Aleksandar Joksimović je čovek za koga je na vrhuncu slave znao ceo svet, on je odbio da radi za modnu kuću Dior kako bi ostao u svojoj zemlji i predstavljao je u najboljem svetlu, a ona mu je uzvratila nezahvalnošću i zaboravom kada joj više nije bio potreban. Početkom devedesetih godina povukao se iz javnosti.
Knjiga „Aleksandar Joksimović. Moda i identitet“, autorke D. Velimirović pruža novi pogled na modu u doba socijalizma i kroz primer ovog kreatora objašnjava na koji način se prepliću politički, ekonomski i modni svet, a ja vam u nastavku teksta dajem sažeti prikaz.
Priča o Aleksandru Joksimoviću isprepletana je sa pričom o stanju modne industrije u našoj zemlji četrdesetih godina dvadesetog veka. Nakon Drugog svetskog rata kada su istočnoevropski socijalistički režimi, među njima i jugoslovenski, prigrlili ranu boljševičku ideologiju, došlo je do zvaničnog odbijanja zapadne mode koji se najbolje može opisati parafraziranom idejom „zašto menjati dužinu suknje, ako je postojeća već dobra“ Lune Vučo. Ovo odbijanje zapadne mode imalo je dve posledice. Jednom kada se socijalizam ogradio od brze smene modnih trendova i inovacija modnog sveta, morao se uspostaviti novi preovlađujući stil koji je podrazumevao praktičnu, jednostavnu i besklasnu odeću koja namenjenu radnoj ženi.
Za originalnost, individualnost i kreativnost nije bilo mesta, stoga je modne dizajnere poput Ruže Koen, Lenke Lam Majer i Rebeke Jakovljević Amodaj smenila jugoslovenska konfekcija sa svojim prosečnim krojevima i dizajnom. Nezadovoljni domaćom industrijom i demode odećom koja im je bila nametnuta, ljudi su se okrenuli šivenju kod krojača ili u domaćoj radinosti, snabdevanju na crnom tržištu ili u komisionima. Ubrzo je zemlju zadesio nesklad između proizvodnje i potrošnje koji je trebalo ispraviti. Tako je situacija krenula na bolje početkom šezdesetih godina zahvaljujući poznatim šoping turama u Trstu, komercijalnim reklamama koje su dobile veću ulogu u predstavljanju proizvoda i usponom nove srednje klase koja je imitirala zapadne potrošačke navike kako bi li demonstrirala svoj status.
Više se nije mogao ignorisati preveliki broj zamerki na račun jugoslovenske modne industrije i želja za individualizmom. Kreiranje odeće koja bi stajala u magacinima, ignorisanje modnih trendova i odsustvo osećaja šta je to što tržište traži, samo su neke od primedbi koje su bile iznete u beogradskom listu Bazar zahvaljujući kojima je na scenu ponovo stupio modni kreator kao personifikacija modnog napretka i poboljšanja. Prvi personalizovani modni kreator na jugoslovenskom području bio je upravo Aleksandar Joksimović. Njegova matična kuća, u kojoj je godinama bio zaposlen i sa kojom je obišao svet, bila je Centrotextil. Kako je i sam jednom prilikom rekao, Milica Babić je bila ta koja je primetila njegov talenat i od koje je naučio sve što zna o kostimografiji. U to vreme kada je jugoslovenska modna industrija krenula da se modifikuje, počeo je i Joksimović da proučava naš folklor, da posećuje muzeje, manastire, proučava freske i literaturu. Inspiraciju je pronalazio u Vizantiji i srpskom srednjevekovnom slikarstvu. Mnogi veruju da mu je upravo ova okrenutost tradiciji donela svetsku slavu i priznanje. Postao je zvezda čije su se kolekcije nestrpljivo iščekivale i bile centralni događaj mnogih muzičkih spektakala, a revije redovno reprizirale.
