Kontroverzna tema kroz istoriju i kinematografiju
Pojam normalnosti je nešto što su mnogi pojedinci i teorijski pristupi pokušali da definišu. Norma, kao što i pretpostavljate, se može definisati kao statistički prosek, kao nešto što je najzastupljenije. Međutim, svesni smo da ono što je učestalo nije uvek i ono što bismo okarakterisali kao normalno. Tu već nailazimo na jedan od problema u samom definisanju pojma. Primera radi, u određenim kulturama potreba za isticanjem se smatra znakom patologije, dok je u individualističkim kulturama ona shvaćena kao „normalna“. Drugi, malo dramatičniji primer za to bi bila stopa porodičnog nasilja. Prema istraživanju iz 2010. godine na prostoru Srbije ta stopa iznosi 54, 2%, stoga bi prema ovakvom određenju nasilno ponašanje u porodici trebalo smatrati normalnim.
Kao što se može i naslutiti, bez određenog konteksta, o normalnosti se ne može razgovarati. Za početak, normalnost ćemo staviti u kontekst čoveka. Kada se osvrnemo na istoriju, susrećemo se sa raznovrsnim shvatanjima i s njima u vezi i različitim tretmanima onih koji su svrstavani van okvira normalnosti. Pa tako, znamo da su oni koji su smatrani „čudnima“ u srednjem veku spaljivani na lomačama, stavljani u položaj skitnica i proterivani iz gradova.
Period za koji je karakterističan početak zatvaranja u institucije je XVII vek, kada je otvoreno Opšte prihvatilište u Parizu. To nije bila medicinska ustanova, pre bi se mogla opisati kao polu-sudska i ljudi su zatvarani iz različitih razloga, između ostalih i da bi se izbegao sablazan društva.
Do XVIII veka se o njima nije razmišljalo kao o ljudima kojima je potrebna pomoć, pa su tako i korišćeni tretmani bili fizičko mučenje, okivanje u lance, zatvaranje u tamnice, crkvena sirotišta i tome slično. Dakle, metode su podrazumevale usmerenje na telesno, ne duševno. (telo, ne dušu) Izuzetak je bila prva duševna bolnica koja je osnovana 1409. godine u Valensiji, sa ciljem „izolovanja duševno obolelih u ime sigurnosti drugih“.
Krajem XVIII veka dolazi do Prve revolucije u psihijatriji. Tada „čudni“ ljudi počinju da se posmatraju kao ljudi koji se mogu prevaspitati. Žan Eskirol (1772-1840) se zalaže za Zakon o zaštiti duševnih bolesnika i izgradnju prikladnih psihijatrijskih ustanova. On je bio i prvi predavač psihijatrije. Za XIX vek je karakteristično izdvajanje „umobolnih“ u azile. To je bilo u svrhu
brige za društvo, pa nam je tako u amanet ostavljeno objašnjenje i sledeće shvatanje – „…ludak, kao ljudsko biće prvobitno obdareno razumom, više nije kriv što je lud; već ludak, kao ludak, i u okviru te bolesti za koju više nije kriv, mora da se oseti odgovornim za sve ono što u toj bolesti može da ugrozi moral i društvo, i da se samo na sebe ljuti za kazne koje dobije.“
Krajem XIX veka, koji inače važi za vek procvata medicine i pojave mnogih otkrića na planu fiziologije i patologije, dolazi do shvatanja da su „čudna“ ispoljavanja ljudi posledica neurološkog oboljenja mozga. Francuski neurolog Šarkó je svojim metodama sugestije uspevao da izazove različite histerične oduzetosti kod nekih pacijenata, i za njega se vezuje početak razmišljanja o psihološkom poreklu mentalnih poremećaja. Frojd je proveo neko vreme kod njega, i nakon boravka je konstatovao da su mu se najviše dopala Šarkoova istraživanja histerije, koja je imao priliku da posmatra, kao i to što su za rezultat dobijene iste karakteristike kao i kod histerije nastale usled traume. Bečki neurolog je svojim daljim istraživanjima ustoličio teoriju i metodologiju kojom je stvorio novu sliku o psihičkom funkcionisanju čoveka i razvio posebnu metodu lečenja putem razgovora – psihoanalitička psihoterapija. Doprinos S. Frojda predstavlja Drugu revoluciju u psihijatriji.
XX vek odlikuje razvoj psihofarmakologije i socijalne psihijatrije, gde se pojava socijalne psihijatrije smatra Trećom revolucijom u psihijatriji. Takođe, polovinom XX veka u Italiji se osniva Pokret Demokratske psihijatrije. Ovaj pokret je okupio stručnjake, levičarske partije, sindikate, studente, sudije, zatvorske vlasti, građanstvo, NVO.(Ukoliko vas je ova tema zainteresovala, predlažem da pročitate knjigu Mišel Fuko-a „Istorija ludila iz doba klasicizma”.) Ukratko rečeno, to je istorija shvatanja normalnosti i tretmana ljudi koji se nisu smatrali pripadnicima kategorije normalnih. Kako su mnogi filmovi snimani sa željom da ukažu na različite društvene probleme i fenomene, mnogo ih je nastalo sa tematikom „duševno obolelih“. Samo neki, uspeli su da na pravi način proniknu u suštinu i verodostojno prikažu situaciju.
