Verujem da slučajnosti ne postoje. Tako me je Univerzum „sudario“ sa Milicom pre dve godine, na inicijativu zajedničkog druga. „Moram da te upoznam sa jednom devojkom, biće ti sigurno zanimljiva“. I tako je došlo do intervjua u kome ste čitali kako je pokrenula Tedx ZemunEd. A onda sam nastavila da pratim njene avanture širom sveta. Nakon ove poslednje, bila sam sigurna da zaslužuje da se opet nađe na našim stranicama
Zašto opet pišem o njoj? Zato što je inicijator. Putnik. Neko ko rešava uzroke koliko joj to mogućnosti dozvoljavaju. Ugovorile smo jutarnju kafu. U 9h, Koffein. Dugo je nisam videla. Dolazi sa kikicama na glavi, radila ih je na skorašnjem putovanju po Keniji. Prvo sam je zamolila da mi priča o proputovanju Azijom koje se zbilo prošle godine. Upijam svaku njenu reč, i već krojim svoju rutu…
Kaže da joj je cilj da obiđe i upozna različite kulture. Upije svet, a onda ostavi što veći uticaj na bolje za sobom. Na svim putovanjima volontira u zamenu za hranu i smeštaj, jedino joj je bitno da nađe dobre ponude za avio karte. Tako je provela 100 dana na trasi: Šri Lanka – Malezija – Tajland – Japan – Tajland – Izrael. Na Šri Lanci je učila o meditaciji, a kada se zaputila na Tajland provela je par nedelja u kući za putnike koju su osnovali jedan bračni par Nemaca. Kod njih je vozila traktor pirinčanim poljima i pravila kuću od blata. Zatim je u Bangkoku upoznala jednu Brazilku koja je uputila u hram za meditaciju, u koji se Milica zaputila već nakon par dana. Kaže da je otišla sa jednom predstavom o meditaciji i njenoj manifestaciji, ali u tom hramu je naučila kako se zaista reflektuješ sam sa sobom. Provela je 21 dan u potpunoj izolaciji od sveta. „Te tri nedelje živiš najprostijim životom: nema kontakta sa spoljašnjim svetom, ne smeš da se šminkaš, imaš dva obroka dnevno u isto vreme kao i svi monasi. Meditira se po ceo dan, s tim što se poslednja tri ni ne spava ni ne jede uopšte.” Pa da li je to fizički izvodljivo? Milica me uverava da jeste. Najveća promena je bila uočljiva u njenim očima. Kada je izašla iz hrama, izgledala je potpuno u skladu sa sobom i pogled je reflektovao taj unutrašnji mir.
„Kada provodiš vreme sam sa sobom, ti zapravo spoznaš sebe. Nema telefona, nema kontakta sa spoljašnjim svetom, ne pričaš ni sa kim osim sa mentorom koji ti svakog jutra daje nova uputstva za meditiranje. Ne znam da li iko ovde provodi toliko vremena sam sa sobom. Mi smo naučili da se samo bavimo drugim ljudima. A kako izgleda spoznaja sebe? Metaforički, ja sam to doživela ovako: stojim u centru sobe koja se zove Milica, zidovi su prepuni fioka koje nose sve što si do sada naučio i proživeo. U prva tri dana se sve te fioke otvore, i sva frustracija i potisnute emocije ti se obruše na glavu. Neminovno je da se slomiš i plačeš, jer mi nismo stvoreni da se suočimo sa tolikom istinom odjednom. I onda, polako, sortiraš jednu po jednu emociju. Složiš je lepo i vratiš nazad u fioku, i tako dok ne budeš u miru sa svime.“
Izašla je iz hrama 28. decembra. I u tom trenutku nije joj bilo bitno u kom pravcu ide, šta ima na sebi ili koliko novca ima u džepu. Bitno je samo što si tu i što postojiš. Našla se sa drugarom koji je u isto vreme bio na Tajlandu, i zaputili su se hičhajkom na jug. Nakon 16h putovanja i 1000 pređenih kilometara, našli su se na nekom ostrvu i napuštenoj plaži gde su kampovali naredna 4 dana i dočekali Novu godinu.
Nakon toga Milica kreće u Izrael, na kurs inovativnog preduzetništva, koji pohađa po samo jedan predstavnik iz svake zemlje. Tamo je upoznala ljude iz Kenije, koji su bili samo kap više u čaši da odluči kako joj je to sledeća destinacija. No, da se vratimo na kratko na dogodovštine sa Tajlanda. Zanimalo me je kako može da prihvati stvarni svet nakon mira stečenog meditacijom u hramu?
