Veliko mi je zadovoljstvo što mi se ukazala prilika da razgovaram za Plezir sa jednom od bitnijih osoba
koje su obeležile moju adolescenciju. Njena predavanja i razgovori „jedan na jedan“ značajno su mi pomogli da osvestim svoje strahove i nesigurnosti, a onda i naučim kako da budem hrabra i prevaziđem ih. Utoliko mi je bilo draže saznanje da Tijana danas svoje znanje i razumevanje nesebično deli sa ljudima koji se za pomoć i podršku obrate Psihološkom savetovalištu Mozaik. Upoznajem vas ovom prilikom sa profesorkom dr. Tijanom Mirović, sa kojom sam imala priliku da načnem nekoliko vrlo važnih tema koje mogu biti od velike koristi svima vama koji se suočavate sa najrazličitijim krizama, promenama i teškoćama u ovom trenutku, ali i svima vama koji razumete da je prevencija i edukacija izuzetno važna u pogledu mentalnog zdravlja.
Intervju: Sara (Savčić) Bojanić
Draga Tijana, želim da vam se zahvalim što ste pristali da budete moja gošća, sigurna sam da će se nakon ovog razgovora mnogima promeniti mišljenje o psihoterapiji, koja je i dalje u našem društvu tabu tema. Želela bih da počnemo razgovor pričom o vašem angažovanju u Psihološkom savetovalištu Mozaik. Koji su uslovi bili potrebni za nastanak savetovališta kao što je Mozaik?
Hvala vama na prilici da pričamo o psihoterapiji i tako dodatno razbijamo tabue. Da bi se otvorilo psihološko savetovalište, potrebna je posebna dozvola Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, a da bi neko dobio tu dozvolu, mora da ima adekvatan prostor za rad i da bude psiholog sa položenim stručnim ispitom. Nakon toga, potreban je dobar stručni tim, puno motivacije i pomalo kreativnosti.
Savetovalište okuplja stručnjake različitih profila. Možete li nam objasniti kako usmeravate ljude koji vam se obrate za pomoć, jer verujemo, nije svaki terapijski pristup pogodan za određene tegobe i probleme?
Da, mi na osnovu psihoterapijskog iskustva i rezultata istraživanja koja ispituju efikasnosti psihoterapije znamo da su neki psihoterapijski pristupi pogodniji za određeni tip problema. Ukoliko potencijalni klijenti ne znaju šta bi bio najbolji pristup za njihov problem i zatraže naš savet mi im ga i damo. To se ipak ne dešava toliko često jer danas ljudi puno čitaju i istražuju i sami, konsultuju blogove i slično, tako da se jave sa konkretnim zahtevom tipa „želim Kognitivno-Bihejvioralnu terapiju“ ili „želim da zakažem kod tog i tog terapeuta“. Imajući to u vidu, mi na sajtu imamo dosta detaljan opis psihoterapijskih pristupa koje nudimo, dodatne aktivnosti kojima se bavimo kao i biografije svih naših saradnika.
U vašem savetovalištu se bavite različitim problemima, i mislim da je vrlo važno da se odmah suočimo sa uvreženim mišljenjem velikog broja ljudi koji odbijaju da potraže stručnu pomoć i ne žele da idu kod psihologa „zato što nisu ludi i ne žele da ih neko kljuka lekovima”. (ovo je stav koji često možemo čuti). Da li biste mogli da nam pomognete i pojasnite razliku između psihologa, psihoterapeuta i psihijatra i njihovih pristupa tretiranju problema?
