Moja sagovornica Snežana Radojičić, žena je koja je poznata po svojim putovanjima biciklom uzduž i popreko planete, i žena koja je uspela da kaže NE konvencionalnom načinu života. Pre svega, Snežana je srećna i zadovoljna osoba. Žena, koja je mnoge pokrenula i inspirisala da naprave iskorak i promene nešto u svojim životima.
Za početak osvrnula bih se na vaš boravak u Kini, a da usput rezimiramo, vaše putovanje od 2011. godine, kada ste se upustili u avanturu puta oko sveta. Koliko ste do sada zemalja prošli, koliko km prešli, koliko ljudi upoznali, stekli novih prijateljstva, koliko suza, osmeha, neprospavanih noći i zagrljaja su iza vas?
Na putovanje sam se otisnula krajem juna 2011. Krenula sam iz Bratislave i najpre pratila masiv Karpata, potom sam preko Balkana stigla na Bliski Istok i odatle uglavnom išla prema istoku i ka jugu. Najistočnije sam stigla do Japana, najsevernije do Sibira, najjužnije do Istočnog Timora.
Prošla sam fascinantne prevoje Transfagarašan i Tranaslpina u Rumuniji, videla bunkere u Albaniji, vozila kroz ruske i kazaške stepe, hodočastila na Mamaev Kurgan – spomenik žrtvama Staljingradske bitke bez kojih današnji svet ne bi izgledao isto, lutala kroz podzemne gradove i ulazila u kapadokijske ‘vilinske dimnjake’; bila sam u kući najvećeg pripovedača svih vremena – Čehova, letela paraglajderom iznad Kavkaza preko kojeg sam prethodno prešla biciklom, opisala točkovima bicikla krug oko drugog najvećeg slanog jezera u svetu Isik-Kul u Kirgiziji, vozila se Transsibirskom železnicom a veći deo te rute prepedalala, jela omolj na Bajkalu, u hramu Ivolginski Dancan dobila sam blagoslov od lame čije se telo nije raspalo ni pola veka nakon njegove smrti, pila vodu iz sibirskih reka koje su velike poput Save a kristalno čiste; kampovala sam pored polja smrti (minskih polja) u Kambodži, obišla najveći religijski kompleks na svetu Angkor Vat, gledala spaljivanje mrtvih u hramu Pašaputi u Katmanduu, uživala u predstavi tradicionalnih apsara plesačica, pedalala Putem svile kroz Kinu, videla terakota ratnike u Šijanu, pela se na Veliki zid i na drugu najvišu zgradu u svetu koja se nalazi u Šangaju, obišla bizarno kraljevstvo patuljaka (ljudi patuljastog rasta) u provinciji Junan, plovila sam Mekongkom, hranila slatkovodne delfine, ušla u pećine Vijetkongovaca, videla živu reinkarnaciju hinduističke boginje, bila u rodnom mestu Bude, prešla nepalske Himalaje vozeći preko pasa Thorung La na 5416 mnv, kotrljala se putevima na kojima su slonovi ravnopravni učesnici u saobraćaju i preko kojih ponekad pređu i krokodili, igrala se sa tigrovima u tajlandskim hramovima, prešla legendarni most na reci Kvaj, vozila kroz 1000 km dugačku pustinju Gobi, doživela pustinjsku oluju, spavala u džunglama Burme i Indonezije, pela se na aktivne vulkane, približila se na nekoliko metara najvećim predatorima na svetu – Komodo zmajevima, na Borneu posetila pleme Iban koji su tradicionalni lovci na glave (hedahunters), stigla do najsevernije i najjužnije tačke kontinentalnog Japana, učestvovala u šamanističkom ritualu, kupala se u onsenima starim hiljadu godina, hodočastila na mesta eksplozija A-bombi u Hirošimi i Nagasakiju… to je samo deo.
Što se brojki tiče, njih sam prestala da beležim otkad sam shvatila da to više nije putovanje, već moj način života. Ali, recimo da sam prošla kroz četrdesetak zemalja i do sada napravila nešto više od pedeset hiljada kilometara biciklom. Za ovo vreme, videla sam toliko toga, srela toliko ljudi i proživela toliko događaja, primila i dala toliko emocija, koliko staje u nekoliko prosečnih ljudskih života. Znate, često dok vozim, osetim takvu sreću, toliko ispunjenje životom da pomislim kako bih istog časa mogla da umrem bez imalo žaljenja.
