Kako na svet gledaju Milenijalci, a kako Generacija Z? Gde im se mišljenja poklapaju, a gde razilaze? Razlika između naših predstavnica je devet godina, a to koliko se oseća ili ne oseća generacijski jaz, čitajte u skrinšotu sredom!
Inspiracija: 50. godina festivala koji u Pančevo dovodi predstave eksperimentalnih pozorišta
M: Šteta što nisi gledala Kiseonik, mada, kako je ta predstava koprodukcija NP Sombor i KC Pančevo, nemam pojma kad i gde će ponovo nastupati. Evo, par dana je prošlo, a ja i dalje ne mogu da verbalizujem šta sam doživela dok sam je gledala. Pravi mozaik emocija, stilova i utisaka; potpuno je razumljivo što na internetu nema sižea onoga što će gledaoci doživeti. Teme su svakodnevne i vanvremenske u isti mah, a glumci su svojom energijom, ali i onom koju su zajedno stvorili, bili sjajni vodiči kroz jednu tešku rusku priču. Festival je na savršen način otvoren. No – kako ti se dopala Hasanaginica?
Z: Uh, intenzivna. Baš mi se svidela, nesvakidašnja
je bila – elementi etno zvuka i panka, sa osvrtom na
politiku, položaj žena i još neke aktuelne teme.
Sjajni glumci, a moram pohvaliti i reditelja.
Samo je malo titl odvlačio pažnju sa scene – ali je
bilo kul gledati predstavu na mađarskom, to mi je
prvi put da ne gledam na srpskom.
Novosadsko pozorište je stvarno zasijalo ove godine,
danima pričam ljudima o ovoj hibridnoj predstavi.
M: Žao mi je što nisam ostala do kraja, ali je za moje uši, nažalost, bilo preglasno. Mada, verujem da su ljudi koji su videli da izlazim pomislili da je prejako za moj želudac. A ti si tog dana gledala i performans Vrednost žene?
Z: Da, da. Zanimljivo je bilo, nekako te taj njihov pokret i ples osvoji i samo gledaš, skoro da nisam
trepnula. Svetlo, muzika i zvuk su bili savršeno odabrani, a i boje koje su se pojavljivale. Sećaš li se onih isečaka lutkica sa odećom od kartona? Taj momenat su oživeli u
predstavi. Kakav troubek.
M: Nisam znala da su se kartonske lutke održale tako dugo… A, kad smo kod detinjstva – u predstavi Muškarčine, glumci se prisećaju šta se dešavalo devedesetih godina. U haosima nastalim u toj formativnoj deceniji za mnoge generacije pokušavaju da kažu da nije lako ne biti muškarčina u onom mačo, pežorativnom smislu. Reflektor teatar ne učestvuje prvi put na Ex Teatar Festu, a ova predstava im je veoma zabavna, ali i poučna. Definitivno, gledaću je ponovo – ali, sa dečkom. Mislim da je savršena za gledanje u paru i da oba pola mogu mnogo da nauče i bolje razumeju funkcionisanje muškog.
Z: Onda moramo da gledamo to zajedno!
Videla sam da je Iskrica u mojoj glavi imerzivna
predstava, kakvo je to iskustvo bilo?
M: Naravno, možemo neki dabl dejt organizovati. Jao, Iskrica je bila divna!
Prošle godine je pozorište Patos imalo sjajan nastup, a ove sam znala da publici sledi nešto fantastično kada sam pročitala da je na repertoaru senzorna predstava. Baš volim tu vrstu iskustva! Ovoga puta, isključili smo dominantno čulo i osluškivali, pili i jeli nešto što ne vidimo, i – osećali. Iskrica u mojoj glavi možda jeste bila predstava za decu, ali su po skidanju poveza odrasli plakali.
Z: Divno! Treba svoje unutrašnje dete maziti i kad si odrasla osoba.
A ovi klinci koji su glumili u Juliji i Juliji su mi bili preslatki, ma cela predstava. Toliko je
divno što su se dotakli teme LGBTQ+ prava i to na jedan vrlo “gen Z način”, moram priznati.
Drago mi je da smo zajedno gledale!
M: Takođe. 🙂
Baš sam želela sam da vidim tu predstavu da bih bolje razumela kroz šta prolaze moji prijatelji
koji se zbog svoje orijentacije pribojavaju reakcije okoline.
Super je što smo imali priliku da gledamo i neku grupu iz inostranstva – s pravom ti njihov akcenat nije zvučao zagrebački, u pitanju je Dramski studio Dada Kazališne družine Pinklec iz Čakoveca. Zanimljiv je taj prikaz iz perspektive emisije koja rekonstruiše tragične događaje, ali i, osim što je u pitanju gej ljubav, zabranjen odnos između Hrvatice i imigrantkinje.
Z: Jeste, jako su lepo ispričali njihovu priču i najbliže su bili klasičnom
pozorištu – prijalo je. Zato smo za kraj doživele pozorišno-ritualni i plesni eksperiment – ja sam bez
daha gledala devojku koja je vrtela onu vatru! A tek ples, nikada pre nisam onako nešto gledala.
Zaista nesvakidašnje. Šta ti kažeš?
M: Da, Coloribus nostri u izvođenju Pozorišnog udruženja Letnji bioskop iz Kelebije je bio sjajan performans za kraj ovogodišnjeg izdanja festivala. Boje su bile zanimljiv motiv, a gledati ljudska tela u izvornim pokretima inspirišuće. Pozivali su na prepuštanje. Veliki sam obožavalac dnevnika, pa mi je bilo veoma zanimljivo što su iz sličnih zapisa reči, zapravo, pretočene u ritual koji smo gledale.
Deluje kao da su te umorile eksperimentalne forme i slažem se, naporno je doživeti toliko toga u par dana. Da pogledamo mi i neku tradicionalniju predstavu, dok se nije završila sezona?
Z: Može!
Pišu: Miljana Vidosavljević i Anita S. Dakić
Fotografije: Marco Nektan
