Rozalija Luksemburg, revolucionarka, pisac, marksistkinja i aktivistkinja, poznata i kao Crvena Roza, rođena je u Poljskoj (Zamošće) 1871. u porodici Jevreja. Poznata kao sitna žena neverovatnog intelekta ostaće upamćena kao jedna od najpoznatijih ličnosti socijalizma u Evropi ranog dvadesetog veka, vatreni borac za prava radnika i heroina ženskog radničkog pokreta čiji je život okončan tragičnom smrću.
Rani dodir sa političkim idejama i pacifizam
Roza Luksemburg je veoma rano upoznata sa političkom mišlju, ali se nije zadržala samo na proučavanju marksističke literature već je bila žena od prakse. Činjenica da je bila žena, Jevrejka i Poljakinja, sigurno je uticala na njeno revolucionarno opredeljene. Članica organizacije Proletarijat (osnovana 1882. kasnije preimenovana u Socijaldemokratsku partiju Poljske) je pre dvadesete godine bila pod prismotrom poljske vlade (Poljska je tada bila pod vlašću carske Rusije) zbog učešća u revolucionarnim aktivnostima. Svedočila je represiji i vešanju socijalista i svih onih koje je vlada označila revolucionarima i teroristima. Pre Oktobarske revolucije i pada carizma u Rusiji se odigrala jedna druga, neuspela revolucija 1905. godine koja je povećala opreznost Rusije i netrpeljivost prema nacionalističkim pokretima (Roza Luksemburg nije bila deo poljskog nacionalističkog pokreta, štaviše, kasnije je pripadala anti-nacionalističkom krilu svoje partije, ali je iste godine uhapšena u Varšavi). Napušta Poljsku iz bezbednosnih razloga i tu kreće uzlazna putanja Roze Luksemburg u socijalističkom pokretu u nastajanju. Iz rodne zemlje, u koju se više nikada neće vratiti, odlazi u Švajcarsku, preciznije Cirih, centar ruske i poljske emigracije gde razvija brojne kontakte. Formalno obrazovanje je stekla iz ekonomskih nauka, ali je pre toga već imala samouko marksističko obrazovanje i počela da razvija vlastite ideje. Važno je napomenuti da je Luksemburgova bila deo socijalističkog pokreta koji je razvijao Marksove ideje pre Lenjinovih boljševika i uopšte ruskih revolucionara s kojima se kasnije nije složila oko nasilnog karaktera revolucije. Ona je verovala u moć proletarijata i ostvarivanje revolucije kao lek protiv rata. Poznata je po uverenju da revolucija treba da bude spontana, da „nije moguće diktirati tempo revolucije“.
Uz imena kao što su Libneht i Bernštajn stajala je Roza Luksemburg, žena i privrženica izvornom Marksovom učenju (oko čega se sporila sa Lenjinom). Libneht je Rozin kompanjon iz Spartakovog saveza (ime dobio po pamfletima Spartakova pisma) pokreta koji se protivio nemačkom učešću u Prvom svetskom ratu. „Spartakovci“ su raskinuli sa Bernštajnom optuživši ga za revizionizam (reforma kapitalističkog sistema a ne njegovo urušavanje) i izdaju marksizma. Bila je veoma aktivna i u pisanju članaka u radničkim listovima poput nemačkog Die Neue Zeit. Pripadala je onom krilu SDP-a (uz Kauckog i Klaru Cetkin, još jednu važnu ženu socijalističkog pokreta) koje se protivilo ratu, iako je većina socijalističkih partija i organizacija u Evropi u predvečerje Prvog svetskog rata i po njegovom izbijanju fokus sa revolucije prebacila na podršku državi u ratu. U svemu tome Roza Luksemburg, pacifistkinja i internacionalistkinja, videla je krizu socijalističkog pokreta koja mora biti prevladana.
