Lijepo je čuti nekoga da kaže da haljine nisu pravljene da bi bile nošene samo jednom. Još je ljepše kad to kaže neko iz modne branše, poput moje sagovornice, eko dizajnerke Milice Marinković. U njenom pristupu modi nema ni trunke elitizma, što je očigledno još u početnom stadijumu stvaranja, odabiru materijala. Miličine haljine napravljene su od recikliranih limenki – i pritom su nosive. Mlada beogradska dizajnerka nije isključiva ni kada je odabir prilika za izlaganje svojih radova u pitanju, pa su jednake šanse da ćete je zateći u galeriji, na nedjelji mode, radionici za djecu ili konferenciji na fakultetu. Za nju su sve to savršeno dobre prilike da radi na podizanju svijesti javnosti o važnosti reciklaže.
Modni dizajner je mnogo više od osobe koja stvara odjeću koju nosimo. On je i edukator, koji nas uči kako da na određene materijale počnemo da gledamo drugim očima. Aktivista, koji ideale za koje se zalaže tka u svaku nit svojih kreacija. Umjetnik, čiji svaki odjevni predmet priča svoju priču. A haljine od limenki eko dizajnerke Milice Marinković pripovijedaju o tome šta se desi kada iskorištenim materijalima udahnemo novi život.
Milica kreira haljine i tapiserije od recikliranih čepova i limenki. Od 2012, kada je prvi put dizajnirala tapiseriju za štand „Železnice Srbije“ na Sajmu turizma, pa do danas, malo šta se promijenilo. I dalje joj je mašina za šivenje sporedan element u stvaralačkom procesu. I dalje su joj limenke omiljeni materijal, pa, umjesto platno koncem, alkama povezuje metalne diskove. Tehniku sklapanja preuzela je od nigerijskog dizajnera tapiserija, El Anasuija, i prilagodila je tako da bude primjenljiva i na nosivim kreacijama. A da su njena djela zaista nosiva svjedoči podatak da se na nedavno održanom Serbia Fashion Week-u u Novom Sadu njena kreacija mogla vidjeti u okviru audio-vizuelne revije „Grace & Heroes“, kojom je Srđan Šveljo okupio mlade dizajnere regiona oko lika Grace Jones, te da je rado kontaktiraju predstavnici organizacije „Miss Srbija“.
Dok smo pričale o odnosu između modne industrije i zagađenja životne sredine, šalila se kako ćemo na kraju svi svakako biti primorani da nosimo haljine od limenki ukoliko ne promijenimo svoje navike. Obradovah se i što neko riječ „otpad“ stavlja pod znake navoda, uočavajući u nečemu odbačenom još uvijek neshvaćen materijal, koji samo čeka na to da bude upotrebljen na pravi način. Opran, ispresovan i isjeckan u krljušt, koja će kasnije biti nanizana na platnenu osnovu i, umjesto na deponiji, završiti u nečijem ormanu.
Kada i kako si počela na limenke da gledaš kao na materijal za rad?
Tokom završne godine studija dizajna tekstila na Fakultetu primenjenih umetnosti inspiraciju sam pronašla u efektu ogledala i hromiranim komadima, pa su limenke za mene postale materijal koji je neiscrpan izvor inspiracije. Njegovom upotrebom je već iskorišten materijal koji šteti našoj planeti dobio novi život, i to kao zamena za štras, šljokice i kristale.
Jednom prilikom, asistent na predmetu „Tapiserija“ mi je doneo papirić sa imenom umetnika na čiji rad su ga podsetile moje skice. U pitanju je bio El Anasui, umetnik iz Nigerije. Naime, on radi tapiserije ogromnih proporcija; čak tolike da mogu da prekriju prednji deo fasade prostora u kojem izlaže. Od prvog trenutka ja sam se zaljubila u njegova dela. Godine 2012. sam izradila prvu tapiseriju od recikliranog materijala, koju sam obrađivala zajedno sa svojim timom: porodicom, prijateljima i dečkom. I čep i limenka moraju proći kroz nekoliko faza da bi se dobio materijal za rad. Čepove smo pored pranja presovali i bušili rupice – sve se radi ručno. Limenke se takođe peru i dezinfikuju, pa se onda seku i presuju, da bi se od tog materijala sekli određeni oblici. Na početku sam koristila sve delove limenki i sekla ih tako da nema otpada. Spajala sam ih žicom, a sada ih spajam alkama, i svaku haljinu prilagođavam ljudskoj figuri.
