Koliko ste puta bili u prilici da čujete kako je mala crna haljina idelno odevno rešenje za svaku priliku i kako bi svaka žena trebalo da poseduje makar jednu u svom ormanu? Pod pretpostavkom da je odgovor na ovo pitanje – mnogo, pitaću vas još i da li ste se nekada zapitali zašto je to tako, zašto baš crna i od kada je toliko popularna?
Sve zasluge za kreiranje male crne haljine prepisuju se Koko Šanel i to toliko često da mnogi tu činjenicu ne dovode u pitanje. Iako je Koko svakako jedna od dizajnerki koja je najzaslužnija za popularnost i kultni status ove haljine, naročito od 1926. godine kada je kreirala jednostavnu dnevnu crnu haljinu od žerseja i drugi dizajneri tog vremena eksperimentisali su, ne samo sa sličnim krojevima, već i sa famoznom crnom bojom.
Istorijski gledano, crna boja je sve do četrnaestog veka asocirala na žaljenje, oplakivanje i asketizam. Od udovice se očekivalo da pune dve godine nosi odeću koja je trebalo da simbolizuje njenu tugu. Tako je po nekom nepisanom pravilu prvih godinu dana nosila isključivo crnu odeću jednostavnog kroja, da bi tokom druge godine žaljenja postepeno uvodila ukrase u vidu diskretnog nakita ili veza na haljini i zemljane tonove u izbor svoje odeće.
Crna boja je takođe izazivala dramatičan efekat, pa je bila siguran način da pojedinac privuče pažnju na sebe. Nosili su je i pripadnici aristokratije, zahvaljujući čemu je povezivana sa misterioznošću. Osim toga crnu boju je nekada bilo teško i skupo dobiti prirodnim putem, te je u sebi nosila oznaku ekskuzivnosti i imućnosti.
Tokom osamnaestog veka crna boja je bila boja sveštenstva pa se verovalo da je nose pošteni, ugledni ljudi.
Kada su je vek kasnije nosili dendiji bila je sinonim za eleganciju. Kada je praksa bojenja odeće veštačkim bojama uzela maha, stvari su se polako vratile na staro – crna je ponovo dobila status boje za izražavanje žalosti, u posebnim prilikama za izazivanja „VAU“ efekta, a svetle i vedre boje su ustoličile svoje mesto u ženskoj modi. Najbolji i najkontroverzniji primer skandaloznosti crne boje jeste slika „Portret Madame X“, odnosno Virdžinie Gotru, slikara Džona S. Sardženta, iz 1884. godine na kojoj je ona predstavljena u pripijenoj večernjoj crnoj haljini sa dubokim dekolteom, što je bilo u velikoj suprotnosti sa dotadašnjim portretima koji su podrazumevali smerne haljine koje su pokrivale telo umesto što su ga akcentovale. Na taj način je svojom „malom“ crnom haljinom ova pripadnica visokog društva napravila odstupanje od dotadašnjih normi odevanja i nošenja određene boje u određenim prilikama.
Tokom ranog dvadesetog veka, poznati modni kretor Pol Poare zasnovao je svoju kolekciju na upadljivim, jarkim bojama, što nije bilo iznenađenje jer su se u buticima prodavale crne haljine namenjene isključivo udovicama. Koko Šanel je, navodno, bila na neki način inspirisana, ako se to tako može nazvati, Poareovom kolekcijom, ali ne na način koji nam prvo pada na pamet. Ona se zapravo zgražavala paletom boja koju je on koristio i koja joj se gadila, te je odlučila da svoju kolekciju zasnuje na nijansama bež, tamno plavoj i crnoj boji. Tako je ta 1926. godina sa početka teksta, zapravo prekretnica u njenoj karijeri i to zahvaljujuću čuvenoj haljini koja nije bila namenjena udovicama, već mladoj, savremenoj ženi koja je u njoj trebalo da obavlja svoje svakodnevne obaveze. Makar je to priča koju su propagirali modni časopisi tog vremena.
