Kretanje je jedna od dve aktivnosti koje su, kada smo ih savladali kao bebe najviše obradovale naše roditelje. Progovoriti i prohodati to su pokazatelji napretka i odrastanja jednog bića. Zašto smo onda stali, u kretanju i u napredovanju?
Šta nas to pokreće?
Od malih nogu se krećemo, koračamo, trčimo. Brzina našeg fizičkog pokreta, ali i umnog, uglavnom je posledica naše potrebe da to činimo. Ono što nas pokreće na delanje, što nas pokreće da se menjamo, da sanjamo i ostvarujemo svoje snove jeste dobra motivacija. Motivacija deluje kao naše nadahnuće, osetimo je iznutra i „sprovedemo“ ka spolja. Ona je naša pokretačka energija da ostvarimo svoje ciljeve i zadovoljimo potrebe. Svi smo različiti i jedinstveni, zbog čega su i naše potrebe, ciljevi i razlozi za kretanje međusobno drugačiji. Nemamo svi iste potrebe niti su nam ciljevi isti pa nam je i ono što želimo postići različito. Između ostalog ne potičemo svi ni iz istih socijalnih i ekonomskih miljea, te i ove okolnosti drugačije usmeravaju pokretačku snagu u nama. Samo poreklo reči motivacija govori o potrebi za kretanjem. Koren je u reči „moves, movere” što znači: kretati se, i mi ćemo ovaj put govoriti o tome kako da se pokrenemo i šta nam je potrebno ako negde zastanemo i usporimo svoje kretanje. Šta je to što nas motiviše? Ono što nas prvenstveno motiviše jeste potreba. Ona nas navodi da se pokrenemo, a na kraju puta nas očekuje neka „nagrada“. Ne pokreću nas iste stvari – nekom je motiv da završi školu da bi otišao od kuće. Nekoga motiviše to što će, recimo, stvoriti neki proizvod koji će ljudima promeniti život nabolje. Ono što neki od nas smatraju uobičajenim stvarima – topao dom, siguran posao, porodica, pravo na školovanje, potomstvo, za nekog su motivi da nešto uradi. Za svakog su motivi drugačiji i zavise od načina života i okolnosti u kojima provodimo svakodnevicu. Svesni smo svega toga, samo na trenutak trebamo zastati i pitati se šta želimo, gde želimo da budemo u odnosu na sadašnji trenutak i kuda je potrebno da se krećemo da bismo te ciljeve i dostigli. A kad se pokrenemo…
Kretanje znači i promenu. Koliko puta je bilo koja osoba bila u trenutku spremna na promenu? Neko bi rekao – što ne menjati kad nemaš šta da izgubiš – a onaj ko treba da menja uvek može da nam navede barem jednu stvar zbog koje bi pristao da ostane u datom stanju. „Bolje vrabac u ruci…“ razmišljaju neki. Promena zahteva prilagođavanje novom stanju, zahteva ponekad i određena odricanja, teške trenutke, trenutke u kojima nam se čini da smo napravili najveću grešku pristavši da se menjamo, ali sve su to samo stanice na putu ka željenom cilju.
„Samo najbolji stižu do cilja“ i „Samo najuporniji stoje na cilju“ Često čujemo nešto nalik ovim rečenicama. No, postizanje cilja nije trka već putovanje. Može se desiti da nam se tokom putovanja promene ciljevi, da se javi neka nova pokretačka snaga te mi samo projurimo pored svog prvobitno zamišljenog cilja ka nekom novom. Kažu da je čovek živ dok ima želja, dok sanja, dok ima motiva – tj. dok ga nešto pokreće. Vrlo često ljudi i zaborave zašto su u početku krenuli na put, jednostavno su srećni što su na njemu bili. Kažu da su najuspešniji oni ljudi koji se ne plaše promena. Ovo svakako ne možemo da opovrgnemo, a upravo nam ti najuspešniji mogu biti dodatni motiv da sagledamo gde se mi razlikujemo u odnosu na njih. Da na one koji su uspešni ne treba da gledamo sa zavišću već da nam budu motivatori. Ono što nas je na promenu pokrenulo jeste nagrada, ako hoćemo biti iskreni ovo ćemo priznati. No, pitanje je šta je za koga od nas nagrada? Nekom je nagrada čisto materijalna i to je u redu. Često se čuje osuda na nečiji račun da ga pokreće samo novac. No, ovaj svet ne bi napredovao da smo svi sanjari i da kao krajnju nagradu očekujemo samo poljubac u obraz, nečiju toplu ruku u svojoj, zahvalnost. Neko mora da stvori materijalni okvir i za ono što motiviše sanjare.
Šta ako nam ponestane motivacije?
Nekad jednostavno blokiramo i kao da nas ništa ne može pokrenuti. I nije stvar u tome da nemamo želja, niti da ne sanjamo, ali nema te unutrašnje sile da nas pokrene. Nekad i krenemo, jer nam se nagrada učini dovoljnim motivom, ali zaboravljamo da ta sila mora da dođe iznutra te onda ono što bi trebalo da nas raduje postaje naš najveći teret. To su one situacije kad čovek digne ruke na pola nekog posla i kaže – ovo nije vredno onog što ću na kraju dobiti. Mi budemo u čudu – jer sa strane mi vidimo samo ono što bi bila nagrada. Ali ne možemo da naslutimo šta je to što se u osobi dešava dok radi nešto u šta ne veruje, za šta nema ni volje ni želje.
Cvetne esencije i motivacija
Cvetne esencije su se pokazale kao izuzetno dobre za probleme sa motivacijom. Kada klijent dođe kod svog terapeuta cvetnih esencija iz razgovora će doći do uzroka zašto je došlo do zastoja u motivaciji. Ponekad su to: zamor, prezasićenost, nedostatak izazova. Nekad nas blokira osećaj da to što radimo nije više naš put, da smo prerasli ciljeve, da nam „nagrada“ više nije adekvatna. Nekad nemamo motivaciju jer nas nikad niko nije bodrio da smo dovoljno dobri i sposobni da krenemo na put ostvarenja želja. Tako da uzroci mogu da budu i nesigurnost, nedostatak vere, sumnja u sopstvene vrednosti, lenjost, nedovoljna istrajnost, nefokusiranost, zamor… Cvetne esencije dobro tretiraju svaku od ovih tema samo je potrebno otvoreno razgovarati sa terapeutom i doći zajednički do uzroka koji stvara blokadu. Kada cvetne esencije odrade svoj nežni tretman opet će se u vama pokrenuti pokretačka snaga i vi ćete krenuti na put ostvarenja želja i dostizanja adekvatne nagrade. Pokrenuli smo se nakon rođenja, prirodom vođeni, sada kada smo odrasli to je naša odluka, potreba i želja za napredovanjem. U osnovi svega ležimo mi sami i trenutak u kome odlučujemo da želimo dalje. Cvetne esencije su uvek tu kao podrška, zato krenimo zajedno putem uspeha i pozitivnih pomaka.