Za svoj umetnički rad koristim materijale koji su reciklažnog tipa jer mi je uvek potrebna neiscrpna sirovina, kao što su, pored limenki, i plastične flaše, novine, kese…
Koje vrijednosti stoje iza tvojih haljina od limenki „Mima Eko Art“ i koji ti je bio cilj kada si koncipirala ovu kolekciju?
„Mima eko art“ je nastala kao moja borba da umetnost, koja je danas zanemarena, izvučem u prvi plan i privučem i publiku koja ne posećuje galerije da dođe i upozna se s materijalima. Veliki podstrek sam dobila 2014. godine, kada su me pozvali iz galerije „Stara Kapetanija“ u Zemunu i rekli da je moja prijava za prvu samostalnu izložbu prošla na konkursu. Krajem avgusta 2014. su prvi put zajedno na istom mestu izlagani moji radovi, tapiserije i haljine. Izložba je trajala oko nedelju dana i za to vreme dobili smo sjajne rezultate koje smo želeli: ljudi su ulazili u galeriju da vide šta je izloženo i bivali oduševljeni kada bi zaključili da su to haljine od čepova i limenki. To je bio cilj: da se publika zainteresuje, privuče, i onda razmišlja o samom materijalu. Bitno mi je da sam dokazala sebi da mogu da šijem žicom, metalom i tatinim alatom (smijeh).
U kojoj mjeri je ovdašnja publika osviještena za kreacije koje pored modne, pričaju i neku drugu priču, u tvom slučaju ekološku?
Približavam haljine publici time što ih činim atraktivnim za nošenje, a doslednim temi. Na prvi pogled, ni ne deluje da su napravljene od „otpada“. Ima zainteresovanih devojaka koje bi ih nosile na maturskoj večeri ili čak kao venčanicu, tako da su to teme koje trenutno razrađujem. Jednom prilikom, jedan dečko je prokomentarisao kako bi voleo da njegova devojka to nosi, ali samo ako uspem da bolje izolujem zvuk koji nastane kada limeni delovi udaraju jedni o druge (smijeh). U saradnji sa Miss Srbija, misice koje nas predstavljaju u svetu su nekoliko puta nosile moje kreacije. Jednom, na Filipinima, gde je fokus celog takmičenja bio na zaštiti životne sredine jer se birala „Miss Earth“, i nedavno, na „Miss Eko“, u takmičarskom delu programa, u kojem se birala najlepša eko haljina.
S druge strane, koliko misliš da sami modni dizajneri na našim prostorima inspiraciju traže u ekologiji?
Sve više se i kod nas prihvata oblast zaštite životne sredine, pa čak i kad je moda u pitanju. Dizajneri su počeli da se okreću ekologiji, ali još uvek u maloj meri. Interesantno je to da nas još u srednjim dizajnerskim školama uče da koristimo „otpad“ u stvaranju. Međutim, komercijalni dizajneri ne obraćaju pažnju na ekologiju. Njome se više bave alternativni dizajneri ili „sveži“ dizajneri koji su i dalje na fakultetu, ili su nedavno diplomirali.
Zanimljivo je da je nedavno izlaganje tvojih kreacija u tržnom centru „Rajićeva“ obuhvatalo rad sa djecom na sječi limenki i papira i pripremi novih haljina. Kako je bilo raditi sa najmlađima na jednom ovakvom poduhvatu?
U TC Rajićeva haljine smo predstavljali kroz dečije radionice, gde smo s decom pravili ne samo haljine od limenki, već i haljine od novina. Ta deca su bila mali dizajneri – čak su i dečaci učestvovali i bilo ih je u većem broju! Napravili smo balsku haljinu sa dugačkim šlepom od novina, koju su deca ukrašavala detaljima koje su prethodno sami napravili. Moj plan je bio da deci približim mogućnost da od nečeg već iskorišćenog, poput novina i upotrebljene ambalaže, možemo da napravimo umetničko delo ili u ovom slučaju, haljinu za bal.
