Srđan Šveljo i kako je propao (srpski) street style
U jednom od prethodnih brojeva pozabavila sam se istorijom street style-a sa stanovišta antropološkinje Sofi Vudvard, kao i objašnjenjem njegovog prelaska iz domena subkulturnog u mejnstrim. Da li je ista „boljka“ zahvatila i naš ulični stil, šta je to što ljudi najčešće i najradije nose, gubi li se individualnost na našim ulicama i da li je ona ikada postojala, jesu samo neke od tema o kojima sam proćaskala sa Srđanom Šveljom, zaljubljenikom u modu i muziku, čovekom koji je izuzetno teorijski potkovan i koji se ne libi da kaže šta misli
Za početak, kada već pričamo o street style-u, kako bi ga ti definisao i šta je to što ovaj stil odvaja od ostalih, po čemu je specifičan?
Street style baš i nema neku svoju definiciju, ali ime govori dovoljno i na neki način ga i definiše. On je recimo ona druga slika svakog grada, uglavnom metropole, ne ono što je jednolično obučena gomila koju prvo zapaziš, već kad dvaput trepneš ili protljaš oči – e onda ugledaš te street style „cvećke“ koje su tu… još upadljivije od onih navedenih, da ulepšaju, da osveže, da daju taj touch koji svi mi koji ljubimo modu tražimo kada šetamo ulicama nekih drugih gradova. To je ono drvo koje retki vide od tolike šume 🙂
Street style je ulična moda koja ne podleže aktuelnim trendovima već igrom kombinacija dotiče sve ono što možda aktuelni trend ne promoviše. Ponekad je i taj trend prisutan, ali vidljiv samo na malo drugačiji i slobodnije upakovan/kombinovan način.
A može i ovako. Street style je moda koju nose hrabri, koju stvaraju maštoviti, koja inspiriše one kojima nedostaje ideja. Street style je sve ono što ne vidimo u izlozima, sve ono što simbolizuje slobodu u modnom smislu.
Da li svako od nas poseduje street style ili postoji neka karakteristična odeća koju vezuješ za taj pojam?
Sigurno je da većina poseduje u ormaru komade garderobe koje bi opet svako od nas obukao na drugačiji način. Ali street style je način ne samo odevanja nego i života… To prati i muzika koju slušaš, knjiga, film… Samo lifestyle koji je kulturno obogaćen može dati dobar i upadljiv street style. Sve je to vrlo povezano i nikada ne smemo ni pomisliti da će nas ona priča „imam novac i kupiću dizajniranu skupu garderobu“ staviti u red onih koji imaju stila (street stila). Ipak mora postojati i osnova za to, u glavi, u nama… kako za sve ono što nosimo, tako i za sve što govorimo, pišemo i kako se kroz razne web opcije predstavljamo.
U jednom od prethodnih brojeva, pišući tekst o ovom fenomenu, bazirala sam se na mišljenju Sofi Vudvard koja, ukratko, kaže da je street style nekada bio pozornica za ispoljavanje kreativnosti i individualnosti, mesto gde su se pripadnici subkultura „igrali“, a danas se zbog velikih očekivanja možemo razočarati usled pogleda na jednolično obučene ljude. Da li bi se ti složio sa njom ili ne?
U potpunosti, posebno kada je u pitanju moj grad, naša zemlja. Jednoličnost je samo uzrok svemu onome što se dešavalo iza nas decenijama i traje i trajaće. Jednoličnost ne samo ulične mode, jednoličnost muzike (jer eto slučajno sam već sedamnaest godina DJ, a imam i jedanaestogodišnje radijsko iskustvo pa mogu da komentarišem), jednoličnost zabave, mišljenja, života. Sve to kad se spoji u glavi, duši, pa se sa tim krene na ulicu međ’ svet, što bi se reklo, ne može biti drugačije nego dosadno, bez boje, dezena… i jednolično u svakom smislu, pa i modnom.
Generalno, kakvo je tvoje mišljenje o street style-u u Srbiji?
