Sve češće možemo čuti ljude kako opisuju sebe kao ekstroverte ili introverte. Ali, šta to tačno znači? Ekstrovertnost i introvertnost su dva ekstremna pola jedne iste dimenzije, tj. crte ličnosti. Neko može biti bliži jednom ili drugom polu ili negde između. Karl Gustav Jung je zaslužan za popularizaciju ova dva koncepta u ranim 20-tim godinama prošlog veka. Identifikovao je i treći, ali ga nije imenovao niti napisao mnogo o tome. Tek posle 1940. godine termin „ambivert” počinje sve češće da se koristi. Ambivertna osoba je kombinacija introverte i ekstraverte.
Ako uzmemo u obzir tipičnu ekstrovertnu osobu, onda govorimo o nekome ko je jako druželjubiv, lako sklapa prijateljstva i voli da je u društvu većeg broja ljudi, vrlo je aktivan, voli rad u grupi, u stalnoj je potrazi za spoljašnjim stimulacijama, voli nova uzbuđenja.
Nasuprot ekstrovertnoj osobi, tipični introvert je distanciraniji od drugih ljudi. To ne znači da ne voli društvo i druženje, ali pre bira uži krug svojih bliskih ljudi. Ima tendenciju ka individualnim aktivnostima, a voli često da se osami. Dakle, glavna razlika između ova dva tipa ličnosti je razlika u reakciji nervog sistema na spoljašnje stimuluse. Introvertni ljudi su osetljiviji na različite draži koje dolaze spolja, te njihov nervni sistem reaguje intenzivno i na stimulacije manjeg intenziteta. Na primer, veliki broj nepoznatih ljudi za nervni sistem tipičnog introverte predstavlja veliko opterećenje, jer njegov nervni sistem postiže visoko uzbuđenje i na manje intenzivne sitmuluse. S druge strane, kod tipičnog ekstroverte situacija je potpuno obrnuta, jer njihov nervni sistem traži više spoljašnjih draži i stimulusa kako bi se pobudio. Znači, dok će tipični ekstrovert s nestrpljenjem da stoji u redu za neku žurku, dotle će tipični introverta radije da ode kući, gleda tv ili čita knjigu.
Verujem da na osnovu ovog opisa većina vas može lako da se opredeli kom polu naginje.
Međutim, nedavno sam imala klijentkinju koja se požalila na svoje članove porodice koji, kako ona kaže, smatraju da se čudno ponaša. Ona nerado ide s njima u goste kod rodbine ili prijatelja, na proslavama i svadbama se slabo ističe, ima svoje dve najbolje prijateljice i ne smeta joj da ostane sama. Ono što porodicu posebno brine je to što ona slabo izlazi u grad, a u godinama je kada bi, kako oni smatraju, trebala intenzivno i često da izlazi i da se druži. Često je upoređuju je sa mlađom sestrom koju opet ne mogu „zadržati kod kuće.“ Klijentkinja kaže da i njeni roditelji često odlaze kod svojih prijatelja i da ona najviše uživa kada nema nikog kod kuće, odnosno kada može da bude sama. Kritike na njen račun traju godinu dana i ona je počela da se pita da li zaista nešto nije uredu sa njom. Čitala je na internetu o socijalnoj aksioznosti i misli da je to u pitanju.
