Danski koncept hygge ušetao je jedne zime (kakva slučajnost!) preko računara u moj dom. Čitajući o ideji koju Danci tako vešto i lagano sprovode u delo, shvatila sam kako godinama – a da ne znam – tražim svoj hygge, svoje „lepo mi je svakog dana“.
O da, era u kojoj živimo se možda najlakše može opisati kao epoha terora sreće! Sa svih strana nas sustižu saveti o tome kako i na koji način srećan treba biti, jer srećan se biti mora. Ali eto začkoljice, čim nešto mora (a nije kraj toplog mora!) onda baš i nije tako privlačno, zar ne?
Šta je onda cilj? Čemu onda hygge i umemo li, zaista, umemo li da ugađamo sebi?
Da li self love ima godišnje doba?
Nadomak leta, već izronila iz čizama u sandale, iznela sam svoje biljke na terasu i fino, onako kako umem i kao što bi me i sami Danci naučili – poređala svećnjake, kamenčiće i školjke sa Jonskih obala pored saksija. To nije hygge, reče jedan mali glas iznutra. Hygge je za jesen i zimu, za plišano karirano ćebence, za sveće, vatru pored kamina.
Ko kaže tačno to?
Drugi se glas – ovaj što je lepo poređao školjke po polici – javio nesigurno. Imaju li sreća i ugađanje sebi svoje godišnje doba, možda? Oh, svete društvene mreže, nije lako danas voleti sebe kada nas sa svih strana opominju da ne radimo to „na pravi način“. Jer nije u redu, zar ne?
Ali eto ja volim kad sam svesna. Možda je moje uživanje u jednom parčetu najkremastije čokoladne torte. Slatki greh, guilty pleasure posle intenzivnog treninga. A onda, možda (a hoće li mi poverovati?) ja uživam i u tom treningu i podizanju tegova. Možda nije kao izležavanje na pesku, ali svakako je dobar osećaj strujanja krvi kroz celo telo.
Iz kog razloga se onda opominjemo stalno da se ne volimo pravilno?
Na kraju dana – šta daješ sebi?
Nedavno me je prijateljica zamolila da zabeležim sve što radim za porodicu, muža, decu, prijatelje. I da napravim još jedan spisak svojih dostignuća. Ma ‘ajde, molim te, opirala sam se, ko još to radi, to je hvalisanje!
Zapiši ti, reče, samo da uporediš.
Dugačke liste.
A posle svake pitanje: šta daješ sebi zbog ovog?
Nije to baš tako, bunila sam se. Pa nećemo valjda na kantaru meriti koliko koga volimo? A i ako se baš stavi na vagu, eto, ima ljubavi koliko voliš!
Jeste, podržala me je, ali…
Izronilo je to čuveno „Ali“.
Koliko sebe podržavaš, kad sebi ispleteš te pletenice koje kćerki pleteš, koliko puta ušuškaš sebe kao što ušuškaš muža, kad sebi pokloniš knjigu ili minđuše koje dugo gledaš kao što si to uradila za kumu?
Ma, ‘ajde, kažem opet, toliko se o tom samovoljenju priča, da je preraslo u samoljublje! Ne dopada mi se! A znam, opirem se, jer su stvari više nego jasne – ne treba preterivati, ali ne treba se ni bojati, nije svako ugađanje sebi sebično, nije svako uživanje put u samoljublje. Možda bi bilo dobro izabrati onu drugu magičnu reč: sebeljublje.
Pa sebe poljubiti.
Da prođe.
Da budeš dobro.
Ljubav prema sebi je hrabrost biti autentičan
Počela sam, nije da nisam. Kada sam otkrila da je celo moje biće 100% ljubav i da sam ga obukla u:
- očekivanja
- zahteve
- strahove
- tuge
- obaveze koje treba pošto-poto ispuniti
- nastavi niz…
Postalo mi je jasno – treba se do sebe skinuti. Ima ona anegdota o Mikelanđelu i Davidu koju volim. Kada su čuvenog umetnika pitali kako je uspeo da iskleše u mermeru tako savršenu, tako živu skulpturu, rekao je: „Jednostavno, klesao sam mermer i skidao sve ono što nije David“.
Zanimljivo, ali koliko je održivo u današnjem svetu? Kako i koliko dugo možemo zaista istrajati u svojim namerama da budemo to što jesmo? Autentični.
I još bitnije pitanje: može li se istinski biti dobro bez autentičnosti?
Kad smo naučeni da budemo dobri, poslušni i da mnogo ne štrčimo. Kad su nam rekli da je bolje (za koga bolje?) da se prilagodimo da bismo pripadali. Kome da se prilagodimo kad sebe izgubimo? Pronađi se posle u tom lavirintu!
Mišn imposibl.
Meditacija služi da se smiriš, šta će ti danas kad si raspoložena?
I tako, da se vratimo praksama sebevoljenja. Sećate se onog – ugodi sebi, napuni baterije. Napuni baterije. Kao da smo na dugme i da postoji ta neka struja koja je za sve univerzalna. Al’ nema – mora da pronađeš svoj punjač, nismo svi isti, ne radimo na isto gorivo. Nije strašno, mada može da bude diskutabilno kad godinama ne znamo koje nas gorivo, u stvari, vozi.
Eto primer – hygge za leto, meni je to vožnja biciklom sa vetrom u kosi. Mala zrnca radosti u vidu peščanih zrna. Ili ako baš hoćete – i onog peska koji gotovo svaki put pronađem u meditaciji. Ranije sam govorila kako nije meditiranje za mene, imam nestašan nesmiren um, ne mogu da se skrasim na jednom mestu, kako ću ja sad to Ommmmmm. Onda sam probala. Jednom. Drugi put. Treći put. Pa se na jednoj sunčanoj obali unutra rasplakala. Od sopstvene ranjivosti ili radosti – više ne bih znala da kažem. Kao da sam se dotakla.
Bila sam dobro.
Pa sam rekla sebi – neka. Onda ću da meditiram samo kad mi treba da budem dobro.
Eto tako se prazne baterije – znaš šta ti prija, gde ti je energija i koja je tvoja struja, a ti čekaš da se skroz isprazniš da bi se punio! Što bi rekli ovi danas moderni savetnici sa interneta – burnout, braćo i sestre, burnout!
Ko kaže da mora da postoji univerzalan recept za sreću?
Gde piše da je hygge za zimu i Dance?
I ako još nismo otkrili ko smo – ko nam može zabraniti da ne budemo ono što nismo? Da klešemo mermer do Mikelanđela? Pa malo čokoladne torte, malo meditacije, a mnogo sebeljublja – i da vidiš kako se može ugoditi sebi!