Šta bi ste izdvojili kao najsrećniji, odnosno trenutak kada ste bili najviše tužni?
Ljudi su navikli da razmišljaju u kategorijama ‘naj’, ali kad svakodnevno primate jake utiske, takav način razmišljanja prestaje da bude relevantan. Ništa mi ne pada na pamet kao ‘naj’ u bilo kojoj kategoriji.
Kako ste odlučili da zastanete, i da za privremenu adresu odaberete baš Kinu? Da li ste tražili priliku ili je prilika našla vas?
Poslednjih nekoliko godina živim isključivo od prodaje svojih knjiga. Međutim, desilo se da sam se u Japanu zadržala mnogo duže nego što sam planirala. Toliko mi se dopala ta zemlja, da sam odložila odlazak u Ameriku za koju sam već bila kupila kartu i produžila kotrljanje po Japanu na šest meseci. A znamo da je Japan jako skupa zemlja, čak i kada ne plaćate smeštaj kao što ga ja nisam plaćala budući da sam svuda kampovala. Uglavnom, promenivši taj plan, našla sam se u situaciji da finansijski više ne mogu da da se oslonim samo na prodaju knjiga, već da moram na neki drugi način da zaradim za nastavak putovanja.
Kina se tu ukazala kao najbolje rešenje. Već sam ranije putovala po njoj i upoznala mnoge naše ljude koji tamo predaju engleski. U više navrata, i sama sam razmišljala da tu dođem da predajem, kako bih zaradila malo više novca. I u februaru, kad sam otkazala let za Ameriku, došla sam u Kinu.
Stiče se utisak da posao profesora za koji ste se školovali i koji niste mogli da radite u svojoj zemlji, vas je našao u dalekoj Kini, posle toliko godina?
Da i ne. Ja sam diplomirani profesor jugoslovenske i svetske književnosti i srpskog jezika. To sam predavala šest godina nakon završetka studija. Ali zbog mnogih razloga, od kojih je važan bio i velika kriza tih godina (sredina devedesetih), izašla sam iz prosvete. No kako kažu: jednom učiteljica – uvek učiteljica. Pošto engleski govorim dosta dobro, a imam i diplomu koja je neophodna da bi se dobila radna viza, tako se ta opcija predavanja sama nametnula. Uz to, plate profesora u Kini su, za naše pojmove, veoma dobre. Zavisi od mnogo stvari, ali kao stranac koji nije sa engleskog govornog područja (non-native speaker) prosečno se zaradi oko 1500-2000 dolara, uz plaćen stan, povratnu kartu, osiguranje i vizu. Troškovi života su relativno niski, tako da se u Kini za kratko vreme može dosta uštedeti. Zbog toga sve više ljudi sa Balkana dolazi u Kinu, u našim grupama na WeChatu ima na hiljade članova.
Kakav je život u Kini, šta vas najviše fascinira u Kini?
O Kini je jako teško govoriti, a da sami sebi ne protivrečite u jednoj rečenici. To je zemlja koja je nama, zapadnjacima veoma teško razumljiva. I ono što se nama čini teškim ili negativnim, upravo je jako dobro za samu Kinu i taj narod. Recimo, užasno birokratizovan sistem, gomila pravila i potpuna kontrola medija i interneta. Pomenute tri stavke znače da će vam za kupovinu deviza, recimo, biti potrebno da odete u strogo određenu banku, sa kineskim državljaninom koji će za vas kupiti devize, ali i tad samo limitirani iznos, pa ako imate veću količinu novca za zamenu, moraćete da idete više dana zaredom; ako pak hoćete da te devize pošaljete kući, familiji, opet problem, jer su skoro svuda ukinute ekspoziture Western Uniona. Kada pominjem pravila, mislim na pravila u svakodnevnom životu, primera radi, dan je strogo isečen na jutarnje i poslepodnevno vreme, sa pauzom za ručak i odmor, što je neprikosnoveno. Između 11.30 i 2.30 ništa ne radi, čak ni mnoge hotlajn službe koje rade 7/24 u to vreme nisu dostupne. Čak neki granični prelazi ne rade u to vreme. Zemlja doslovno stane u vreme pauze za ručak. Ili vizna pravila, koja nama strancima prave velike glavobolje, pošto ih Kinezi menjaju svaki čas. I te promene su same po sebi problem, pošto u Kini nije neobično da donesu novi zakon koji onda počnu da primenjuju retroaktivno. Što se tiče kontrole medija i interneta, u Kini ne može da se otvori oko 2000 sajtova, mahom Guglovih servisa (zbog političkih razloga, tj. Googlove podrške Tibetancima), tako da mi svi koristimo VPN (Virtual Private Network, preusmerivač IP adrese) da bismo bili u kontaktu sa svojima i sa ostatkom sveta.