A šta je socijalna anksioznost? Socijalna anksioznost predstavlja vrstu anksioznog reagovanja u socijalnim situacijama (u prisustvu drugih ljudi, na javnim mestima gde ima mnogo ljudi…). Socijalna anksioznost se bazira na vlastitoj proceni osobe da će se obrukati, da može biti ponižena ili kritikovana od strane drugih poznatih ili nepoznatih ljudi. Osobe koje imaju socijalnu anksioznost veruju da moraju da ostave dobar utisak na druge ljude, da moraju da se dopadnu svim ljudima koji su im važni, da moraju da ih fasciniraju i nipošto ne smeju da se obrukaju. U osnovi njihove anksioznosti je strah da će drugi ljudi videti u njima nešto neadekvatno, neprihvatljivo, neprivlačno i neinteresantno. Zbog toga, upuštanje u socijalne interakcije za njih predstavlja svojevrstan napor. Neretko im se tada znoje dlanovi, ubrzano im radi srce, suše se usta kada treba da govore, anksiozno govore (prebrzo pričaju, zamuckuju, prave digresije bez vraćanja na prvobitnu priču), skreću pogled sa sagovornika (nema veze sa laganjem). Ukoliko osoba ne rešava problem svoje socijalne anksioznosti vremenom zapada u depresivno raspoloženje, jer veruje da nikada neće biti u prilici da oseća opuštenost kada je među drugim ljudima. Najvažnije je istaći da osoba izbegava društva ili javna mesta. Javljanje na telefon kako ne bi morala da se nosi sa svojim neprijatnim anksioznim reagovanjem. Takođe, dešava se da počnu da zloupotrebljavaju alkohol ili koriste psihoaktivne supstance, kako bi sebe na taj način, doveli u stanje opuštenosti. Vremenom to može dovesti do nastanka novog problema, alkoholizma ili narkomanije.
Iz ovog kratkog prikaza o socijalnoj anksioznosti, možemo pretpostaviti zašto je klijentkinja pomislila da je to možda njen problem i da treba da potraži pomoć.
Međutim, postoji velika razlika između introvertnosti i socijalne anksioznosti.
Osobe koje pate od socijalne anksioznosti žele da se druže u većoj ili manjoj meri, ali su vrlo strogi i rigidni u svojim očekivanjima kako moraju da se ponašaju u društvu. Za njih je neprihvatljivo da kažu nešto pogrešno. Ako se to desi, osetiće intenzivan osećaj stida i kinjiće sebe u nedogled jer su to sebi dozvolili.
Introverti nemaju ta disfunkcionalna uverenja. Oni ne pomišljaju: „Ne smem se obrukati“ „Ne smem lupiti neku glupost.“ Introverte jednostavno brže „zamore“ svoj nervni sistem spoljašnjim dražima i zbog toga biraju situacije ili broj ljudi koji ih neće iscrpeti. Oni će rado otići na žurku gde ima mnogo ljudi, ali će verovatno među prvima i otići. Kada osoba koja je socijalno anksiozna izbegava društvo ili javna mesta, ona se služi tzv. izbegavajućim ponašanjem. Ona ne napušta društvo jer joj je dovoljno to koliko vremena je provela u nekom društvu, nego napušta, tačnije beži, jer joj je teško da se nosi sa anksioznošću.
Ukoliko patite od socijalne anksioznosti znajte da rešenja postoje. Kognitivno – bihejvioralna terapija je jedna od uspešnijih terapija u prevazilaženju socijalne anksioznosti. U okviru tog pristupa postoje razne tehnike koje psihoterapeut koristi kako bi pomogao klijentu da promeni svoja disfunkcionalna uverenja, da prevaziđe osećaj stida i nauči kako da se bolje nosi sa socijalnim situacijama kako ih ne bi izbegavao.
I da se pred kraj vratimo na moju klijentkinju. Ona nije patila od socijalne anksioznosti. U njenom slučaju i roditelji i sestra su ekstroverti, a ona je introvert. Ponekad je ekstrovertima i intovertima teško da razumeju jedni druge. Ono što je porodici moje klijentkinje bilo „čudno“ iz njihove pozicije ekstrovertnosti je zašto njoj nije potrebno toliko spoljašnjeg stimulusa.
Jedan primer iz prakse koji ide u korist onoj tezi koju mi psiholozi stalno naglašavamo, a to je da na terapiju ne idu uvek ljudi koji imaju neku psihološku smetnju ili poremećaj. Mi smo tu da bi objasnili i razjasnili drugima šarenolikost psihološkog sveta.
Da rezimiramo, introvertnost je crta ličnosti, a socijalna anksioznost je psihološki poremećaj. I za kraj, dodala bih nešto što smatram da je važno. I ekstroverti i introverti mogu patiti od socijalne anksioznosti.
Vanja Orlović, master psiholog
FB stranica Psihologija uz kafu / Blog