Godine 1968. dobio je i javnu afirmaciju kada je beogradski Međunarodni sajam pod imenom „Moda u svetu“ ustanovio nagradu Zlatni paun. Uspeh Joksimovićevih kreacija iskoristio je politički establišment radi promocije zemlje u što boljem svetlu, možemo to nazvati parola „kultura i moda u službi marketinga“. Tako su njegove kolekcije, uključujući i dve najpoznatije – Simonida i Prokleta Jerina, bile sastavni deo privrednih izložbi i mnogih međunarodnih manifestacija. Kolekcija Simonida je 1967. godine prikazana na Međunarodnom modnom festivalu u Moskvi, zajedno sa kolekcijama Koko Šanel, Kristijana Diora i Pjera Kardena. Tradiciji okrenute stanovnike Moskve, Simonida je oborila sa nogu zahvaljujući svojim specifičnim zvonasto krojenim rukavima preuzetim iz srednjevekovne vizantijske odeće i ornamentacije sa kamenih frizova manastira Gračanica i Dečani. Dve godine kasnije, u okviru prve jugoslovenske privredne izložbe u Parizu, prikazana je i Prokleta Jerina.
Iste godine, francuski magazin ELLE napravio je obimnu reportažu o ovoj kolekciji, a naredne godine na naslovnu stranu uvrstio i model iz iste. Ali, do toga ne bi došlo da je Joksimović poslušao savete ljudi koji su mu sugerisali da odustane od prikazivanja kolekcije da mu se ne bi smejali. Izgleda da su se specifičan kroj zubuna koji je činio osnovu kolekcije, ornamenti u vidu terzijskog veza na koži, materijali koji imitiraju rustično sukno i modni detalji poput stilizovane šajkače, nekima bili previše folklorni.
Svakako da bi od njegovih kolekcija trebalo spomenuti i Eminu koja je bila izložena u okviru manifestacije „Nedelja Beograda u Rimu“ 1971. godine, Anu Karenjinu i Formula 1 prikazane 1974. godine u Dizeldorfu, ali za promociju jugoslovenske mode tog vremena podjednako je važna i osoba koja je nosila njegove kreacije – Jovanka Broz.
Joksimović je svake godine specijalno za nju kreirao po nekoliko kostima i haljina. Imajući u vidu da je ona bila „pokretna reklama“ jugoslovenske mode, njegove kreacije je nosila i prilikom važnih međunarodnih susreta. Uprkos svim priznanjima koje je Joksimović dobio, socijalistički režim nikada nije dozvolio da se na modnog kreatora gleda kao na genija koji ima autoritet nad svojim delima. Naprotiv, trgovinsko preduzeće Obnova sklopilo je ugovor sa Centrotextilom po kome je po izuzetno povoljnoj ceni otkupilo uzorke i modele iz njegove kolekcije Vitraž, pa ste tako tuniku iz ove kolekcije mogli da kupite za tadašnjih pedeset dinara.
Drugi problem bilo je prisvajanje određenih modela bez naknade od strane onih na visokim pozicijama, o čemu govori i sam Joksimović: „To samo nestane. Uopšte se ne zna ko odnese… Samo dođu ćerke rukovodioca…“
Niska cena odeće visoke mode govorila je dosta o stvarnom statusu modnog dizajnera. Kobni zaokret u njegovoj karijeri desio se 1978. godine kada je, po nalogu poslovnog rukovodstva Centrotextila, postao kreator trećerazrednih firmi. Dizajner čiji su modeli korišćeni u svrhu ekskluzivne promocije zemlje, čije je ime bilo svetski poznato i cenjeno, oštećen je zahvaljujući tome što je demokratska vlast u zemlji bila samo prividno demokratska, a politički rukovodioci su imali poslednju reč. Zahvaljujući izlaganju preduzeća državnim i političkim organima, ona više nisu imala dozvolu da samostalno donese ni najbanalnije odluke, poput određivanja cene odevnih komada. Njegovi kontakti sa Jovankom Broz mu takođe nisu mnogo pomogli. Rukovodioci Centrotextila bili su uplašeni zbog njihovih povremenih susreta te su ga izolovali iz sveta visoke mode onog trenutka kada je i Jovanka izolovana od Tita.
Za razliku od modnih kreatora na zapadu, čiji je talenat bio, ne samo prihvaćen već i smatran nezamenjivim i čija je vizija nastavila da živi nakon njihove smrti, modni dizajner u doba socijalizma bio je zamenjiva vrsta. Sa jedne strane, u javnosti figura i sredstvo promovisanja jugoslovenske mode u što boljem svetlu, a sa druge sputavan od strane rukovodioca iste te zemlje.