Na sreću, stigma oko traženja profesionalne pomoći sve se više smanjuje. Postoji velika razlika između vremena pre 10 – 15 godina kada smo mi počinjali sa ovim poslom i sada. Sve je više kvalitetnih blogova i tekstova na temu mentalnog zdravlja i razbijanja stigme oko mentalnih bolesti. Zahvaljujući tome, tribinama na ove teme i drugim akcijama, sve je veći broj ljudi koji razumeju da psihoterapija i psihološko savetovanje ne služi samo za otklanjanje simptoma već i za unapređivanje života i za lični rast i razvoj. Samim tim, sve je veći i broj ljudi koji traže pomoć. Da odgovorim na vaše pitanje, psihoterapeut je dakle neko ko pomaže ljudima da otklone simptome, reše probleme koje imaju i unaprede kvalitet života koristeći znanja stečena kroz edukaciju iz nekog psihoterapijskog modaliteta. To znači da je psihoterapeut osoba koja je nakon fakulteta (obično nakon završene psihologije, medicine, socijalnog rada i sl.) završila dodatnu (najčešće četvorogodišnju) edukaciju iz nekog od psihoterapijskih pristupa (npr. iz Kognitivno-Bihejvioralne terapije, Psihoanalitičke psihoterapije, Transakcione analize itd.). Uobičajeno je da ovaj vid edukacije uključuje i obavezne sate rada pod supervizijom, ali i rada na sebi kroz obavezne sate lične psihoterapije. Psiholog postajemo kada završimo psihologiju na Filozofskom fakultetu. Ovaj vid obrazovanja priprema nas za širok spektar psiholoških delatnosti koja uključuju i psihološko testiranje i procenu, psihološko savetovanje, preventivni rad, istraživački rad, kao i praktičan rad na različitim mestima od škole i obdaništa, do različitih kompanija, institucija socijalne zaštite, vojske i policije, nevladinog sektora, sporta, klinika i savetovališta. Psihijatar je neko ko je završio Medicinski fakultet i specijalizirao Psihijatriju. Kao i svaki lekar, psihijatar se primarno bavi postavljanjem dijagnoze i lečenjem lekovima. Neki psihijatri završe dodatnu psihoterapijsku edukaciju ili subspecijalizaciju iz psihoterapije, nakon čega kombinuju farmakoterapiju (lečenje lekovima) i psihoterapiju.
Ko su ljudi koji vam se najčešće obraćaju i šta su tegobe sa kojima se ljudi savremenog doba suočavaju?
Mi radimo sa najrazličitijom populacijom klijenata. Najviše je mladih i onih srednjih godina, ali dolaze i adolescenti i stariji ljudi. Moj najmlađi klijent je imao 10 godina, a najstariji 82. Češće dolaze žene, ali je broj muškaraca u značajnom porastu. Većina naših klijenata je visoko obrazovana, ali ima sve više i onih sa srednjom, pa i osnovnom školom. Pošto smo mi privatno savetovalište, dolaze ljudi koji mogu to sebi da priušte, ali i studenti koji se odriču drugih stvari da bi došli i radili na sebi. Imala sam čak i klijentkinju koja je uzela keš kredit i taj novac investirala u psihoterapiju. Striktnih pravila dakle nema, dolaze svi oni koji prepoznaju da imaju problem, žele da rade na sebi i spremni su da potraže pomoć. Kako radimo sa različitim kategorijama ljudi, tako radimo i sa različitim tegobama. Pošto mi u savetovalištu najviše praktikujemo Shema terapiju, Kognitivno-Bihejvioralnu i Porodičnu terapiju, najviše dolaze ljudi da anksiozno-depresivnim simptomima, poremećajima ličnosti, raznim traumama, bračnim ili porodičnim problemima. Dolaze naravno i ljudi koji nemaju konkretne simptome već žele da unaprede kvalitet života, odnose prema sebi i prema drugima. Često radimo i sa ljudima koji dolaze kako bi naučili neke konkretne veštine, poput nekih od komunikacijiskih veština, veština javnog nasupa, tehnika učenja, veština planiranja vremena i slično. Neki pak dolaze jer žele da prestanu sa nekm štetnim ponašanjima poput prejedanja, odlaganja, zanemarivanja sebe i slično.
Praksa poznaje mnoštvo različitih modula psihoterapije koji imaju svoje osobenosti. Kako vi savetujete klijente da se odluče za određeni modul koji će baš njima odgovarati?