Istina je da je čak trinaest godina ranije Koko kreirala crnu somotsku haljinu sa belom kragnicom za Suzen Orlandi i da je šest godina kasnije britanski Vog pohvalio činjenicu da je ona uzela u obzir žensku svakodnevnicu i prktičnost.
Ipak, baš tog 1. oktobra 1926. godine američki Vog je proglasio must have komadom. Ostalo je istorija, a taj datum je ostao upamćen kao dan lansiranja male crne haljine u modni svet. Mala crna haljina je imala sve što joj je bilo potrebno da bi postala slavna. Bila je idealni miks jednostavnosti, univerzalnosti, praktičnosti, elegancije, šika i sofisticiranosti.
Kao što smo videli, crna haljina je kroz istoriju imala mnoga značenja ali su upravo ona zaslužna za njemu popularnost. Kako je imala tu sposobnost da bude prikladna u mnogim situacijama (u periodima žalosti, u posebnim prilikama kada je trebalo ostaviti utisak, onda kada nam je potreban odevni komad koji poručuje da pratimo modu, i tako dalje) oduvek su se mnoge njene varijacije smatrale delom trenda, ali nikada nije zavisila isključivo od njih, već je uvek bila moderna.
Godine 1944. u časopisu Vog je pisalo: „Deset od deset žena poseduje jednu“. Čak je i Kristijan Dior u svoju najpoznatiju kolekciju New Look uvrstio malu crnu haljinu i 1954. godine rekao: „Crno možeš da nosiš bilo kada. Crno možeš da nosiš koliko god godina imao. Crno možeš da nosiš u skoro svim prilikama. Ona je nezaobilazni deo ženskog ormana“.
Kako je era pedesetih bila seksualno konzervativnija, te se to odrazilo i na modu tog vremena, mala crna haljina je postala simbol „opasnih“ žena. Holivudske fatalne lepotice su često fotografisane u ovakvim kreacijama koje su bile sušta suprotnost tipičnom kroju i haljinama koje su nosile domaćice.
Sledeća decenija, šezdesete godine dvadesetog veka, nisu bile slavno vreme za malu crnu haljinu. Ne samo da se Balensijaga, poznat i kao majstor za njih, penzionisao, već je i moda tog vremena bila fokusirana na drečave boje, šarenilo, smele printove i zabavu, a ne na eleganciju, misterioznost i sofisticiranost koje su se povezivale sa crnom. Ipak, jedna crna haljina iz ovog perioda ostala je upamćena i dan danas kao najpoznatija na svetu. U pitanju je haljina koju je nosila Odri Hepbern u filmu Doručak kod Tifanija. Dizajnirao je Živanši i smatra se najpopularnijom malom crnom haljinom svih vremena. Živanši i Odri su bili bliski prijatelji, pa je ona uzela dve kopije ove poznate haljine. Međutim, interesantno je da se nijedna od njih zapravo nije našla na filmu, niti na reklamnim posterima. Naime, Živanšijeve verzije su bile previše škakljive jer su otkrivale veći deo Odrinih nogu, što se nije smatralo prikladnim za veliko platno, stoga ih je Edit Hed redizajnirala. Originalna haljina je u Živenšijevoj privatnoj kolekciji, jednu kopiju je Odri dala muzeju filma u Madridu, a druga je završila na aukciji 2006. godine gde je kupio anonimni kupac za 923.187 dolara. Zanimljiv podatak jeste da je novac od prodaje haljine otišao u dobrotvorne svrhe – za otvaranje škole u Kalkuti.
Sedamdesetih i osamdesetih godina, dizajneri poput Klod Montane i Ezedin Alaje eksperimentisali su sa različitim krojevima i materijalima, poput kože i streča, čineći je na taj način modernijom i privlačnijom za mlađe generacije.
Od devedesetih je postala redovan „gost“ na crvenom tepihu na kom je pokazala svu svoju svestranost. I zaista, evoluciju mode uspešno možemo sagledati kroz ovaj komad odeće koji je u njoj uvek bio prisutan i bio njen sastavni deo, po potrebi se prilagođavao dominatnim trendovima, ali i uvek ostajao vanvremenski klasik.