Roza Luksemburg i prava žena
S obzirom na to da je bila ne samo član vodećih socijalističkih i revolucionarnih organizacija u Poljskoj i Nemačkoj, već sam njihov vrh, predrasuda je da se Roza Luksemburg malo bavila pitanjem prava žena. Daleko od toga. Tačno je da je bila više uključena u revolucionarne aktivnosti i da to možda zasenjuje njen angažman povodom položaja žena u dvadesetom veku, ali nema mesta tvrdnji da je ovo pitanje nije interesovalo. Osim toga, feministički pokret danas je usko povezan sa socijalizmom i marksizmom, levicom uopšte, a Roza Luksemburg jedna od heroina feminizma. Zalagala se za pravo glasa žena u vreme kada je pravo glasa muške radničke klase još bilo relativno sveža pojava (u odnosu na pripadnike više klase).
Nažalost, nije doživela trenutak da glasa i vidi ostale žene kako glasaju s obzirom na to da je ubijena 1919. godine, neposredno pre ostvarivanja ovog prava. Međutim, nije propustila da za života oda priznaje ženskom radnikom pokretu, listovima i uopšte angažovanju žena (koje su pomagale oko realizacije izbora iako same nisu glasale) koje su za dve decenije postigle mnogo.
U svom viđenju borbe žena za pravo glasa Roza Luksemburg je, u skladu sa svojim ideološkim opredeljenjem, napravila razliku, na klasnoj osnovi, između žena radnika i žena pripadnica buržoaske klase koje je videla kao parazite i ono što je nazivala „konzumerima u društvu“ s obzirom na to da su njihovi muževi, kao kapitalisti, izvlačili višak od radnika, a one koristile ono što im ionako ne pripada. No, ovde se može izvući jedan važan zaključak. Roza Luksemburg jeste odvajala žene iz radničke i buržoaske klase, ali je ove druge videla pre svega kao pripadnice klase koja vrši eksploataciju nad radnicima, što je razumnjivo s obzirom na to da je bila marksistkinja. Dakle, ovu razliku među ženama je povukla na klasnoj osnovi u svetlu ishoda njihovog prava glasa na skali revolucija – status quo, i na osnovu njihovog statusa radnik (ekonomski nezavisna žena) – ne-radnik. Suma je jasna – žene treba da imaju pravo glasa.
Luksemburg je isticala kako socijalizam i uopšte angažman radnih žena (čiji je zvanični međunarodni praznik 8. mart) doprinosi ne samo društvu već i njihovom obrazovanju i intelektualnom napretku, emancipaciji generalno. U jednom od svojih članaka u kome se bavi pravom glasa žena i naporima radi njihovog ostvarivanja Roza Luksemburg citira Čarlsa Furijea „U svakom društvu stepen ženske emancipacije (slobode) je prirodna mera emancipacije uopšte“. Pored svega navedenog, treba podsetiti na jednu očiglednu stvar, čiji se značaj možda previđa sa ove vremenske distance – Roza je bila žena u svetu muškaraca, u militarizovanoj atmosferi pred Veliki rat, žena koja se bori za prava radnika rame uz rame sa drugim velikim imenima koja su ušla u istoriju. Bez obzira na vaše ideološko opredeljenje, morate priznati da se retko koje žensko ime čuje tako ravnopravno uz druga, muška. Kada čitate neki tekst o socijalističkim pokretima u Evropi nailazite na imena – Roza Luksemburg, Karl Kaucki, Karl Libneht, Leonard Bernštajn ili Buharin, Trocki, Lenjin… Njeno ime nije određeno time što je bila npr. žena Luja XIV, poznata samo po rečenici da narod treba nahraniti kolačima ili kraljica čiji je značaj umanjen činjenicom da je bila ljubavnica Marka Antonija.
Da li znate ko je Vera Zasulič? Verujemo da malo vas potvrdno klima glavom i ne krivimo vas, jer je i osoba iza tastature nedavno otkrila ko je ona. Zasuličeva je osnivačica radničke partije u Rusiji iz koje su potekli boljševici i menjševici, a opet sve što čujemo je Lenjin i poneko drugo ime, poput Trockog. Ime Vere Zasulič nažalost nije poznato koliko i ime Roze Luksemburg.