Nekoliko tvojih modela je nedavno bilo izloženo na Fakultetu političkih nauka u okviru „Nedelje održivog razvoja“. Šta misliš o izlaženju iz konvencionalnih okvira, u kojima se dizajner vezuje za modne revije i preseljenju u neka drugačija okruženja, u kojima možeš da predstaviš svoj rad na jedan drugačiji način?
Ja sam diplomirani dizajner tekstila i samostalni umetnik priznat od strane ULUPUDS-a. Moj plan je da se borim da svoj talenat predstavim u svim sferama. Klasične revije sada, nažalost, pored priznatih dizajnera i umetnika, može da organizuje bilo ko ko sebe smatra dizajnerom. Učestvovanje na radionicama za decu i prostorima netipičnim za tako nešto je šansa da se što više različitih ljudi upozna sa očuvanjem naše planete na jedan kreativan način. Izlaganje na „Nedelji održivog razvoja” samo je jedna lestvica iznad onoga što sam očekivala da mogu da postignem. Samim tim to je za mene bilo nešto posebno. Imala sam priliku da čujem pozitivne komentare profesora, zaposlenih na fakultetu i studenata. U suštini, svi su bili iznenađeni, i izrazili su svoju podršku za to što radim, iako smo iz različitih struka. Posebnu pažnju privukla je devojka koja je nosila haljinu od limenki tokom celog dana i na taj način pokazala da se i u takvoj haljini možete ponašati kao u svakoj drugoj.
Kako gledaš na vezu između mode i ekologije? Na koji način misliš da se ona može popraviti?
Nažalost, smatram da su moda i ekologija u sukobu zato što smo pored fast food-a dobili i fast fashion. To znači da velike modne kuće izbacuju ne dve kolekcije godišnje – jesen/zima i proleće/leto – već mnogo češće. To sa sobom povlači veliku količinu tekstila, i to nisu isključivo prirodni materijali, već veštački u najvećem broju slučajeva. Dakle, zatrpavamo planetu ogromnom količinom nekvalitetnog tekstila. Pored toga, ni kvalitet šivenja više nije isti. Sve je napravljeno da bi se brzo „potrošilo” i da bi ljudi ponovo pojurili u butike.
Dobra strana svega je što se polako uvode moderni materijali i upotreba već iskorišćenog tekstila. Međutim, sve je to kod nas, a i u svetu, tek u razvoju. Zato je za mene modna industrija u celini i dalje zagađivač planete, pre svega zbog prestiža koji se i dalje neguje i ideala da se jedna haljina može obući samo jednom, i da se potom više nikad ne nosi. Kako se taj odnos može popraviti?
Pa, cela planeta treba da se dozove pameti. Da se odgovorno reciklira sve što može da se reciklira i da se od starog pravi novo sve dok je funkcionalno. Svi treba dobro da razmisle kad nešto kupuju i zapitaju se da li im je to stvarno potrebno. Bilo bi vrlo lepo, isplativo i kreativno da se razbije iluzija prestiža koju pomenuh ranije time što bi ljudi osvežili odevni predmet nakon određenog vremena. Imam želju da u budućnosti stvorim kolekciju haljina lepih krojeva na koje bi se docrtavao dezen. Posle svakog nošenja, klijent bi došao kod mene i dezen haljine bismo dograđivali i dorađivali u smeru po želji. Nešto malo bi se dodalo, nešto oduzelo; isto tako i sa tašnama, cipelama i ostalim modnim detaljima.
Koji su tvoji poslovni planovi za budućnost? Da li bi voljela da se oprobaš u radu sa nekim drugim eko materijalom?
Planovi su mi već duže vreme vezani za predstavljanje svog projekta i publici van granica naše države. Pored toga, u planu mi je još jedna samostalna izložba sa upotpunjenom kolekcijom haljina i performansom, na kojem bih, pored ljubavi prema ekologiji, posetiocima prikazala i sva ostala interesovanja kojima se bavim u okviru svog rada. Tu je i još mnogo radionica, ne samo za decu, nego za sve uzraste, jer treba što više raditi na podizanju svesti ljudi o važnosti recikliranja. Moram da priznam da me je „Nedelja održivog razvoja“ inspirisala i dala mi nove ideje vezano za materijale sa kojima bih mogla da radim na novim haljinama. To su definitivno tetrapaci, čija srebrna boja sa unutrašnje strane me jako raduje.