Kao što sam rekla, veliki broj klijenata dođe spreman, u smislu da zna gde je i zašto došao. Neki pročitaju informacije na našem sajtu, neki konsultuju forume i/ili stručnu literaturu, a neki dođu po preporuci pa traže konkreno tog i tog terapeuta ili taj i taj pristup. Ako pitaju nas, mi ih uglavnom savetujemo na osnovu problema koji imaju, odnosno u zavisnosti od toga šta žele da promene ili nauče. Važno je i koju vrstu promene žele, da li je cilj da otklone neki simptom ili problematično ponašanje ili žele da naprave „veliko spremanje“, što u prevodu znači da žele da promene neke aspekte ličnosti ili da naprave velike životne promene. Neki psihoterapijski modaliteti bolje rade sa jednim tipom promena, a drugi sa drugim. Pristupi koji tretiraju konkretan problem zahtevaju manji broj seansi (pa i manju investiciju u smislu energije, vremena i novca), dok oni pristupi koji rade na dubinskoj promeni traže i veće investicije i više strpljenja. Stoga je veoma važno da se prilikom savetovanja klijenata u vezi sa pristupom koji bi za njih bio pogodan uzmu u obzir i svi ovi faktori, a posebno klijentovi ciljevi, želje, mogućnosti i motivacija.
Jedno od vaših polja delovanja i profesionalno usmerenje je Shema terapija. Da li biste našim čitaocima mogli da kažete koje su odlike ove terapije i kome je ona namenjena?
Shema terapija je psihoterapijski pristup koji je osmišljen kako bi se tretirali poremećaji za koje se pretpostavlja da su nastali tokom ranog razvoja ili kasnijih traumatskih iskustava, tako da se prevashodno bavi problemima kao što su poremećaji ličnosti, kompleksni post-traumatski stresni poremećaj i slično. S obzirom na to da svi imamo neke štetne obrasce koje ponavljamo, shema terapija može da se koristi i za promenu tih obrazaca kod ljudi koji nemaju pomenute ili bilo koje druge dijagnoze. O tome koje sve obrasce (sheme/životne zamke) možemo da imamo, kako da ih prepoznamo i kako da ih menjamo govori knjiga „Osmislite život iznova – Shema terapija u praksi“ koju smo 2018. izdali u saradnji sa Psihopolisom.
Kako mi kao posmatrači, porodica, prijatelji ili komšije, možemo pomoći i motivisati osobu koja je prošla kroz teško, traumatično iskustvo da prepozna da joj je potrebna pomoć i obrati se stručnom licu?
Veoma je teško gledati kako neko koga volimo pati, a još je teže ako taj neko nije motivisan da potraži pomoć. Ukoliko im predložimo da potraže pomoć, a taj neko to odbije, počinjemo da osećamo strah i bespomoćnost od kojih se često branimo pojačavanjem pristiska (držimo pridike, ucenjujemo i slično) ili povlačenjem i odustajanjem tipa „ma baš me briga, radi šta hoćeš“. Nijedna od ovih strategija nije dobra – pritisak najčešće rađa još veći otpor, a odustajanje šalje poruku da smo ljuti, a da je ta osoba kriva i sama u tome što joj se dešava. Ono što može da pomogne je da tu osobu saslušamo, da pokažemo da je razumemo, da pokažemo da ima našu podršku i da je ne osuđujemo, da pokažemo strpljenje i smirenost kao i to da jesmo tu i da ćemo biti tu i tokom terapije i posle nje. Jako je važno i da ohrabrujemo, negujemo nadu i da budemo tu – prisutni, bliski, topli i uključeni.
U radu sa izbegličkim porodicama, multi-etničkim i siromašnim porodicama suočenim sa teškim životnim krizama kao što su izbeglištvo, gubitak, adaptacija na novu sredinu, trauma, stres, anksioznost i depresivnost imate bogato profesionalno iskustvo. Koliko se rad sa ovakvim ljudima razlikuje u odnosu na uobičajenu praksu i kako vam je to iskustvo pomoglo u boljem razumevanju ljudi?