Detalji iz života i Pisama
Osim političke misli i skoncentrisanosti na revoluciju i što veće učešće masa (demokratija pre svega) Roza Luksemburg je poznata i po svom širokom shvatanju života. Nije smatrala da je ostvarivanje revolucije sve (po tom shvatanju se razlikovala od svog dugogodišnjeg ljubavnika, potom i muža, i političkog istomišljenika Jogikusa kome je posvetila i neka od svojih čuvenih pisama). Smatrala je da je ispunjen život ono što je neophodno. Ljubav i brak, obrazovanje i umetnost, pravda, emancipacija, sve to zajedno sa revolucijom. Možda će nekome zazvučati neobično da jedna revolucionarka zauzeta rušenjem i menjanjem poretka, sve u svemu političkim pitanjima, piše pisma o svojim osećanjima, ljubavi i odnosu sa mužem, ali pisma stoje kao dokaz. Ona nije želela da njena osećanja i potreba za ljubavlju budu shvaćeni kao tipična ženska stvar. Pisala je o svojim nedoumicama u ličnom odnosu sa mužem, o nedostatku topline, o nerazumevanju između njih dvoje. Samo jedno pismo Leu Jogikusu je dovoljno da ilustruje tanku granicu između ljubavi i mržnje, ljutnje i opraštanja… Ton pisama čini da zaboravite da je reč o osobi koja je vodila polemiku sa Lenjinom ili se protivila militarističkoj politici nemačkog cara. A možda je u pitanju samo naša predrasuda da neko može biti samo „jedno od“ i „nikako oboje“, dok
je Roza Luksemburg smatrala upravo suprotno – moguće je biti i strastven revolucionar i strastven ljubavnik. Nameće se zaključak da hrabrost i nežna osećanja nisu isključive pojave. Posle Švajcarske jedno vreme je boravila u Parizu krećući se među socijalističkim misliocima, a Amsterdam joj je bio posebno drag zbog nekoliko ljudi sa kojima se družila, priznajući da zbog toga Holandiju vidi kroz „ružičaste naočare“.
Nekoliko puta je bila hapšena, a u zatvoru je napisala jedno od svojih poznatijih dela – Ruska revolucija (The Russian Revolution), kao i veliki broj već pomenutih pisama, objavljenih decenijama po njenom ubistvu. U Pismima iznosi ne samo intimna osećanja sa jedne, i ideje revolucije sa druge strane (u zavisnosti od toga kome piše), već kroz lično obraćanje prijateljima provejavaju ideje napretka čoveka i njegovog usavršavanja kao ljudskog bića.
Vrsna govornica oštrog jezika, sa dobrim obrazovanjem i visprenim intelektom, Luksemburgova je obrazovala mlade kadrove u partiji i nije propuštala da govori u javnosti pored toga što je ono što je govorila, u duhu vremena u kom je živela bilo opasno. Želela je da svojom vizijom i „moći izražavanja“ utiče na ljude i da ih inspiriše. Godine 1919. paravojna formacija nemačkih frajkora je likvidirala Rozu Luksemburg hicem u glavu, nakon čega je njeno telo bačeno u kanal. Sličnu sudbinu je doživeo i Libneht. Njih dvoje su ubijeni zbog revolucionarnog delovanja u Nemačkoj krajem 1918. (tzv. Novembarska revolucija), nakon poraza u Prvom svetskom ratu. Revolucionarni period je trajao nekoliko meseci sve do uspostavljanja Vajmarske republike. Iza sebe je ostavila ne samo veliki angažman i utaban put ostvarivanju radničkih prava već i brojna dela, članke i pisma. Teoretičarka Nensi Frejzer ju je nazvala jednom od najoriginalnijih socijalističkih mislilaca ikada.