S druge strane, kada znate da je ovo zemlja sa milijardu i po stanovnika, jasno vam je da bez potpune kontrole, strogih pravila i manipulacije informacijama sve to ne bi funkcionisalo. Uz to, ‘čvrsta ruka’ (kako bismo mi rekli) je za Kinu i jedini način da nastavi da se razvija brzinom koja nikad pre nije zabeležena u istoriji moderne civilizacije. U suprotnom, raspala bi se.
No nama, strancima, sve to često pada teško. Meni lično, najteži je osećaj neslobode.
Da li stignete da ugrabite vremena i da odvozite turu po Kini?
U prethodnom semestru, u nekoliko navrata sam pravila vikend turice po okolini. Možda će vam zvučati paradoksalno, ali u Kini je jako teško putovati biciklom. Udaljenosti su ogromne, mreža autoputeva je svuda (a njima ne možete biciklom), svi putevi jesu odlični, ali vozači su užasni i veoma je opasno voziti bicikl jer oni ne poštuju ugroženije učesnike u saobraćaju. Tako da planiram da se prebacim na stopiranje i planinarenje dok sam ovde.
Kakav savet biste dali mladima koji imaju ambicije da dođu u Kinu i rade kao profesori? Šta biste im preporučili?
Ne bih želela da bilo kome preporučujem da li treba da ostane u Srbiji ili ode. Navešću samo činjenice o životu i radu u Kini: posao se lako dobija ako govorite engleski, imate neku diplomu (TEFL ili sl) i master, plate su dobre i može da se uštedi, uslovi rada su dobri, cene vas kao belca i profesora, imate mnoge privilegije. S druge strane, sa Kinezima nije lako poslovati zbog ogromnih kulturoloških razlika, drugačijeg načina na koji tretiraju strance, zbog brojnih pravila koja vam zagorčavaju život, zbog jezičke barijere, postoji čak i barijera u vidu potpuno drugačijeg body language-a, zbog drugačijih moralnih nazora.
Ako se neko već odluči da krene put Kine, neka najpre prosurfuje po internetu šta je pisano na domaćim forumima o tome, da bi znao šta ga čeka. Neka ne veruje slepo agentima koji garantuju siguran posao i zaradu; proverite i te agente, sve postoji na netu.
Snimite self-introducing video i po mogućstvu demo čas, pričajte sa ljudima koji su već u Kini, uđite u WeChat grupe i tražite sami posao: preko sajtova kao što je echinacity a najbolje na WeChat-u pošto se tako najbrže nalazi.
I budite spremni da uskočite u mutnu bujicu u kojoj ćete morati da plivate i rukama i nogama. No, kada isplivate, to će vam verovatno biti najlakše zarađeni novac ikada.
Da li vam se javljaju ljudi koji žele da krenu u avanturu biciklom da pitaju za neki savet, za podršku i da li vam se onda jave kada to i učine?
Da, ponekad se neko javi ko bi želeo da krene na put oko sveta. Prethodnih godina bilo je možda dvadesetak takvih, no, koliko znam, niko do sada to nije uradio. Ali mnogi ljudi mi se javljaju da mi kažu kako sam ih inspirisala da naprave kraće ili duže ture biciklom. Za mnoge znam da sam ih inspirisala iako to ne kažu.