Kada zažmurim i zamislim ulice Srbije ja ne vidim ljude već gomilu, masu braon-crno-sivu koja tumara, prolazi, dolazi, odlazi… Da ne pričam o smrknutim i tužnim licima koja su na pognutim glavama. Čak i staviti neki kolorit, nešto što je šara, bilo bi totalno pogrešno jer nekako ne ide uz ta smušena lica i izgubljene poglede. Sećam se kasnih osamdesetih pa i „problematičnih“ devedesetih gde je Srbija imala street style na koji sam bio ponosan.
Novi Sad je imao svoju grupu ljudi koji su ga nesvesno promovisali, bili neobični, okupljali se na par mesta na kojima se vrtela i muzika koja je pratila ceo stil (Miš, Garuda, žuta Kuća, Atrium… a kasnije Contrast, House, Big Mama, Out), zvali su ih „alternativci“, ponekad bi dobili i neko pogrdno ime ali to je sve bilo nekako normalno, niko nikoga nije fizički maltretirao (što se danas dešava) i svako je bio free da bude ono što jeste i izgleda u skladu sa tim.
Beograd kao centar bio je nalik Londonu, ulicama su zaista šetali ljudi koji su inspiraciju pronalazili u raznim subkulturama, inspiracija je stizala iz svetskih magazina, muzike, filma. To je vreme kada se budi modna scena i kada svi na neki način kreiraju sebe i svoj izraz, koji su predstavljali na ulici, pre svega, pa tek onda u klubovima i među prijateljima. Ja ne znam da li se ikada desilo da odem do Beograda, a da ne vidim neka neobično obučena, svetski stilizovana, i meni predivna bića koja prolaze Knez Mihajlovom ili borave u nekom klubu.
Sasvim južna priča zvana Niš imala je savršenu underground scenu koja je uticala na to kako će ljudi izgledati, i to je slična priča kao i sa Novim Sadom, valjda zato što je Beograd Beograd, centar i metropola, onda smo mi severni i oni južni uvek gurali neku svoju priču ne bi li nas taj BGd zapazio. U tom guranju bilo je mnogo ali mnogo dobre mode, dobrih ideja i savršenog lifestyle-a koji je proizvodio nešto što tada i nije imalo ime street style, ali smo ga prepoznavali kao dobro, kreativno i svojstveno umetničkom svetu.
Kao neko ko je imao prilike da se upozna sa tim „uličnim duhom“ drugih zemalja, kako bi uporedio situaciju tamo i ovde? Da li bi, na primer, neko iz inostranstva ko se bavi modom mogao u našem street style-u da vidi nešto što bi bilo novo i upečatljivo u odnosu na druge zemlje?
Situacija tamo je da su ljudi slobodni za razliku od nas ovde, slobodni u svakom smislu pa samim tim i modnom. Izgledati kako želiš, igrati se modom i svim onim što ona pruža i zbog čega postoji, napolju je to stvar slobode i tolerancije onih koji se baš i ne bi tako zaigrali ali im ne smeta, a ovde je to danas domen hrabrosti, ludosti i spremnosti na to da kada izađeš možeš biti opasno iskritikovan od ulice, možeš biti javno prozvan, ali i pretučen… Ovde je to postala stvar (ne)tolerancije, (ne)informisanosti, jer većina ljudi nije mrdnulo dalje od svog „ognjišta“ pa ne znaju da postoji i nešto tamo negde. Ti stranci koji se bave modom i inspiraciju pronalaze na ulicama teško bi danas u Srbiji 2014-te mogli da zapate neki modni ulični virus koji već nisu negde pokupili.
Koja je to zemlja koja je ostavila najbolji utisak na tebe, za koju bi mogao, na osnovu onoga što si video na ulicama, da kažeš da su ljudi najbolje odeveni i zbog čega? I postoji li zemlja koju do sada nisi imao prilike da posetiš, a voleo bi baš zbog street style-a koji je odlikuje?
