Suvišno je govoriti ko je bila Gabrijel Koko Šanel, kakvu je ona modnu revoluciju sprovela, ili pak spominjati koju brojku danas dostižu stvari potpisane njenim imenom. Ipak, koliko znate o tome ko je bila Koko pre nego što je postala svetski poznata dizajnerka, kakve je materijale prvobitno koristila, zašto neki izvori sugerišu da je počela kao dizajnerka za siromašne, sponzoruša i da su njeni ljubavnici bili ti koji su najviše zaslužni za njen uspeh?
I samo Gabrijelino rođenje bilo je obeleženo svojevrsnim skandalom i odstupanjem od tadašnjih društvenih normi – bila je dete rođeno u vanbračnoj zajednici koja se smatrala nedopustivom za to vreme. Sa samo dvanaest godina, nakon što joj je majka umrla od astme u trideset i trećoj godini života, Gabrijel je sa dve sestre završila u sirotištu jer otac nije želeo da se brine o njima. Tamo je provela pet godina, a opaticama, koje su vodile računa o njima, mogla je da se zahvali na podučavanju umeća šivenja. U šesnaestoj godini se zaposlila kao krojačica, ali kako joj dnevni posao nije bio dovoljan da bi namirila sve troškove, uveče je radila kao igračica i pevačica u tada poznatom kafeu La Rotonde. U njemu je i dobila nadimak Koko izvodeći pesmu Qui qu’a vu Coco dans le Trocodéro. Iako je bila skromnih glasovnih mogućnosti, zahvaljujući svojoj harizmi umela je da privuče pažnju pripadnika visokog društva, ali i da to mudro iskoristi. Svoj prvi susret sa uticajnim modnim društvom imala je zahvaljujući ljubavniku Etjenu Balzanu, sa kojim je počela da živi 1908. godine.
Nemoguće je ne zapitati se kako bi se priča o Koko dalje odvijala da nije bilo njega koji je upoznao sa tadašnjom modnom elitom i otvorio joj vrata koja su je odvela pravo na tron modnog sveta. Koliko god maštovita, odlučna i talentovana Koko bila, ona je i sama bila svesna toga da neće uspeti bez nečije finansijske podrške. Na samom početku karijere mudro se izdvojila iz mase svojim strogim krojevima, muškobanjastim odelima i skromnim detaljima koji su ubrzo osvojili Etjenove prijatelje i poznanice koje su želele da i one nose takozvane „boater“ šešire po kojima je Koko bila poznata i koje je pravila.
Iskoristila je ovu priliku i ubedila Etjena da koristi njegov apartman kao radionicu u kojoj je počela da radi kao modiskinja. Cilj joj je bio da se za nju pročuje, da stekne finansijsku nezavisnost, a onda i da se osamostali, što je podrazumevalo ostavljanje tadašnjeg ljubavnika. Koko je upravo to i uradila. Etjena je ostavila zbog Artura Kapela, koji je bio njegov prijatelj. Artur je verovao u nju, voleo je, ali je isto tako poput Etjena finansirao njene projekte. Godine 1910. Koko je otvorila prodavnicu u kojoj je prodavala svoje šešire.
Prvu prodavnicu odeće je otvorila u Dovilu 1913. godine u koju je privukla klijentelu bogatih izbeglica koji su došli u Dovil bežeći od ratne svakodnevice. Koko je tada ostvarila svoj san, ali je Kapel poginuo u saobraćajnoj nesreći 1916. godine, ubrzo nakon što se oženio drugom ženom. Izvori kažu da se Koko nije mnogo potresla zbog njegove ženidbe, već je nastavila da mu bude ljubavnica, ali njegova smrt je svakako uzdrmala i ostavila dubokog traga. Iako je za vreme trajanja njihove veze stekla finansijsku nezavisnost kojoj je težila i koju je ironično stekla finansijskom zavisnošću, Koko se uvek viđala sa dobro situiranim muškarcima. Iako će njihov tačan broj verovatno zauvek ostati nepoznat, poznato je da ruski knez Dimitrij Pavlovič, kompozitor Igor Stravinski, pa i vojvoda od Vestminstera nisu bili imuni na njen šarm, a glasine kažu da je zavela i Pikasa i Dalija. Njeni ljubavnici su ostavili traga i na njeno stvaralaštvo. Dok je bila u vezi sa ruskim knezom, mnoge njene kreacije nosile su dašak Rusije u sebi, zahvaljujući neutralnim bojama sa šarenim detaljima u vidu tradicionalnog ruskog veza. Sa druge strane, tokom veze sa vojvodom promenili su se materijali koje je koristila i za koje se sam vojvoda postarao da budu najkvalitetniji i najekskluzivniji.
Ukoliko pogledamo današnje cene komada koji na sebi imaju Šanel etiketu, teško je poverovati sa kojim je materijalima Koko radila većim delom svoje karijere. Pre svega, postala je poznata po korišćenju jednostavnih i vema jeftinih materijala koji su se najčešće koristili za izradu muške i sportske odeće.
Tako je Koko 1916. godine izradila poznati kardigan kostim, odnosno, komplet koji su činile suknja i kraći blejzer/žaket. Materijal od koga je kostim napravljen je vuneni žersej koji se do tada koristio isključivo za izradu sportskih dresova i donjeg rublja. Koko je takođe bila poznata po upotrebi neplemenitih materijala. Zapravo, popularizacija bižuterije u visokoj modi je bila njena zasluga. Iako je nekoliko godina ranije Pol Poare kreirao ovakav nakit, Koko je to uvela kao pravilo. Ona je redovno uz novu kolekciju dizajnirala i odgovarajuću bižuteriju u skladu sa opštom demokratizacijom mode i idejom da bi ona trebalo da bude dostupna svima. Imajući ovo na umu, kao i prethodne činjenice, vredi se zapitati šta je zapravo Koko želela? Što je više „upoznajem“ više sam i svesna da možda nikada nećemo saznati ko je ona zapravo bila. Veliki deo svog života provela je trudeći se da njena prošlost ostane tajna,dok su joj budućnost u velikoj meri kreirale njene afere, partneri i ljudi sa kojima se družila. Koko je nesumnjivo bila i ostala veliko ime u svetu mode i žena koja je u žensku modu uvela udobnost i praktičnost. Isto tako, teško je reći koliko je zapravo ostala verna svojim principima i koliko bi se njene kolekcije i životni put razlikovali od onog kojim je pošla da nije imala tu sreću da joj saputnici budu neki od najuticajnijih i najbogatijih ljudi na svetu?