Ali nije samo reč o bicikliranju, u stvari, nije ni prvenstveno reč o bicikliranju. Dobijam puno poruka u kojima mi ljudi kažu da sam ih podstakla da urade nešto dobro za sebe, da ostvare neki svoj san za koji su sve do sada verovali da ga ne mogu ostvariti, ili da je nevažan, da je bezveze. To je u dijapazonu od toga da se čovek u šezdeset sedmoj vratio svojoj davnašnjoj ljubavi fotografiji i sad čak pravi i amaterske izložbe, preko toga da je muškarac od preko sto kila sa kancelarijskim poslom, koji je ceo dan provodio u stolici i dnevno pušio kutiju cigareta, za godinu dana postao triatlonac a danas je uzor mnogima, ili mladog čoveka koji je rezigniran stanjem u Srbiji hteo da napusti studije flaute i radi nešto što ne voli, ali se onda odlučio da ipak istraje i pokuša da radi ono što jedino želi i voli, do slučajeva bolesnih i nemoćnih kojima, kako oni kažu, ulepšavam dane i dajem snagu u trenucima kada im je teško. Povratno, i meni svi ti ljudi i njihove priče daju vetar u leđa. Jer znate kako, ja sve ovo radim radi sebe, ali ako to što radite ima smisla makar za još jednu jedinu osobu, onda možete biti ponosni na sebe jer ste uticali pozitivno na promenu u svetu. To je promena: ja dobijam ogromnu ljubav od sveta, od ljudi koje srećem, i širim je kroz sve što radim: kroz svoje priče i objave; to onda utiče na ljude koji me prate, te oni nastavljaju da je šire u svojim životima. Za mene je to smisao života: praviti nešto dobro i deliti to dobro sa drugima.
Pripremate li knjigu o svom boravku u Kini?
Postoji ideja o tome, no ta knjiga ne bi bila u vidu putopisa, već bi to bio roman o životu naših ljudi ovde. Materijala imam već dovoljno. Videćemo. Ponekad kažem da imam toliko materijala za knjige da kada bih sad prestala da putujem i izolovala se potpuno od sveta, trebalo bi mi najmanje deset godina da sve to prebacim u pisanu formu. Posebno zbog toga što sam ja klasičan epski pripovedač, koji na detaljima gradi priču i atmosferu.
Kakvi su vam dalji planovi za putovanja, da li dolazite uskoro u Beograd?
Plan je da ostanem godinu dana u Kini, da napišem putopis o Japanu koji mi je veoma bitan, jer je Japan fascinantna zemlja, o kojoj mi uglavnom ne znamo ništa ili imamo stereotipe o njoj. Tokom tih godinu dana moram da rehabilitujem i povredu leđa, koju sam zadobila ovog leta. Moji dolasci na Balkan vezani su za promociju novih knjiga, kada organizujem i tribine. Tako da, zavisiće od nove knjige, ali i od mnogih drugih okolnosti. Ja često menjam planove.
Trenutak kada ste vi odlučili da napravite promenu u svom životu i krenete u avanturu biciklom je bio kada ste shvatili da živite život koji vas ne ispunjava i da niste srećni. Šta biste preporučili ljudima koji ne mogu da izađu iz svoje zone komfora, i dalje su nezadovoljni, a nešto bi menjali? Da li je strah ono što najviše sputava?
Odgovoriću vam kontrapitanjem koje nije moje, već jednog mog prijatelja, velikog hrvatskog i svetskog putnika Tomislava Perka: „Šta biste uradili kada biste znali da ne možete omanuti?“
Dakle, ako biste imali garanciju da nećete (pro)pasti, šta biste uradili?
Odgovorite sebi. I uradite to. Jer nećete – ne možete propasti ako sledite svoj san i punim srcem radite na njemu bez obzira na okolnosti. Život je naš saveznik.
Kako Snežana vidi i gde sebe vidi za deset godina?
Putujem (ne mora obavezno biciklom), pišem, srećna sam i delim svoju sreću sa drugim ljudima.
fotografije: Snežana Radojičić