Uvek sam mislio da će London biti taj grad, i uvek sam muzički i kulturološki naginjao ka toj priči. I zaista London ima sve to ali prvi put sam se ipak naježio u New York-u na ono što sam video na ulicama i u klubovima. NYC je simbol slobode, street style-a… grad koji živi modu 24/7, a moda mu za to uzvraća jer svi koji nešto znače u modi, oni koji pokušavaju, oni koji već traju, svi oni idu u osvajanje baš tog NYC-ja, a ljudi koji tamo žive i nose modu na njegovim ulicama. Tokyo je čini mi se jedini grad na zemaljskoj kugli gde street style i uopšte moda živi na sasvim drugačiji način nego ostatak sveta. I prava modna biblija za mene su „harajuku kids“. Oni su uradili i rade modi sve ono što se niko u zapadnoj civilizaciji ne usuđuje, kombinuju nemoguće, spajaju nespojivo i to na savršen art način. Tokyo je destinacija koju bih voleo da posetim i da joj se prepustim.
Da li smatraš da blogovi, razni portali i magazini u našoj zemlji u street style rubrikama najčešće predstavljaju mejnstrim obučene ljude, one koji se odevaju po trenutnoj modi, a ne individualce koji odskaču iz mase?
Danas je popularno baviti se street style modom.
Danas je popularno biti „Blogom Dat“.
Danas ako nemaš takvu rubriku nisi IN magazin, portal ili blog.
Naravno da svi promovišu dosadnu i mejnstrim obučenu gomilu jer oni drugi ne postoje. Imao sam ideju da za svoj Urbanlook pravim takvu rubriku, i zanesen tom pričom krenuo u potragu ulicama NS-a za početak… ubilo me crnilo i sivilo onoga što je prolazilo pored mene pa sam odustao. Ti individualci koje spominješ retke su prilike i ne sreću se baš često na srpskim ulicama. Street Style kod nas ne postoji i to je to. Svako predstavljanje istog je na silu i po svaku cenu da se popuni rubrika. O blogovima ne bih jer tek ta priča „blogom datih“ persona nije ni malo evoluirala od kada ih „modni bloger“ epidemija spopala.
Moram se ponovo pozvati na prethodni tekst pre nego što postavim sledeće pitanje. U njemu je objašnjeno da iako se možda čini da street style na ulicama Notingema, gde je Sofi obavila svoje istraživanje, danas naginje više mejnstrim modnom pravcu i prezentuje odeću trenutno popularnih modnih marki, to opet ne znači da su ljudi uniformisani jer akcenat stavljaju na to gde su ti komadi kupljeni. Odnosno, na kombinovanje vintage i novih stvari pa tako ne nose samo ono što je masovno proizvedeno. E sad, pitanje za tebe je koliko je u našoj zemlji ljudima bitno gde kupuju, čemu daju prednost i na koji način se to odražava na street style?
Kod nas uglavnom vlada pravilo – što vidiš na lutki u izlogu to kupi i nema greške, to promovišu, blogovi, magazini, portali… Kombinacija nekih starih komada sa novom modom je za vrlo hrabre i mudre. Ne ume i ne može to baš svako. Ovi prvi ne znaju kud bi sa nekim komadom iz 70-te ili 80-te, a ovi drugi su gadljivi na sve ono što nije novo i tek otpakovano. To je opet stvar POP kulture i onoga što ona predstavlja u nekoj zemlji. U Srbiji to je sve ono što ja nikada ne bih nazvao POP kulturom i zato smo u tolikom raskoraku sa svetom, bar na ulicama.
Malo bih se udaljila od teme street style-a za sada i prokomentarisala da si poznat po tome što si u više navrata podržavao i promovisao ljude koji neguju alternativne modne pravce. Koliko misliš da su njihovi blogovi popularni i generalno kako se na takve stilove gleda u Srbiji?
