Kroz istoriju, društva su imala određena očekivanja od dece, očekivanja koja ćemo najjednostavnije rečeno nazvati socijalizacijom. Od dece se očekivalo da se ponašaju i da izgledaju na određeni način. Odeća je igrala važnu ulogu u celom tom procesu, a istoričarima mode, antropolozima ili jednostavno bilo kome ko se interesuje za tu temu, pogled u evoluciju odeće za najmlađe govori dosta o tome kako se menjao i sam proces socijalizacije, stepen očekivanja od dece, njihova uloga i značaj u društvu, rodne uloge i tako dalje.
Sve do ranog dvadesetog veka mogla se uočiti zajednička karakteristika dečije odeće, a to je da je nedostajala jasna razlika između odeće za dečake i odeće namenjene devojčicama. Na taj način, rodne uloge nisu iskazivane niti kroz boju odeće, niti kroz njen kroj i dizajn. Ovakav pristup dečijem odevanju ne treba da nas čudi kada se ima u vidu da su duži vremenski period muškarci i žene svih uzrasta nosili realativno sličnu odeću – vrstu ogrtača ili tunike. To se promenilo onog trenutka kada su muškarci počeli da nose pantalone, ali van „odraslog sveta“ situacija se nije drastično promenila. Tako se mnogima danas čini da su dečaci bili odeveni u odeću za devojčice, odnosno u haljine i suknje, ali oni su jednostavno nosili ono što se u tom periodu smatralo pristojnom i pre svega udobnom odećom namenjenoj deci.
Kada govorimo o bebama, najduže kroz istoriju se održao običaj takozvanog imobilisanja novorođenčadi na taj način što bi se oni, odmah po rođenju, umotali u vrstu lanenog zavoja koji je preko pelena prianjao uz telo. Razlog za to bio je taj što je čvrsto na snazi bilo verovanje da je bebama taj zavoj neophodan da bi ih držao pravo, u suprotnom deca bi rasla savijena i deformisana. Tek u osamnaestom veku javila se određena medicinska skeptičnost u delotvornost ove metode, kao i nove ideje da bi bebe zapravo trebalo da nose laganu odeću koja će im omogućiti slobodu kretanja. Tako su u modu uvedene duge haljine koje su bebe nosile od rođenja do petog meseca. Ova praksa je 1760-ih godina zamenjena uskim bodijima i kratkim suknjama nošenim od strane oba pola. Kada bi dečak napunio dovoljno godina, došlo bi onoga što se u istoriji naziva breeching, odnosno, do situacije kada mladi dečak po prvi put oblači pantalone koje su se smatrale prigodnom odećom koja odgovara njegovoj novoj fazi života. Simbolično, breeching je označavao period kada otac dečaka postaje više uključen u njegovo odgajanje i socijalizaciju.
Deceniju kasnije, iako breeching ritual nije bio napušten, dečaci uzrasta između tri i sedam godina počeli su da nose takozvana skeleton odela koja su se sastojala od pantalona dužine do zgloba i kratke jakne koja se nosila preko košulje sa velikom kragnom. Pantalone, koje su pre svega došle iz niže klase i vojne odeće, smatrane su kao tipično muška odeća, ali u isto vreme pantalone ove dužine razlikovale su dečake ovog uzrasta od tinejdžera i odraslih koji bi nosile one dužine do kolena. Do 1800. godine odeća se podelila u tri različite faze, svaka namenjena određenom uzrastu dečaka – novorođenčad u komotnoj odeći nalik haljinama i suknjama, mladi dečaci u skeleton odelima i stariji dečaci u košuljama sa širokom kragnom koju su nosili sve do tinejdž dana.
Skeleton odela su krajem 1820. godine zamenila tunika odela koja su se sastojale od tunike do kolena nošene u kombinaciji sa dugim pantalonama i koja su bila u modi sve do 1860. godine. Tokom ovog perioda smatralo se da dečaci i dalje nisu prošli kroz breeching ceremoniju. Prošli bi je tek kada bi počeli da nose pantalone bez tunike preko, što se događalo kada bi napunili šest ili sedam godina. Tada bi dobili kratku jaknu dužine do struka, koju su nosili do tinejdžerskog uzrasta, nakon čeka su konačno mogli da obuku žaket koji je označavao njihovu potpunu modnu zrelost.
Za razliku od odeće namenjene dečacima, odeća za devojčica nije pretrpela tako drastične transformacije. Žene su vekovima nosile suknje i haljine od dana kada su rođene pa sve do njihove starosti. Najveća razlika između mode namenjene devojčicama i ženama bila je ta što su devojčice nosile kraće haljine i suknje, i to najkraće pri rođenju pa bi se dužina polako produžavala dok ne dođu u pubertet.
Tokom 1820. godine u modu su uvedene takozvane pantalets, bele pamučne pantalone dužine do članka koje su nosili dečaci ispod haljina. Kada su njih počele da nose i devojčice nastao je pravi skandal jer je bilo kakva vrsta pantalona bila nešto što je bilo rezervisano isključivo sa muški pol, nešto lišeno bilo kakve ženstvenosti i smatrano da ne pristaje devojčicama. Postepeno, njihovo nošenje je uvedeno i u modu za devojčice, ali isključivo kao donji veš, jer na taj način nije pretilo da zadire u aspekt muške mode.
Tokom dvadesetog veka situacija se promenila. Prvobitno namenjene isključivo dečacima i muškarcima, pantalone su postale prihvaćene i podjednako nošene od strane ženskog pola. Do četrdesetih godina dvadesetog veka žene svih uzrasta nosile su ih podjednako i kod kuće kao i neformalnim javnim događajima, ali od njih se i dalje očekivalo da za crkvu, školu, prijeme, zabave, pa čak i kupovinu, nose haljine ili suknje. Tek od sedamdesetih godina pantalone postaju prihvatljive za sve prilike, a danas se jedna vrsta njih, na primer farmerice, smatraju i uniseks odećom.
Što se adolescencije tiče, ona je kroz istoriju predstavljala važan korak i vreme razdvajanja dece od roditelja. Ipak, ovo nije bilo modno propraćeno jer su sve do nedavno deca, kada bi postali tinejdžeri, samo preuzimali odevne navike svojih roditelja i nosili odeću identičnu njihovoj. Džez generacija dvadesetih godina je bila prva koja je počela da uvodi promene u ovakav modni obrazac, a pedesete su preokrenule situaciju zahvaljujući nastanku tržišta namenjenog tinejdžerima i razvitku rokabili subkulture. Međutim, odeća koju su oni tada nosili nije ostavila uticaja na odeću nošenu od strane „odraslih“ stoga bi oni po završetku puberteta vrlo brzo izašli ih svojih suknji sa pudlicama i tufni i prigrlili modu roditeljske kulture. Iz tog razloga, mnogi istoričari mode veruju da su šezdesete te koje su pomutile jasne granice između odeće za decu i odrasle.
Farmerice, mini suknje, šarene muške košulje, svi ti predmeti rado nošeni od strane tinejdžera tog perioda ostavili su uticaja na mejnstrim kulturu roditelja koji su ih postepeno takođe prigrlili. Iz tog razloga, smatra se da je baby boom era šezdesetih i omladinska potkultura hipika ta koja je pokrenula današnji trend relativno istovetne odeće za male i velike.