Teško je dati neki opšti osvrt za ovako različite kategorije ljudi. Ono što može da se kaže je da je postoji razlika u radu u zavisnosti od toga da li postoji neka aktuelna ili skorašnja kriza i trauma ili ne. Ukoliko postoji, onda je fokus u radu na obradi tog traumatskog iskustva i na adaptaciji na krizu. Simptomi i problemi koje vidimo tretiraju se kao normalna reakcija na nenormalnu situaciju pa je rad u značajnoj meri usmeren na to, odnosno na pitanje kako na zdrav način izaæi na kraj sa takvom situacijom… Kako iskoristiti postojeće resurse… Kako preživeti.
Najvažnija stvar koju sam ja naučila iz rada sa izbeglicama i drugim ljudima koji su doživeli traumu jeste upravo to – kako preživeti. Iako su ih zadesile razne grozote, iako se tlo pod nogama izmaklo u trenu, iako su prošli kroz puno bola i pravi mali lični pakao, ovi ljudi su sve to uspeli da prežive i da nastave život dalje. Mnogi od njih su iz svega toga izašli jači i sa puno novih resursa. Za mene lično, to je bila važna lekcija da se i iz najgoreg može izaći zdrav i da smo zapravo mnogo jači nego što mislimo. Danas to iskustvo i te priče rado delim sa klijentima koji misle da ne mogu da se izbore i da nakon nekih iskustava nema dalje. Priče o ljudima koji su preživeli nedaće i izrasli iz njih vraćaju nadu i hrane veru da i mi možemo ne samo preživeti, već i stvarno biti dobro.
Osim što ste individualni, takođe ste i porodični psihoterapeut. Koji su to problemi koji iziskuju uključivanje čitave porodice u terapiju?
Uključivanje porodice u terapiju može biti od koristi kod najrazličitijih tipova problema. Ono je posebno važno, a možda i neophodno tamo gde je problem koji klijent ima zapravo simptom nefunkcionalnog i nezdravog porodičnog sistema. Tada problem postoji ne zato što je ta jedna osoba bolesna, već zato što porodica ne funkcioniše na zdrav način. Posebno je važno da se porodica uključi onda kada je dete osoba koja nosi simptom ili problem.
Da li su češći slučajevi da pojedinci i porodice dođu kod vas i obrate vam se sa duboko razvijenim problemom ili onda kada je problem na svom začetku? Da li mislite da je odlazak na psihoterapiju nešto što treba raditi samo kada imamo problem ili ju je neophodno uvrstiti u redovnu praksu održavanja mentalne higijene?
Češće je da klijenti dođu pošto se problem već razvio, ali je značajan broj i onih koji dođu dok je problem u začetku. Sve je više i onih koji dođu preventivno. To znači, da dolaze kako bi proverili da li je sve u redu, kako bi preispitali neke svoje osobine, odnose, odluke i tome slično. Mislim da je to dobra praksa i da je mentalna higijena jednako važna kao fizička. To ne mora da znači da svako treba da ide na psihoterapiju, ali svako treba da se bavi sobom. Svako treba da nađe vreme da se poveže sa sobom, zapita sebe kako je, da li su mu potrebe zadovoljene, da li živi smisleno i u skladu sa svojim vrednostima. Ukoliko je odgovor na sva ova pitanja da, onda toj osobi treba samo povremena „kontrola“ sličnog tipa. Ukoliko osoba proceni da nije dobro i da joj potrebe nisu zadovoljene, treba da radi na tome da ih zadovolji i da živi život koji je zadovoljavajući i vredan življenja. Ako ne može na tome da radi samostalno, treba da traži pomoć od okoline, od psihoterapeuta, duhovnika ili bilo koje druge osobe od poverenja. U svakom slučaju ne treba da čeka da problem poraste i postane neizdrživ. Kao i u klasičnoj medicini, i u psihoterapiji je „bolje sprečiti nego lečiti“, a ako već moramo da lečimo, bolje je da lečimo dok je problem u početnoj fazi.
