“Vi ste nesavršeni, trajno i neizbežno puni mana. I prekrasni ste.”
Amy Bloom
Kada je reč o uticaju medija i društvenih konstrukata na na životni put, te i doživljaj sebe, deluje da nikada nismo bili u vremenu koje više podilazi našim narcisoidnim tendencijama i trendovima koji nam produbljuju osećaj neadekvatnosti. Na društvenim mrežama redovno smo izloženi nerealnim prikazima naizgled savršenih života s kojima se upoređujemo, a svakom od nas su danas dostupni softveri pomoću kojih možemo u par sekundi promeniti lični opis kako bismo bili bliže nekoj verziji trenutno poželjnog ideala. Da citiram socijalnu psihološkinju sa MIT-a Šeri Terkl (autorku knjige Sami zajedno): “Mislim da imamo nešto još pogubnije – gledamo na živote koje smo izgradili na mreži u kojima samo pokazujemo najbolje od sebe i osećamo strah da ćemo propustiti u odnosu na sopstvene živote. Naše iskustvo ne odgovara životima koje drugima kažemo da živimo. Stoga počinjemo da gledamo na sebe kao da je neko drugi, osećamo se neautentično i počinjemo da zavidimo sopstvenim avatarima.”
Jedna od oblasti u kojoj je ovo naročito izraženo jeste naš odnos prema telu. Budući da nam leto, osim odmora, nanosi i talase objektivizacije tela sa svih strana, naše ranjivosti na tu temu dodatno dolaze do izražaja. Kako se mediji tradicionalno sezonski bave našim telom, dobijamo brojne smernice i savete o tome kako da ga popravimo i gomile šuma koji uplivavaju u naš unutrašnji razgovor sa sobom na te teme.
Nepisani društveni konsenzus koji nalaže da s početkom leta budemo dodatno bombardovani fotošopiranim ženama u bikiniju na naslovnicama časopisa, reklamama za estetske zahvate, predlozima za najbolje dijete i pripreme za “telo za plažu” (eng. beach body) zaista poziva na zdravu kontratežu.
Ujedno, iz ugla psihoterapijske prakse i primera koje susrećem, pitam se da li nam načini na koje se bavimo telom zaista pomažu da ga bolje osluškujemo i jasnije čujemo ili nam pre utvrđuju ideju o telu kao večno nedovršenom projektu? Koliko nam bavljenje telom pomaže da osvestimo da odnos prema telu odražava naš odnos prema sebi?
Kad je odnos prema telu problematičan
Premda je telo deo našeg unutrašnjeg sveta i psihološkog funkcionisanja od rođenja, naši prvi uvidi o sopstvenoj telesnosti najčešće su obojeni porukama o tome kako ono treba da izgleda, koliko dobro treba da postiže neke rezultate, u kakvom stanju je poželjno da bude (npr. tamo gde je bolest deteta izazivala frustraciju roditelja), šta sa njim smemo, a šta ne. Ukoliko smo, slučajno, rođeni sa nekom karakteristikom po kojoj smo odstupali od norme, ona je u velikom broju slučajeva bila predmet podsmeha ili osude. Samim tim i prve naše uspomene na svest o telu neretko su obojene spoznajama o tome da nekako telesno odstupamo od onog što je okruženje proglasilo za poželjno i pratećim osećanjem straha, stida ili nesigurnosti.
Objektivizacija tela podrazumeva tretiranje našeg i tuđeg telesnog selfa kao predmeta koji posedujemo koji treba da zadovoljava određene karakteristike ili instrumenta koji treba da posluži nekoj svrsi koju smo mi odredili. Počevši od načina na koji se deci skreće pažnja na zdravije navike u ishrani pozivanjem na telesni izgled (umesto na dobar osećaj koji dolazi iz brige o sebi), preko reklama koje u fokusu redovno imaju deo nečijeg tela koji treba da nam pokrene određenu emociju, pa sve do filmske industrije u kojoj se tek poneka glumica (poput Kejt Vinslet u seriji „Mare of Easttown”) izbori da se u montaži ne izbace scene gde se vidi njen nesavršeni stomak, objektivizacija tela je duboko društveno ukorenjena i potkrepljivana.
Internalizovana objektivizacija uvek uključuje neki stepen otuđenosti od sopstvenog tela – odnosno tendenciju da telo posmatramo kao da nije deo nas i o njemu govorimo kao o nekom stranom elementu, a senzacijama kao nekim neobičnim pojavama koje nas se ne tiču. Osim toga, ova pojava može podrazumevati i sagledavanje svog tela kroz optiku drugih ili pak „objekat” koji treba da služi drugima (na primer, eng. male gaze). Prilikom samoobjektivizacije izlazimo iz kontakta sa sobom i usmeravamo se na to da li nam telo pomaže da postignemo ono što smo zamislili ili što mislimo da bi vodilo boljoj percepciji drugih (bilo da se radi o telu za plažu, postignuću na treningu, gubljenju kilograma ili bilo kom drugom cilju za koji nam je ono potrebno).