„Ne možeš istovremeno da živiš u dva sveta. Meni je taj osećaj lakoće bivstvovanja veoma prijao, i htela sam da zauvek traje. Ali onda se vratiš u stvaran svet gde te bombarduju informacijama sa svih strana. Trebalo je naći motivaciju za rad kada sam se vratila i izgurati nove projekte, ali sam bila na granici da sve to batalim jer nisam mogla a da se ne zapitam – čemu sav taj novac i sva ta dokazivanja? To nema suštinu, to će da ispari. Jedino što nosimo dalje sa sobom je um, a ja želim da ga oplemenim i oslobodim gorčine ovog sveta, novac mi ne treba.“
Šest meseci nakon povratka iz Azije kreće put Afrike, tačnije u Keniju. Obišla je razna plemena, bila u potpuno „divljim“ i odsečenim selima u planinama. Stacionirala se u jednom selu na ostrvu Rusinga, volontirala je u školi i učila 15 mališana engleski. Htela je da im poboljša osnovne uslove za život, te je pokrenula humanitarnu akciju preko svog bloga i pozvala sve ljude koji su u mogućnosti da pomognu. Za 20 dana trajanja akcije, preko 50 donatora, i došli su do cifre od skoro 1900 eura. Od tog novca mališanima je uveden sistem pijaće vode, obezbeđena je hrana za narednih 6 meseci, kupljene su nove školske uniforme i školski pribor, kupljena su dva dušeka na kojima će spavati naredni volonteri. Bilo je daleko od lakog i jednostavnog, ali je uložila nadu i veru u to da će ta ista deca jednog dana, učeni ovim primerom, postati bolji ljudi koji će pomagati dalje. Jacub, Arshavine, Audry, Reagan, Filgona, Mercy, Sheldon, Queenter, Jaffeth, Messy, Joanes, Emily, Vera, Vidick i Bromix su se svima zahvalili na pomoći putem njenog bloga.
“Siromaštvo je prisutno i na Tajlandu i u Keniji, samo što ovi u Aziji imaju budizam koji ih uči da je materijano tu samo da nosi ono što je duhovno. Naše telo je nosilac našeg uma. Oni sve ulažu u svoj um i u to da budu u miru sa sobom. Ne zovu ih džabe nacijom osmeha. Na Tajlandu sam se osećala veoma bezbedno i sigurno. Dok je Kenija, s druge strane, siromašna ne samo materijom već i umom, što dovodi do agresije. Oni žele materiju, žele novac, a agresiji takođe doprinosi i to što su bili kolonizovani. Ne možeš prisilno uglaviti ljude u nešto što nije njihovo prirodno stanište.” Naravno da se nađu oni koji pitaju ko sve ovo sponzoriše, i zašto prvenstveno ne pomogne deci u Srbiji nego ide u Afriku jer, da se ne lažemo, živimo u zemlji Srbiji gde ništa nije dovoljno dobro i po meri većine. Na to Milica samo ima da kaže: “Moje dete je dete iz Azije, Kenije, sa Tajlanda… nema granica jer smo svi ljudi na ovom svetu. Ne obazirem se na negativne komentare botova, jer uvek postoje ljudi koji samo kritikuju, a ne preuzimaju inicijativu. Ja pomažem svima koliko god mogu, i niko mi ne može narediti kome ću tu pomoć da pružim. U Beogradu sam prvo pokrenula Tedx ZemunEd a zatim i ITkonekt NGO, jer smatram da se moraš prilagoditi okruženju. A IT je budućnost Srbije, tako da se trudim da kod nas osnažim tu zajednicu.” Na moje pitanje kako uspeva da izbalansira istok i zapad u sebi, sa sjajem u očima i velikim osmehom na licu mi je rekla: “Radoznala sam. Postala sam zavisna od nepoznatog jer učim iz toga. Neverovatno je koliko sam proširila svoju zonu komfora, i koliko mi se život menja nakon svakog putovanja. U poslednjih godinu i po dana sam posetila 20 zemalja sveta.
Sada planiram putovanje u Argentinu u decembru i januaru, gde ću da volontiram u nekoj školi salse. Verujem da su ljudi u suštini dobri, i naučila sam da verujem svojoj intuiciji. Razum može da greši jer je zaslepljen emocijama, ali zato instinkt nikada ne greši. Ne moramo da znamo gde ćemo biti sutra, ne moramo da jurimo staž… ljudi to rade jer se tako osećaju sigurnije, jer se plaše nepoznatog. Ali ne čine te godine zrelijim, već je to iskustvo. Prepustite se vatri. Sve što vam treba već imate u ovom trenutku, imate svoj um i telo koje ga nosi. Lakoća bivstvovanja u trenutku je najlepša.”