U filmu „Girl, Interrupted“ kao i u filmu „One Flew Over the Cuckoo’s Nest“ slikovito je prikazan tretman koji se bazirao na psihofarmakološkoj terapiji, gde se postepeno uvodi i psihoterapija kao vid lečenja uz primenu lekova. Dakle, radnja je smeštena u šezdesete godine XX veka. Okruženje je prikazano kao klasična totalna institucija. Važno je razumeti da je duševna bolnica jedna nova socijalna sredina za one koji postaju njeni korisnici, novi životni ambijent unutar koga osoba treba da nađe načine da zadovolji svoje potrebe i definiše sebe kao bolesnika. Tih godina, zanemarivalo se sve ono individualno i bilo kakve navike, preferencije ili želje štićenika nisu uzimane u obzir. Sve ove institucije funkcionišu po totalitarnim principima koji podrazumevaju: kolektivni tretman, kontrola svih potreba, jaz između osoblja i „zatočenika“, onemogućena socijalna pokretljivost.
Ove institucije se funkcionalno i fizički izdvajaju iz socijalne sredine po samoj arhitekturi i lokalitetu; celokupan život u totalitarnoj instituciji odvija se pod kontrolom autoriteta; sve dnevne aktivnosti su strogo utvrđene od strane nadređenih; u ovakvim ustanovama postoji asimetrična raspodela moći, prostorni, socijalni i psihološki jaz koji je dodatno naglašen drugačijim načinom oblačenja onih koji su zaposleni i onih koji su štićenici (beli mantili, „ludačke“ košulje). Kako se nikakav vid individualnosti ili nepokornost nije tolerisao je takođe veoma dobro prikazano u oba pomenuta filma. Skrenula bih pažnju i na različite uloge koje osobe prihvataju u totalnim ustanovama – za koje su ova dva filma odličan primer. Naime, neki ispoljavaju regresivno, detinjasto ponašanje, beskompromisnu tvrdoglavost koja podrazumeva odbijanje svake saradnje sa osobljem, zatim kolonizacija – odnosno brižljivo negovanje jedne od aktivnosti koju pacijent prenosi iz svog spoljašnjeg života, i na kraju konvertitizam, odnosno prihvatanje uloge perfektnog pacijenta koji izvršava sve ono što osoblje od njega zahteva.
Primer za asimetričnu podelu moći kao i specifičnu arhitekturu ustanove se može primetiti i u filmu „Shutter Island“, posebno
ako obratite pažnju na „c odeljenje“ koje je koncipirano poput najsurovijih i najozloglašenijih zatvora. Međutim, kada odgledate film do kraja, primetićete određene metode koje su tih godina polako počinjale da se primenjuju i testiraju, a nisu ustaljene i karakteristične bile u kontekstu tog vremena.
Drugu perspektivu i uvid u drugačiji tretman nam nudi filmsko ostvarenje „La pazza gioia“ u kome institucija nema takav izgled, već oblik ranča, gde oni koji rade ujedno i žive tu i sve to stvara mnogo zdraviji odnos i pruža mogućnost štićenicima da se osećaju ne kao pacijent, broj, ćelija, već kao kompletna osoba, koja se bori sa nekim problemom. Radnja filma je smeštena u sadašnjicu, što nam pruža uvid u promene do kojih postepeno dolazi. Može se uporediti i način oslovljavanja, dok su se sredinom XX veka štićenici nazivali pacijenti ili „ludaci“, u filmu „La pazza gioia“ vidimo drugačiju perspektivu, te se oni sada nazivaju gostima pansiona. Ovaj film prati glavnu junakinju i upoznaje nas sa njom kao celokupnom ličnošću, što podrazumeva njen dotadašnji način života, želje, planove – ne samo u terminima njenog poremećaja ili bolesti. Još je Hipokrat naglašavao da je važno koja ličnost ima bolest, a ne koju bolest ima ličnost, što je od izuzetnog značaja kada govorimo o individualnom tretmanu. Pored odnosa u samom pansionu, radnja se bazira na dve junakinje, potpuno različite na prvi pogled, koje se udružuju oko istog cilja.