Ukoliko telo posmatramo kao odvojeno od našeg doživljaja sebe, fokusiramo se na njegovo procenjivanje i zanemarujemo signale koje nam šalje, senzacije i stanja koja doživljava, sva je verovatnoća da ćemo osećaje poput umora, tenzije, bola ili nekih drugih neprijatnih senzacija ignorisati ili tumačiti kao da nas telo „izneverava”. Ujedno, verovatnije je da ćemo biti nestrpljivi, kontrolišući, kritikujući i nepraštajući prema telesnom delu sebe, umesto da učimo da s njim stupamo u brigujuć odnos i interpretiramo ono što nam poručuje. Razumevanje načina na koji smo ove tendencije usvojili je proces koji za mnoge ljude započne tek u psihoterapijskom odnosu.
Neki od pokazatelja da smo skloni samo-objektivizaciji uključuju:
- procenjivački unutrašnji glas koji komentariše naše telo koristeći spoljne kriterijume iz medija i sa društvenih mreža,
- glavni oslonac osećaja vrednosti vezan za percepciju koju drugi imaju o našem fizičkom izgledu,
- navika da u društvu zamišljamo kako drugi vide/procenjuju naš telesni izgled,
- teškoća u razlučivanju koja uverenja o sopstvenom telu želimo da zadržimo, a koja ne,
- fokus na pitanje „Kako izgleda moje telo?” i zanemarivanje provere „Kako je moje telo?” ili „Kakav je osećaj u mom telu?”.
Najzad, povremeno je način na koji se bavimo telom odraz našeg pokušaja da transformacijom na fizičkom planu unesemo promenu u određene psihološke procese ili regulišemo neobrađene emocije. Na primer, pokušavamo da eliminišemo određenu emocionalnu bol nametanjem telu režima ishrane, kažnjavamo telo zato što neki deo ne ume da izaðe na kraj sa osećanjem neadekvatnosti ili pokušavamo da kontrolu nad anksioznošću uspostavimo rigidnim vežbanjem. Ovakvo postupanje sa telom više pomaže našim mehanizmima odbrane nego zdravoj samoregulaciji, pa mu vredi posvetiti pažnju.
Izazovan odnos sa telom može biti kompleksniji od samoobjektivizacije – može biti prostor da odigramo pounutrene dinamike iz važnih odnosa ili pak skriptove nekih relacionih trauma. Ukoliko primećujemo da unutrašnji dijalog koji imamo prema telu odražava određenu vrstu netrpeljivosti ili prekora, može biti zgodno da promislimo o tome – da li nam je takva dinamika poznata. Ako od svog tela očekujemo neki nedostižni ideal – možemo se zapitati da li je neko pred nas stavljao očekivanja koja je bilo nemoguće doseći? Ukoliko svoje telo odbacujemo ili ga preziremo, možemo se zapitati koji deo sebe koji ne prihvatamo vidimo u sopstvenom telu? Ako se prema telu ophodimo sa listom zahteva, možemo se zapitati koji odnos odigravaju deo nas koji listu kreira i deo koji je dužan da je ispunjava. Ako nam je teško da se povežemo sa odmorom ili zadovoljstvom u telu, verovatno postoji priča o tome gde su u našem iskustvu ta stanja bila uvezana sa krivicom. Ukoliko ova pitanja pokreću odgovore koji su izazovni, može biti od značaja potražiti podršku terapeuta koji ume da pomogne u izgradnji sigurnijeg i konstruktivnijeg odnosa sa delovima nas koje isprojektujemo u telesni self.
Kako da “razgovaramo” sa svojim telom?
“Ako slušate svoje telo kada šapuće… nećete morati da ga čujete kako vrišti.”
(navodno izreka Čiroki Indijanaca)
Telesni self možemo razumeti kao deo nas koji doživljava sebe i svet oko sebe na neverbalnom nivou, u sebi sadrži brojna somatska sećanja i komunicira putem senzacija. Samim tim, kako bi rekla koleginica Slađana Đorđević u epizodi podkasta “U raljama osećanja”: “Ne možemo da se odrodimo od svog telesnog iskustva, a da se ne odrodimo od dela sebe.” Formirati odnos sa telesnim delom sebe donekle je slično kreiranju drugih bliskih odnosa osim što, za razliku od odnosa sa drugim ljudima, ovaj odnos ne možemo da prekinemo niti da od njega pobegnemo. Možemo, pak, da gajimo manje ili više funkcionalnu relaciju u kojoj postavljamo temelje koji vode u smeru kontrole ili u smeru poštovanja, poverenja i učenja o ovom delu sebe.