Ja kroz moj Urbanlook već 8 godina promovišem jednu urbanu, lepu, pomalo alter i neobičnu modnu priču koja nastaje ne samo u svetu već tu oko nas, u našem komšiluku i regionu. Alternativni modni pravci zaslužuju mnogo više mesta u medijima i na web-u nego što je samo kroz moj sajt i moje razmišljanje i pisanje. Na takvu modu i stil se ovde gleda sa rezervom, ponekad i podsmehom, a ono što ljudi ne znaju jeste umetnički i generalno modni pristup celoj priči koji daju dizajneri koji stoje iza malo alternativnijih remek dela domaće modne scene. Tužno je koliko je sve manje ljudi koji to razumeju, kapiraju, osećaju i konačno nose na sebi. Srbija je postala vrlo zatvorena i sve ono što sam pre neke dve decenije očekivao da će danas biti moderno, normalno i opšteprihvaćeno sada je ismevano i gurnuto u zapećak. Naveo bih samo primer par dizajnera koji su od šire javnosti bili neshvaćeni (Marko Mitanovski, Ivana Pilja, George Styler), ali kada je potvrda o njihovom talentu stigla iz Londona onda je Srbija počela da ih slavi i veliča. Takvih dizajnera i kreativaca poput njih još je mnogo, mnogo tu oko nas.
Da li smatraš da je u našoj zemlji broj blogova koji su posvećeni alternativnim stilovima mali u odnosu na druge zemlje, ili je broj kakav se i očekuje s obzirom na veličinu zemlje, potrošačke i stilske navike?
Iskreno ja ne znam koji su to blogovi i koji je to web prostor posvećen malo drugačijoj modnoj priči. Svi blogovi i blogeri su isti, kopija aktuelnog trenda, izloga nekog mega brenda i to je to. Kreativnost i ideja u deficitu, da ne pričam o onome što nose buvljaci, second handovi i neka vintage moda koja naše blogerke (izuzev izuzetaka vrlo retkih) još nije dotakla.
Za kraj, možeš li da prokomentarišeš trenutnu modnu situaciju u našoj zemlji? Šta je to što nam nedostaje, što ti smeta, a šta bi pohvalio?
Trenutna modna situacija je s jedne strane dobra zbog svih onih koji stvaraju modu i koji veruju u nju, a s druge strane smešna i pomalo patetična zbog svih onih koji bi da su po svaku cenu neki „modni“… Kad se sve sabere i spoji vrlo zabavno!
Nedostaje:
– sloboda u modnom izražavanju
– neka TV emisija koja će se ozbiljno baviti modom
– jedan malo alternativniji modni magazin
– bloger/ka koji će otići na buvljak, koji će imati ideju, koji će nositi drugačiju modu od one koju brendovi promovišu i tako uticati na nove generacije
– više onih koji će prepoznati kvalitet koji nude domaći dizajneri i poželeti da ih nose
Smeta mi:
– popularizacija neautentičnosti, nemaštovitosti, jednoličnosti
– poistovećivanje sa turbo-folk-trash zvezdama
– loša informisanost
– gomila modnih blogova koji su isti i gomila samozvanih blogerki koje promovišu loš ukus
– biti u modi po svaku cenu
Pohvalio bih:
– sve domaće dizajnere koji su u vrlo teškoj situaciji, a opet ne odustaju od sebe i mode
– spajanje i promovisanje mode iz regiona, jer mislim da ipak u isto nebo gledamo
– neke nove mlade FB generacije koje vredno rade i promovišu sve ono što prati modu (od modnih detalja, preko fotografije, stajlinga, frizura, make up-a), jer nema ih mnogo ali verujem da njihovo vreme dolazi
– beogradski Fashion Week koji opstaje već decenijama i jedini promoviše sve ono o čemu sam ovde pisao – jedini pokušava da ovo mnogo mode i ideje promoviše malo šire od Srbije, jer i oni kao i ja veruju u lepotu koju naši modni dizajneri mogu da ponude celom svetu koji je zaluđen modom.
Fotografije. Tumblr.com; google.com
