedno sa drugim ulaze u konflikte. Izuzetno važna razlika je u tome kako navigiraju konflikt i da li on pojačava distancu ili usled sukoba mogu da pronalaze novi prostor za pregovore i produbljuju osećaj razumevanja. Parovi koji neguju vrednost o kojoj govorimo pokazuju više empatije i razumevanja jedno za drugo, te se osećaju viđeno i uvaženo kada izražavaju ranjivost i potrebe u odnosu. S druge strane, kada emocionalna sigurnost nije prisutna, postoji stalni strah od toga šta se može ili ne može reći. Vremenom, taj strah može dovesti do ozlojeđenosti – i još više sukoba i posledično distance u odnosu.

Kakvu ulogu naša lična istorija ima u kokreiranju bezbednosti u odnosu?
Mi se ne rađamo sa doživljajem da je bezbedno sve što doživimo na psihološkom planu. Ovaj kapacitet se formira kroz odnos sa bezbednim drugim koji brine o nama, pomaže da svoja stanja prepoznamo, imenujemo i da naučimo kako snjima, omogući podržavajuć i bezbedan prostor, umiri i uteši. Na taj način možemo da gradimo doživljaj da naš unutrašnji svet (satkan od senzacija, misli, osećanja, fantazija, konstrukata…) nije opasno mesto. Neuronauke nam ukazuju na još jednu važnu komponentu – tako učimo da regulišemo svoj autonomni nervni sistem.

Ukoliko je klima naših formativnih odnosa vezanosti podrazumevala nešto od sledećeg:

• impulsivnost/nepredvidivost ponašanja odraslih,
• naša ranjivost je prekoravana/kažnjavana,
• naše emocije su invalidirane ili zabranjene,
• naše emotivne potrebe su bile nevidljive,
• bilo je psihološkog/seksualnog/fizičkog zlostavljanja

Velika je verovatnoća da smo iz tih iskustava poneli doživljaj da nije bezbedno biti u kontaktu sa svojim telom, osećanjima i potrebama. Ako nema dovoljno bezbednog prostora da učimo, da stupamo u kontakt sa sobom, ne učimo da regulišemo svoja stanja već ih se plašimo, minimizujemo, doživljavamo krivicu ili stid u kontaktu sa njima, branimo se od njih ili ostajemo u nekoj varijanti „psihološkog preživljavanja”. Ponekad usvajamo uverenje da je otuđenje od sebe i svojih stanja nužna cena odnosa. U odraslom dobu, to vodi poteškoćama da se osetimo bezbedno sa svojim stanjima, da budemo radoznali, da ih osvestimo i razumemo. Samim tim nam je otežano i kreiranje bezbednog odnosa sa drugima, kao i poverenje da je takav odnos moguć i da ga zaslužujemo.

Posledica relacionih trauma jesu i poteškoće da razlikujemo indikatore bezbednog i nebezbednog odnosa. Nekad ćemo, tako, nebezbedan odnos da povezujemo sa uzbuđenjem i avanturom, čak i ljubavlju. Za ljude kojima je poznato da se osećaju invalidirano, nevidljivo, kritikovano, kažnjavano ili kojima je poznata nedoslednost druge osobe – te karakteristike odnosa ne pale „alarme”. Ukoliko emotivna bol, tenzija i nemir u odnosu opstaju i početno uzbuđenje se postepeno ne transformiše u sigurnost, poverenje i povezanost, sva je verovatnoća da se radi o odnosu u kome izostaje doživljaj bezbednosti (a ne o „hemiji koja traje mesecima”). Bezbednost nekim ljudima može da bude „dosadna” jer ne pruža intenzitet kao neizvesnost i nestabilnost u odnosu (koje mnogi mešaju sa uzbuđenjem). Često je potreban opsežan rad na sebi, kao i psihoedukacija kako bismo naučili da imamo poverenja u sopstvene doživljaje u odnosima i adekvatno ih tumačimo. Psihoterapijski odnos je za mnoge ljude prva bezbedna relacija u okviru koje uče da psihološka stanja mogu da se pridrže, podnesu i regulišu kako bismo bili responzivni (umesto reaktivni), a samim tim učimo da o njima na bezbedan način komuniciramo sa drugima.

Kako da unapredimo doživljaj emotivne bezbednosti i koji su zaštitni faktori na tom planu?

Svaki odnos prolazi kroz faze: povezanosti – nepovezanosti (konflikta, nesporazuma, tenzije, usamljenosti, teško premostivih razlika ili težih oblika razdora) – reparacije (kada je ona moguća). Prekidi povezanosti mogu uticati na doživljaj bezbednosti u odnosu, čak mogu delovati preteško za navigiranje i tada je poželjno potražiti pomoć terapeuta. Ipak, neki oblici diskonekcije mogu biti prilika za sticanje novih uvida u dinamiku odnosa, kao i za propitivanja toga da li ona odgovara svim stranama ili su potrebni dodatni pregovori. Naš relacioni kapacitet za konstruktivno navigiranje kroz konflikte od ogromne je važnosti za očuvanje zdravih dinamika u odnosima. Reparacija podrazumeva svestan i nameran trud da se ponovo uspostavi emocionalna bezbednost ukoliko ona izostaje (za jednu ili sve uključene strane), koja omogućava da ponovo budemo ranjivi i zainteresovani za povezivanje. Džon Gotman, psiholog i istraživač odnosa insistira na tezi da se u dinamici konflikata između partnera manifestuje većina destruktivnih obrazaca (ukoliko ih ima). On prepoznaje tzv. „četiri jahača apokalipse” koja podrivaju emotivnu bezbednost sa partnerom: kritika, nepoštovanje i prezir, zauzimanje defanzivnog stava i tzv. „stonewalling” (ponašanje u kom se neko bez reči povlači iz razgovora). Svakome može da se dogodi da se nađe u odnosu koji se ispostavi emotivno nebezbednim, ali od našeg rada na sebi zavisi koliko dugo ćemo u njemu ostati. Jedan od kapaciteta koji doprinosi osnaživanju i otpornosti na nebezbedne odnose je razvijanje poverenja u sopstveni doživljaj realnosti kao vredan baš zato što je naš i ravnopravan tuđem.

Razlog zašto ponašanja poput gaslighting-a (sluđivanja) funkcionišu jeste što je većina nas spremna da dovede u pitanje svoju perspektivu pre nego perspektivu drugih (naročito bliskih osoba). Ukoliko nam je ova tendencija naročito izražena, to može imati veze s nekim dešavanjima iz detinjstva. Naime, mi kao deca više verujemo perspektivi odraslih nego svojoj, to je razvojno adekvatno. Ukoliko su porodični odnosi otežavali da postepeno stičemo više poverenja u svoje doživljaje i ukoliko je izostajala validacija naše perspektive, možemo imati na tom polju problema u odraslom dobu. Izostanak poverenja u sopstvene doživljaje čini nas stoga podložnijim tome da se od njih otuđimo i prepustimo moć drugima da nam kreiraju našu realnost. Za neke ljude odnosi su polje za elaboraciju igara moći, kontrole i njihovih interesa. Stoga je važno prihvatanje spoznaje da neće svaka osoba sa kojom se povežemo i sa kojom osetimo privlačnost biti zainteresovana da s nama gradi emotivno bezbedan odnos. S tim u vidu, naša ideja o tome kakav odnos želimo i verujemo da zaslužujemo može biti važan protektivni ili, pak, faktor rizika.

Share

• Tweet
• Pin It