Uverenje da moramo da se osećamo non-stop dobro u svom telu kako bismo imali dobar odnos s njim je u najmanju ruku zabluda (donekle implicitno raširena u okviru “body positivity” pokreta). Iako nema ništa loše u ljubavi prema svom telu, neutralan stav (eng. body neutrality) deluje kao realističniji pristup složenosti naših iskustava. Iako je poželjno da tragamo i negujemo dovoljno dobar osećaj u svom telu, nije moguće da se uvek osećamo dobro u njemu, volimo kako ono izgleda i želimo da slavimo svoj izgled sve vreme. Naši doživljaji i u ovom delu našeg psihološkog života raznoliki su, variraju, slojeviti su i ponekad naizgled kontradiktorni.
Siguran odnos sa telom takođe podrazumeva implicitno obećanje sebi da ćemo obraćati pažnju na ovaj deo nas, da ga nećemo zanemarivati, kažnjavati ili ućutkivati. Svaki pokušaj da nametnemo jedan pristup za sve situacije ili zadržimo jedan osećaj u telu je iscrpljujuć i često surov poduhvat. Odnos sa telom kao subjektom počinje nastojanjem da budemo radoznali, osluškujemo ga, razgovaramo sa telom strpljivo i brižno, pokušavamo da se povežemo i učimo da čitamo prijatne i neprijatne signale koje nam senzacije u telu šalju. Probajte da primetite šta se dešava u vama ako zastanete na prethodnoj rečenici – naročito na delu gde telu upućujemo dobronamernu i zainteresovanu pažnju. Moguće da se neki deo vas opusti, možda primetite kako dišete ili vam se promeni izraz lica. Nekome će se desiti i suprotno – neki deo će odreagovati grčom i tenzijom na predlog da sa telom pristupamo saosećajno. Ostanite sa svojim senzacijama na trenutak, dišite i samo im dozvolite da postoje. Početak je uvek u obraćanju pažnje.
Telo i leto – kontrateže sveukupnoj objektivizaciji
Ovog leta stoga, kao možda izvesnu formu bunta u smeru emancipacije ili pak samo nežnije brige o sebi, možemo pokušati da budemo svesniji kada naše telo prihvatamo uslovno i obratimo malo više pažnje na to šta pomaže da pratimo kako je u njemu. Ove sezone, kao i drugim godišnjim dobima, uz strpljivi i brižan pristup možemo razvijati sopstvenu definiciju ljubavi prema telu. Tako leto, osim izvora anksioznosti, može biti prilika da istražimo šta bismo radili kada bismo manje kontrolisali svoje telo, a više proveravali koje signale nam šalje i pokušavali da saosćajno na njih odgovorimo? Šta bismo radili kada bismo telo pitali šta mu je potrebno i kada bismo mu to dali (u meri u kojoj je moguće)? Kako bi bilo kada bismo, u bezbednom okruženju, istraživali sopstvenu nagost i probali da se naviknemo na izloženost sopstvenom telu? Možda čak dozvolili sebi da istražujemo pitanja poput: “Šta za mene znači da se osećam seksi u svom telu?” “Koliko li se za mene to poklapa sa medijskim slikama toga, a koliko ne?” “Kako da slobodno istražujem sopstvenu seksualnost i odredim sebe u poželjnijim alternativama?” “Koje bi to alternative bile?” “Šta me povezuje sa životnom energijom i šta telu vraća dozvolu na prijatnost i zadovoljstvo?”
Zamislimo da možemo postepeno početi da gradimo ljubav prema telu kao duboko poštovanje, zahvalnost za sve što čini za nas, uvažavanje i prihvatanje njegovog postojanja i svega što se dešava u njemu – čak i kada je to što doživljavamo izazovno. Takva ljubav ne bi zavisila od toga koliko nam se naše telo dopada, niti koliko nam dobro služi za lične ciljeve. U takvom odnosu bismo birali da ostanemo na strani svog tela, kao nekog dragocenog saputnika i kada je postojanje u njemu frustrirajuće, neprijatno ili teško, kao i kada je puno prijatnosti i lakoće. Zamislimo da mu možemo dati pažnju i prisutnost koje zaslužuje budući da nam svakodnevno omogućava i obogaćuje život. Kako bismo razgovarali sa svojim telom tada?
