Kako na svet gledaju Milenijalci, a kako Generacija Z? Gde im se mišljenja poklapaju, a gde razilaze? Razlika između naših predstavnica je devet godina, a to koliko se oseća ili ne oseća generacijski jaz, čitajte u skrinšotu sredom!
Inspiracija: osećaj nebezbednosti
Z: Kako ide renoviranje kupatila?
M: Hej, pa sporo, baš ne volim da se time bavim,
zato što se uopšte ne razumem u materijale i specifikacije,
redosled radova itd. Počela sam da tražim majstore i zamisli,
sa jednim sam pričala o ceni po kojoj bi mi ugradio sanitarije,
a on mi je sutradan poslao poruku poz šta se radi.
Z: Nadam se da si ga blokirala i
da tražiš novog čoveka za taj deo posla.
M: Naravno – a na blok listi sam videla i ime čoveka
sa kojim sam prošle godine dogovarala krečenje,
pa je ponovo bilo poruka koje nisu adekvatne.
Skroz sam zaboravila na to.
I veoma me frustrira ova situacija –
razmišljala sam i da ih zovem sa dečkovog telefona,
ili da ih on zove, te potencijalne majstore,
ali sam želela da to uradim sama –
ipak je stan moj, živim tu i snosiću troškove renoviranja.
Ali, uvek je tako – kada su mi majstori sređivali TA peći,
naglašavala sam da dečko još nije stigao sa posla,
iako sam tada bila singl. Pitam se da li je tako ženama i u drugim zemljama,
ili samo kod nas. Konstantno moraš da budeš na oprezu.
Z: Ali zaista ne bi trebalo da bude tako – ne možeš uvek
živeti u grču i polu strahu, ali uvek moraš biti na oprezu.
Meni nisu jasni ti ljudi, koji sebi dozvole da šalju poruke
iako njihov odnos treba da bude striktno profesionalan.
Korišćenje izgovora imam dečka mi je skroz u redu,
iako mislim da je zaista idiotski momenat u kom muškarci
više poštuju drugu mušku osobu, nego tvoje ne, u nekim slučajevima.
M: Slažem se.
Ovog puta sam se lako izvukla,
ali zamisli da je došao da pogleda kupatilo i
onda mi slao poruke koje nemaju veze sa poslom – znajući gde živim!
Stvarno jezivo.
Kao kad me je onaj taksista ispitivao gde radim,
ako se sećaš. Prešao je granicu površnog ćaskanja i baš se nisam dobro osećala,
zato što me je pokupio ispred kuće.
Z: Kuća jeste mesto gde treba da si bezbedna
i zaista je strašno kada se ovakve stvari dogode,
a kao što smo videli u medijima, događaju se češće nego što mislimo.
Ja sam osoba koja baš slabo priča sa taksistima,
prosto ne volim niti odgovaram preterano i uvek se nekako trudim da
izgledam kao da imam šta da radim na telefonu, kad idem sama.
Možda je nepristojno, ali ne želim da se dovodim u situacije
da odgovaram na pitanja strancima.
M: Kao kad te je onaj idiot spopao na ulici, kad se vraćala sa faksa?
Z: Bože, da.
Doduše to se desilo više puta,
ali jednom sam zaista došla kući i nisam mogla da se saberem.
Odgovorila sam na dva pitanja i apsolutno sve slagala.
Kulminiralo je kad je rekao –
hajde sa mnom do kola, da pokažem drugu koliko ličiš na drugaricu našu.
Naravno, rekla sam da žurim na posao i počela da gotovo trčim.
Sve vreme dok sam čekala 33 sam se okretala da vidim da ne ide ka meni. Jezivo.
M: Strašno, ne mogu ni da zamislim kako si se osećala.
Sreća što je bio dan, pa verujem da je bilo ljudi na ulici i
da nije mogao da te odvuče do tih istih kola.
Doduše, čitala sam davno o efektu posmatrača,
da će se ljudi oglušiti o nečije pozive upomoć kada vide da ni ostali ne reaguju.
U tom situacijama se treba pogledom fokusirati na jednu osobu u masi,
kažu psiholozi – biće mu teže da odbije, jer će osećati odgovornost.
Z: Baš sam pre neki dan slušala tribinu
organizacije Re Generation o bezbednom noćnom životu
i delili su papire sa bystander chain reaction testom,
gde piše kako samo 32% ljudi uskoči kada vide seksualizovano nasilje.
Strašno je, zaista i da poželiš da tražiš pomoć, ne možeš biti siguran da ćeš dobiti.
M: Nisi bezbedna kad izađeš,
niti kad se vraćaš kući noću – pešice,
taksijem, pa i u autobusu devojke doživljavaju razne neprijatnosti…
Stvarno se pitam dokle i zašto.
Šta muškarci misle da imaju od dobijanja nečega na silu?
Gde su to generacije skrenule, ako normalno ponašanje
i poštovanje granica drugog ljudskog bića postaje izuzetak, a ne pravilo?
Z: Zapravo nisi nikad bezbedna.
Koliko puta samo naiđeš na tik toku na video
gde ti se daju saveti kako da budeš bezbedna ako sama putuješ, živiš, izlaziš?
I uvek se ti videi targetiraju žene. Ne znam kako je uopšte došlo do ovoga,
ali je bitno da se govori o tome, samo je poražavajuća činjenica da svaka žena
i devojka ima nešto da podeli na ovu temu.
M: Tu su i oni videi – želim da naučim svog sina da poštuje tuđe ćerke.
Verujem da dosta žena tako razmišlja,
ali šta ćemo sa muškarcima koji već postoje i kreću se kroz društvo?
Uopšte ne znam kako uticati na njihovu svest.
Kao da smo u začaranom krugu, predatori i žrtve, lov i bežanje.
Z: I šta ćemo sa muškarcima koji misle da slanjem jednog pića imaju dozvolu za sve?
Žene treba da znaju da im zaista nikad ništa ne duguju i da je uvek okej da kažu ne.
M: Apsolutno – ne kupuje se žena pićem, večerom ili poklonom.
Tako joj samo pokažeš da ti se dopada i da želiš da je upoznaš bolje,
ali ako nije zainteresovana, treba prihvatiti njenu odluku i ne insistirati.
Možda je ranije bilo drugačije, kada žene nisu imale mogućnost da rade,
pa su mislile da nemaju pravo da odbiju, da treba nekako da se oduže,
ali, nakon tolike borbe za ravnopravnost,
žene i te kako mogu da priušte sebi mnogo toga i ne zavise više od muškaraca.
Možda ih baš to narušavanje odnosa moći boli
i zato žele da se vrate na dominantnu poziciju – po bilo koju cenu.
Pišu: Miljana Vidosavljević i Anita S. Dakić