Mnoga istraživanja su pokazala da je pored specifičnih tehnika, upravo psihoterapijski odnos ono što „leči”. Koje su specifičnosti tog odnosa i kako se on razlikuje od odnosa sa članovima porodice ili prijateljima koji nam takođe žele dobro i žele da pomognu?
Ima stvari koje su slične u svim pomenutim tipovima odnosa, jer je nevezano od toga ko je u odnosu, dobar odnos onaj koji uključuje brigu, pažnju, podršku, validaciju, granice, uvažavanje, reciprocitet i slično. To su dakle osobine koje treba da krase i dobar psihoterapijski odnos. Razlika u odnosu na ostale odnose je u tome što je psihoterapeut profesionalac koji može da vidi nešto što dugima promiče. Dobar psihoterapeut vidi i ono što je iza naših zidova i odbrana. Takođe, psihoterapeut ima i profesionalnu distancu koja mu omogućava da stvari vidi objektivno. Naši prijatelji mogu u želji da nas zaštite savetovati da radimo nešto što je upravo suprotno od onoga što nam treba. Takođe, mogu biti nesvesni svojih problema (ili pozicija) te ih tako projektovati u nas. Mogu nam tako, nuditi savete ili komentare koji važe za njih, ali ne i za nas. Jedan moj klijent je to objasnio na sledeći način: „Kada sam donosio odluku da li da se razvedem, pitao sam sve bliske prijatelje šta misle. Svašta su mi govorili, ali sam na kraju shvatio da niko od njih nije govorio o meni, već o sebi. Oni koji strahuju od razvoda i promena govorili su mi da bi to bila greška, a oni slobodni ili razvedeni, govorili su mi da je to za nas najbolje rešenje. Niko pritom nije stvarno razmislio o tome kome to savetuje i da li je to moja ili njihova priča“. Pošto kroz edukaciju i lični rad mora da radi na sebi, terapeut zna koje su njegove priče i vrlo svesno štiti klijenta od toga. Ne navija ni za jednu opciju, već pomaže klijentu da dođe tamo gde on (klijent) želi ili tamo gde je za njega zdravo da bude.
Pored rada u savetovalištu, godinama ste radili kao profesor u srednjoj muzičkoj školi, a sada i na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Kakva su vaša iskustva u radu sa mladima, sa kakvim izazovima i krizama se oni danas najčešće suočavaju?
Ako pitate moje studente reći će vam da im je najveći problem to što su na kraju teškog fakulteta, a bez jasnih izgleda šta dalje. Mnogi osećaju strah od toga da neće uspeti da se zaposle i žive od onoga za šta su se školovali. Osećaju da su puno uložili, a da je malo izgleda da će im se to vratiti. Tako uz strah osećaju i beznadežnost, bespomoćnost i tugu. Često čujem i da se malo druže, da su usamljeni, da previše koriste psihoaktivne supstance, da im je teško da nađu partnera/partnerku koja želi vezu, a ne samo seks i tome slično. Puno je tema i puno problema.
Koliko vam je pedagoški rad pomogao u ličnom i profesionalnom razvoju, posebno kako imate dodira sa mladima koji su posvećeni umetnosti?
