Danas su jedne od najpoželjnijih devojaka sveta, seks simboli u centru svih dešavanja, zarađuju milione, ali sami počeci njihovog posla, koji datiraju još od druge polovine devetnaestog veka, bili su trnoviti i nimalo cenjeni.
Smatra se da su manekenke preuzele ime od statičnih lutki na koje se izlagala odeća u francuskim krojačkim salonima sve do polovine devetnaestog veka. Dok je reč manekenka, na francuskom le mannequin, označavala žensku osobu koja se bavila ovim poslom, reč model, odnosno le modèle, nije se koristila kao što je mi danas upotrebljavamo već je označavala haljinu koju je manekenka prezentovala u salonu. Ta haljina je mogla da predstavlja ekskluzivu sašivenu po narudžbini imućnog klijenta ili prototip, odnosno model, koji je tek trebalo da bude adaptiran za masovno tržište.
Status manekenki je često lebdeo između subjekta i objekta na kome se izlaže odeća. Izazivale su podjednako divljenje i neodobravanje. Dok su se jedni divili njihovoj lepoti i gracioznosti, drugi su ih kritikovali zato što reklamiraju modernu i skupu odeću radi novca, a ne sebe samih.
Ipak, bez obzira na dvojako značenje reči model i ambivalentan stav prema manekenkama, zajedno su doprineli razvoju francuske modne industrije.
Čarls Frederik Vort (Charles Frederick Worth) ili kako ga često zovu, „otac visoke mode“ je prvi krojač za koga se pouzdano zna da je koristio manekenke za predstavljanje odeće, premda se pretpostavlja da su mnoge njegove kolege često zvale manekenke kad je trebalo predstaviti odevne komade uglednim klijentima. Tako je i sam Vort upoznao svoju ženu Meri (Marie Augestine Vernet Worth) dok je ona bila model za marame.
Njih dvoje su 1858. godine otvorili prvi salon visoke mode u kome je Meri radila kao manekenka sve do 1870. godine. Ne samo da je na ovaj način institucionalizovao profesiju, već je i ustanovio koncept godišnjeg izlaganja kolekcija, odnosno, prezentovanje kolekcije proleće/leto i jesen/zima na manekenkama koje bi se šetale pistom koja se nalazila u salonu dok su potencijalni klijenti stajali sa strane i posmatrali reviju.
Nakon 1870. godine Meri je bila zadužena za obuku stalno zaposlenih manekenki od kojih su neke čak i živele u salonima. Nekoliko puta dnevno manekenke bi predstavljale određeni model haljine profesionalcima ili uglednim kupcima.
Iako su bile slabo plaćene, često anonimne i ne preterano cenjene u društvu, istovremeno su važile i za izuzetno glamurozne devojke.
Na samom početku modelinga nisu postojale idealne telesne mere, već bi dizajneri angažovali devojke raznolike visine i težine sa ciljem pokazivanja raznovrsnosti svog dizajna.
U Londonu, revije su počele da se održavaju u poslednjoj deceniji devetnaestog veka.
Lejdi Daf Gordon (Lady Duff-Gordon) poznatija kao Lusil, obučavala je svoje manekenke koje su često bile visoke preko metar i osamdeset i davala im scenska imena poput Dolores, Gemel, Hibi, Sumarun i tako dalje. Zauzimale su dramatične poze tokom revije, retko kada bi se smejale, a nisu ni pričale puno, gradeći oko sebe veo mističnosti. Kada je Lusil, početkom dvadesetog veka, otvorila salone u Njujorku i Parizu povela je sa sobom svoje četiri najbolje manekenke koje su zbog svoje glamurozne pojave bile glavna tema štampe na oba kontinenta.
Dizajneri širom sveta su razumeli marketinški značaj prikazivanja mode u pokretu zahvaljujući manekenkama.
Postoje podaci da je Žan Pato (Jean Patou) putovao u Ameriku da bi odatle regrutovao šest najboljih manekenki koje su radile revije pred njegovom američkom klijentelom, jer, kako je sam smatrao, ljudi iz Amerike su imali afiniteta prema vitkim i mršavim devojkama, a ne prema „okruglim francuskim Venerama“.
Otprilike u ovom periodu modni časopisi su počeli da koriste fotografije umesto modnih ilustracija. Ipak, na tim fotografijama su mahom bile poznate glumice i žene iz više klase, a ne modeli.
Tek šezdesetih godina dvadesetog veka dolazi do nama dobro poznate povezanosti između fotografa i manekenki. Ilustrovana knjiga iz 1885. godine, Art et la Mode, prikazuje četiri manekenke tokom modne revije, kao i malu i pažljivo odabranu klijentelu koja se na te događaje pozivala. Fotografi nisu bili učesnici revija i upravo taj nedostatak fotografija je jedan od razloga zbog kojih nemamo mnogo informacija o samim počecima manekenske profesije.
Dvadesetih godina, tačnije, 1923. godine Džon Pauers (John Robert Powers) je osnovao prvu modnu agenciju u Americi (New York City modeling agency) sa ciljem da profesionalizuje ovaj posao, a u Njujorku se otvara i manekenska škola u kojoj su zainteresovane devojke mogle da nauče tehnike i pokrete potrebne u ovom poslu.
Ostatak teksta o manekenkama možete pročitati u 3. broju Plezir magazina na stranici br. 98.