Navedeni filmovi prilično verodostojno predstavljaju kako je sve to nekada zaista izgledalo, a kakve okvire poprima danas. Daju nam priliku da sagledamo promene koje su se dogodile na ovom polju u prethodnom periodu. Naravno, ni do jedne promene ne dolazi preko noći, stoga su se razni tretmani preplitali sa onima iz prethodnih perioda uprkos novim saznanjima. To, rekla bih, nije ništa neobično jer se i sami, složićete se, susrećemo sa ovim problemom. Usvajanje promena je dugačak proces. Pojava antipsihijatrije, naglašava problematiku kategorizacije ljudi u normalne/nenormalne kao i različite faktore i uticaje koji na isti utiču. Jedan od predstavnika ovog pokreta, Ronald Leng, je rekao – „Ludilo predstavlja povratak izgubljenom kontaktu sa samim sobom (pravo Ja). Ako nam je jezik ludaka čudan i nerazumljiv, to znači da smo se udaljili od svoje prave prirode“.
Na početku sam pomenula kontekst. Stoga, svaku od ovih metoda i shvatanja vazno je sagledati u kontekstu vremena kada su bile aktuelne. Moguće je da će za vek ili dva, već o nekim, nama poznatim i opšteprihvaćenim metodama govoriti uz čuđenje i zgražavanje nad nehumanošću naših postupaka. Ono na šta bih volela da obratite pažnju dok budete gledali pomenute filmove je nešto što se naziva „sindrom institucionalizma“.
Sindrom institucionalizma je skup pojava kao što su apatija, gubitak inicijative, gubitak interesovanja, submisivnost, gubitak interesovanja za budućnost, deterioracija ličnih navika, gubitak individualnosti (Barton R.). To je jedan od velikih problema koji se javlja kod osoba koje duži vremenski period provedu u okruženju mentalne ustanove. Naime, umesto da se osobe osposobljavaju za ponovnu integraciju u društvo, one se trajno od njega odvajaju i prihvataju na sebe „etiketu pacijenta“ usled čega dolazi do potpunog gubitka civilnog identiteta.
Takođe, htela bih da kažem i par reči o našem uticaju na način na koji se gleda na osobe koje imaju „duševnu bolest“. Velike su, nažalost i danas, razlike između odnosa i stava prema ljudima koji imaju neku organsku bolest, i onima koji imaju psihičku, duševnu. Često kada se pomene da neko ima čir na želucu, rak, baš se tako i kaže – „on/ona ima …“. Međutim, kada se govori o psihičkim poremećajima, neretko ćemo čuti „on/ona je shizofreničar, on/ona je bipolaran/na….“. Na ovaj način, implicitno kao da okrivljujemo osobu zbog njene bolesti/odnosno poremećaja, a sa druge strane tu bolest pripisujemo njemu ili njoj kao osobi, kao nešto što ga u potpunosti definiše i kategorizuje. Još jedna stvar koja je blisko vezana za prethodne dve je stigma.
Kao studentkinja psihologije, imala sam neobičnu situaciju gde je ona (stigma) direktno bila vezana za moju koleginicu. Naime, dok smo čekale početak predavanja ispred Instituta za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici, drugarica kod sebe nije imala upaljač. Nekoliko prolaznika kojima je pokušala da se obrati i zatraži upaljač samo su okretali glavu, sklanjali pogled i ubrzavali hod. Ovo nam govori donekle o stavu ljudi prema onima koji su korisnici psihijatrijskih usluga. Mnoga istraživanja su pokazala da ljudi karakterišu one koji imaju psihijatrijsku dijagnozu, to jest njihovo ponašanje kao nepredvidivo, agresivno i čudno. Ovo i te kako utiče i na odlučivanje onih koji imaju neki psihološki problem da se obrate za pomoć jer se javlja opravdani strah od osude društva, smanjenja mogućnosti za zaposlenje i još mnogih stvarnih ili anticipiranih posledica.
Bolest ili problem, kog god da je porekla, jeste situacija kada se obraćamo za pomoć kada sami nismo u stanju da pomognemo sebi ili drugom.
Zato, kao što je NORMALNO otići kod lekara radi nekog problema organske prirode, apelujem na svakoga od vas da učinimo NORMALNIM odlazak kod psihologa ili psihijatra kada se javi problem psihičke prirode.
U nedeljniku „Vreme“ pre nekoliko godina Dragan Jugović, koji je kao psihijatrijski pacijent lečen 33 godine, govori o tome kako se sam suočavao sa svim pomenutim problemima i teškoćama i kako je pobedio autostigmu.
Svako od nas je zadužen da teži promeni na bolje, stoga shvatite i prihvatite svoju ulogu u edukaciji kako mlađih generacija tako i promeni stavova roditelja, prijatelja, rođaka. Postoji mnogo načina da se i sami edukujete kako putem filmova, knjiga tako i putem mnogih članaka do kojih lako možete doći, zato u vremenu interneta i dostupnosti informacija nemate izgovora za neobaveštenost. Jer, tiče vas se.