Veoma mi je pomogao. Raditi sa mladima, pa još i talentovanim mladim ljudima zaista je i inspirativno i divno! Pošto se još uvek razvijaju i traže, mladi ljudi često pokazuju i veću otvorenost za promenu. Tako nekada i mala pomoć može da napravi veliku promenu. Svest o tome ohrabruje i motiviše i vas (kao stručnjaka) da idete dalje. Učvršćuje vas u ideji da je promena moguća i da to što radite ima smisla. Ima tu još nešto – kada radite u školi mnoga deca porastu tu pored vas. Vežete se i vi za njih i oni za vas. Ja na primer i dalje negujem odnose sa nekom decom (sada odraslim ljudima) kojima sam predavala. Sa nekima se družim, sa nekima sarađujem, neke pratim po koncertma. Sa klijentima nemate tu vrstu odnosa, pa je to stvarno lepa nadogradnja. Uz sve ovo, pedagoški rad u muzičkoj školi i na Fakultetu muzičke umetnosti, naučio me je kako da budem dobar predavač, odnosno kako da zainteresujem i unapred nemotivisanog slušaoca i kako da teške stručne termine prevedem na „običan“ i svima razumljiv jezik. Naučila sam još i da volim muziku i da je slušam njihovim srcima i dušom.
U okviru savetovališta Mozaik redovno se održavaju interesantne radionice i predavanja. Kome su namenjeni i kako zainteresovani mogu da vam se pridruže?
Mi imamo programe koji su otvoreni za sve, programe koji su namenjeni kolegama (psiholozima, psihoterapeutima i slično) i programe za biznis sektor (kompanije, odnosno zaposlene u tim kompanijama). Imamo programe koji se plaćaju i one koji su besplatni. Od besplatnih bih posebno izdvojila „Matine sa psihoterapeutom“ koji se održava jednom mesečno (poslednje nedelje u mesecu od + 11-13h) i koji je dobra prilika da u neformalnoj atmosferi, uz čaj ili kafu, u grupi od desetak ljudi, popričate sa našim psihoterapeutima o temi koja je tada „na tapetu“. To je sjajna prilika da ljudi koji nikada nisu bili na terapiji posete savetovalište, vide kako sve to izgleda i pitaju sve što ih interesuje i o psihoterapiji i o temi kojom se tada bavimo. Za neke ljude, to je i prilika da podele svoju priču i dobiju bar neki vid podrške. Znajući koliko je važno da se priča podeli, u oktobru smo počeli sa akcijom „Trauma naša priča“. Ideja je da svi zajedno otvorimo priču o traumama koje smo doživeli: o ratovima, bombardovanju, izbeglištvu, bolesti, mobingu, nasilju, diskriminaciji i slično. U sklopu te akcije organizujemo besplatne tribine i seminare, pripremamo knjigu i vebsajt, snimamo intervjue sa kolegama koji rade s traumom, prikupljamo statističke podatke o traumama koje smo doživeli i najvažnije od svega prikupljamo vaše priče. Ideja je da se ove priče objave i da se kroz njih pomogne drugima da uvide da nisu sami i da se trauma doživi, ali i preživi.
Iskoristiću ovu priliku da pozovem i vaše čitaoce da se priključe ovoj našoj akciji i da (anonimno) podele svoju priču. Iskoristiću priliku da se na kraju razgovora vratim na temu psihoterapije. Možete li da date savet svima onima koji se suočavaju sa teškoćama i nisu sigurni da je psihoterapija pravo rešenje za njih?
Mogu da dam savet i to u jednoj reči: „Probajte!“. Psihoterapija nije rešenje za svakoga, ali jeste za veliki broj ljudi. I kada to kažem, ja ne pričam samo iz ugla nekoga ko je imao puno prilike da vidi koliko se ljudi menjaju i koliko dobijaju od psihoterapije, već i iz ugla nekoga ko je i sam bio klijent. Ako vas nešto žulja, ako niste srećni uradite nešto da to promenite. Uradite nešto za sebe. Na psihoterapiji ili negde drugo, samo uradite. Život je jedan i vredi ga lepo odživeti. Vredi brinuti o sebi i pobrinuti se za sebe. Ima li važnijeg zadatka? Ima li zaista šta preče? Neko će možda reći da je preče brinuti o deci ili o drugim ljudima ili o poslu, zaradi… realnost je ipak da ako mi trpimo i nismo dobro, onda trpe i sve te druge veoma važne stvari.
