Ponekad nas život odvede u potpuno drugom pravcu od onog planiranog. Kada je Vivijen Vestvud u pitanju, to se ispostavilo kao nešto i više nego dobro. Rođena 1941. godine Vivijen je planirala da postane učiteljica. Početkom šezdesetih godina se udala, dobila dete i vodila ono što bi mnogi opisali kao krajnje miran, prigradski život, sve do 1965. godine kada je upoznala Malkolma Meklarena čije su ideje i kreativnost Vivijen podstakli da zakorači u nepoznato. U svet mode.
Još od samog početka svoje karijere, kada je u saradnji sa Malkomom dizajnirala uličnom modom (street style) inspirisanu odeću, Vivijen je svojim dizajnom pokazivala bunt prema tradicionalnim
britanskim vrednostima buržoazije. Prkosila je ideji odeće koja jasno izražava socijalni status onoga ko je nosi i nastojala da svojim dizajnom prevaziđe definicije klase, nacionalne pripadnosti, pola i seksualne orijentacije. Možemo reći da je Vivijen bila utopista na određeni način, želeći da u budućim generacijama probudi personu koja svoj imidž gradi inspirisana idealizovanim vizijama
prošlosti koje počivaju na umetnosti i filmu. Počev od sedamdesetih godina dvadesetog veka, Vivijen je zajedno sa Meklarenom dizajnirala odeću koja je bila trn u oku tadašnjem establišmentu. Kombinacija bajkerskih kožnih jakni sa pornografskim printom, tradicionalnog tartana i namera da uspostave takozvanu DIY (do it yourself ili uradi sam) kulturu odevanja i estetiku, izražavali su duh pank pokreta. Ne bi li predstavili ideale svojih novih kolekcija, ovaj dvojac je nekoliko puta menjao ime svoje radnje u Londonu, od Let it Rock, Too Fast to Live, Too Young to Die, Sex i na kraju Seditionaries, ime koje je išlo pod ruku sa sve većom popularnošću i uticajem grupe Sex Pistols čiji je menadžer bio upravo Meklaren.
Pank je omogućio Vivijen da pobegne od načina života u kom se osećala zarobljeno i da izrazi sebe kroz modu, eksperimentišući sa njenom snagom da šokira i izaziva. Suknjama od lateksa, pocepanim mrežastim čarapama, halterima koji vire, lancima, zihernadlama i kosturskim glavama Vivijen je izazivala tradicionalne pojmove ženstvenosti i lepote. Sve je ovo, zajedno sa majicama sa printom Karla Marksa, krestama i neobičnim bojama kose, postalo tadašnji simbol buntovništva, modnog i kulturnog revolta.
Početkom ere osamdesetih Vivijen je prekinula svoju saradnju sa Meklarenom pretežno iz želje da dizajnira stvari koje više nisu u tolikoj meri inspirisane pop kulturom i ulicom, već istorijom umetnosti. Više nije želela da je ljudi posmatraju isključivo kao kreatorku koja dizajnira odeću namenjenu potkulturama, već kao nekoga ko podjednako dobro može da se snađe u svetu visoke mode u kojem nameće pitanja o kulturi, umetnosti i formiranju identiteta. Dok su je širom Evrope, Amerike i u Japanu mnogi smatrali vodećom dizajnerkom Velike Britanije, istina je da je u rođenoj zemlji često bila okarakterisana kao autsajderka. Tek su krajem osamdesetih high fashion magazini poput Voga primetili njen rad i počeli da izveštavaju o njemu redovno.
Njena prva kolekcija nakon prekida saradnje sa Meklarenom izašla je 1986. godine pod nazivom Mini Crini i jasno je upućivala na novi modni pravac kojim je Vivijen krenula. Kolekcija pretežno sastavljena od korseta i krinolina (otud i crini u nazivu kolekcije) u stilu mode osamnaestog veka u kombinaciji sa visokim drvenim platformama na šniranje, trebalo je da ostavi utisak i da kroz asocijacije na kraljevsku porodicu izdvoji ljubitelje njenog dizajna. Već sledeće godine ublažila je ovaj dramatični uticaj poigravajući se tradicionalnim britanskim materijalima, bojama i printovima i unela dozu humora u modu kombinujući šešire od tvida u obliku krune sa krinolinama ponovo i sakoima sa prišivenim srcem ili malim crnim ogrtačima u stilu Crvenkape, jer kako je i sama izjavila: „Imate mnogo bolji život ako nosite impresivnu odeću“. Vivijenina filozofija, prožeta prezirom prema kežual odeći kraja dvadesetog veka i istinskog poštovanja prema osamnaestovekovnom klasičnom stilu, najviše je došla do izražaja u njenim kolekcijama u periodu od 1988-1991. godine pod nazivom Britain Must go Pagan.
Ova kolekcija je, nalik onoj inspirisanoj pank kulturom, nastojala da izazove postojeće ideje statusa, pola i roda. Međutim, Vivijen se ovog puta odlučila za nešto drugačiji pristup. Za redefinisanje i obrazovanje, pre nego za mladalački bunt. Kolekcija je bila inspirisana idealizovanom vizijom prošlosti i sastojala se od toga koje je koristila da bi dala na raskoši tradicionalnim odelima, šifona koji je asocirao na antičku Grčku, tvid koji je podsećao na Škotsku i korsetima sa printom slika Fransoa Bušera. Ovakva jedna kombinacija zahtevala je od onoga ko je nosi da, ne samo preuzme jednu potpuno novu ulogu i personu noseći je, već i da ta nova persona bude potpuno upoznata sa istorijom umetnosti ne bi li u potpunosti shvatila i na pravi način doživela to što nosi. Boreći se sa elitizmom kroz čitav svoj rad i karijeru, ona je zarad teatralnosti uvek bila rada da prigrli određene ambleme aristokratskog statusa. I u svojim narednim kolekcijama Vivijen je koketirala sa temom kulturne baštine. I dok je oduvek inspiraciju pronalazila u istoriji svoje zemlje, podjednako je privlačila i umetnost Francuske koja je naročito došla do izražaja u jesenjoj kolekciji iz 1993. godine, pod nazivom Anglomania, inspirisana davnom 1780. godinom.
Zahvaljujući svojoj kreativnosti, idejama i odvažnosti, Vivijen je izgradila čitavu Vestvud imperiju šireći svoj uticaj zahvaljujući kolekcijama namenjenim mladima, ljubiteljima visoke mode, kozmetike, parfema i aksesoara i tako dalje, ne gubeći pritom buntovni, pankerski duh sedamdesetih koji sve vreme nosi u sebi.
